PISMA IZ TUĐINE LLXXVI deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXVI deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

 

126. 

DRUG ŽI­VO­RAD I

NOVI PAR­LA­MEN­TA­RI­ZAM

Kad je moj pri­ja­telj i uzor Sr­bin drug Živo­rad, de­le­gat na­ro­da u Sku­pšti­ni Sr­bi­je, oba­veš­ten da će se i kod nas uve­sti vi­še­stra­nački si­stem za­pad­nog mo­de­la, bio je vrlo po­ti­šten i za­bri­nut. Po­sle sa­hra­ne Jo­si­pa Bro­za ta­kvog ga ni­sam vi­deo. „Bri­neš hoće li te i pod tim uslo­vi­ma bi­ra­ti u skupštinu?“ pita­o­ sam­ ga. „Ma­ jok“, re­ka­o­ je, „brinem ­što neću više ima­ti gde da spa­vam.“ Kao čovek za sve se­zo­ne i sve funk­ci­je, na n­ji­ma je po­ne­kad po­ne­što mo­rao i ra­di­ti, a kao hro­nični ko­mu­nist još biti i par­tij­ski bu­dan. Je­di­no ­je u Na­rod­noj skup­šti­ni mo­gao ćutati i spa­va­ti, a da ga niko na od­go­vor­nost ne uzi­ma, već da ga baš zbog toga uvek iz­no­va bi­ra­ju. „A da ­i­za­bran nećeš biti, to ­te ­ne­ bri­ne?“ „Što ­da ­me­ bri­ne?“ „Pa ­ko­mu­ni­sta si a oni tre­nut­no nisu u modi.“ „Ko je sada u modi?“ „Na­ci­o­na­li­sti, ve­li­ki Srbi.“ „Pa ­šta?“ od­go­vo­ri­o ­je, ze­va­jući,' „po­staću ­ve­liki Sr­bi­n i mir­na ­Bo­sna.“

Bio sam za­do­vol­jan što ni­sam bio to­li­ko ubeđen u is­prav­nost svojih po­li­tičkih na­zo­ra da mu per­spek­tiv­ne na bu­dućim iz­bo­ri­ma pred­ložim de­mo­kra­te. Inače bi su­tra spa­vao u De­mo­krat­skoj stran­ci. Pi­tao sam ga oda­kle mu ide­ja da je pa­rl­a­me­nt naj­po­god­ni­je me­sto­ za ­go­di­šnji od­mor. „Vi­deo sam to na en­gle­skoj te­le­vi­zi­ji“, re­kao je. „To, Živo­ra­de, nije en­gle­ska Na­rod­na sku­pšt­ina. To što si video je Dom lor­do­va.“ „Ne ­znam šta je, ali se spa­va do­bro“, re­kao je. „A jesi li vi­deo kako viču je­dan na dru­gog i kako se grde?“ „Vi­deo sam. Šta im je to?“ „E to ti je en­gle­ska Na­rod­na skup­šti­na.“ „A ja mi­slio da je stočni pi­jac“, od­go­vo­rio je začuđeno.

Po­što smo raščis­ti­li raz­li­ku između na­rod­ne skup­šti­ne i jav­ne spa­vaće so­be, preš1i smo na ko­ri­sti koju bi ze­ml­ja od nove usta­no­ve ima­la. Iz­no­sio sam ih re­do­m i sva­ku pot­kre­plji­vao do­ka­zi­ma iz bri­tan­ske par­lamen­tar­ne prak­se. Slušao je pažlji­vo, ali je osta­jao sum­njičav i samo me jed­nom pre­ki­nuo, ras­pi­tu­jući se čemu služe po­sla­nička pi­tan­ja. „Iz­be­gavan­ju od­go­vo­ra, uglav­nom. Mi­ni­stri se tu uče ka­ko ­da mi­moiđu od­go­vo­re koje ne­ma­ju ni u svo­joj re­sor­noj po­li­tici.“ .Naj­zad je ka­zao: „En­gle­zi­ma, vi­dim, skupština služi da se u njoj psu­ju i na­gr­đu­ju bez opa­sno­sti od optužbe za uvre­du časti, ali šta ćemo mi tamo ra­di­ti?“ Nije, na­i­me, sum­njao da će biti iza­bran.

Kao ko­mu­nist, na­ci­o­na­list, de­mo­kra­ta, bilo mu je sve­jed­no. „Pričaće se o go­rućim pro­ble­mi­ma zem­lje.“ „To i ova­ko ra­di­mo. Niš­ta dru­go i ne činimo nego pri­ča­mo o gorućim pro­ble­mi­ma zem­lje. Svu­da i na sva­kom me­stu. Što bi­smo se za to naročito sku­plja­li?“ „Zato što bi se tu i neka re­šen­ja mo­gla naći.“ „Šta će nam re­šen­ja?“ „Pa iz ove kri­ze da izađemo.“ „I šta po­sle da ra­di­mo?“ pi­tao je ner­vo­zno. „Šta da ra­di­mo kad rešenja nađemo? Ova­ko ih bar tražimo. Ona­ko baš niš­ta ne bi­smo ra­di­li.“ Pri­znao sam da u tome ima nešto isti­ne, ali sam i dal­je insistirao na prednostima neposrednog narodnog predstavljanja nad svim dru­gim vi­do­vi­ma ma­sov­nih po­li­tičkih ob­ma­na. „Ma u redu“, re­kao je zlo­vol­jno, „izaći ćemo mi na kraj i s tim, samo da se malo snađemo.“ Uko­li­ko je du­blje ula­zio u taj­ne evrop­skog pa­rla­men­ta­ri­zma, sve su ga ma­nje bri­nu­le.

Počeh da se lju­tim. Ve­li­ka ide­ja na­rod­nog pred­stav­ni­štva, osno­va građan­ske de­mo­kra­ti­je, u nje­go­voj je abor­tiv­noj in­ter­pre­ta­ci­ji iz­gle­da­la kao još je­dan isto­rij­ski trik za op­sen­ji­van­je na­rod­ne pro­sto­te. Ne bih li ga pri­do­bio, a i osve­tlio neke aspek­te pred­stav­ničke de­mo­kra­ti­je koji su važniji od or­ga­ni­zo­va­nog ko­l­ek­tiv­nog gu­bljen­ja vre­me­na, is­pričao sam mu sve što sam znao o pro­ce­du­ri do­no­šen­ja za­ko­na u En­gle­skoj.

Tra­ja­lo je iz­ve­sno vre­me jer i en­gle­ska pro­ce­du­ra može da po­tra­je. (Ne­gde se oteg­ne de­ce­ni­ja­ma, mada ume i brža biti.) „Ti Eng­le­zi mo­ra­ju ima­ti jako ma­lo ­za­ko­na, kad ih ta­ko ­spo­ro ­do­no­se.“ „Da“, re­koh, „ne­ma­ju ­ih mno­go. U e­vrop­skom smi­slu ne­ma­ju ih uop­šte“. „Ka­ko ­sad to?“ „Ne­ma­ju ustav ­na ko­ji­ bi­ se­ za­ko­ni prav­no­ na­slo­ni­li.“ „Zna­o­ sam“, ka­za­o­ je, „da ­je ­naš si­stem i bol­ji i brži“. „Kako to“, sad sam ja bio lju­bo­pi­tljiv, „kad osim bez­broj za­ko­na i pro­pi­sa­ ništa­ dru­go ­ne­ma­mo?“ „Bol­ji­ je, jer ­naše za­ko­ne­ ni­ko­ ne raz­u­me, a brži, jer ih se niko ne drži.“

Opet sam za­tre­pe­rio par­la­men­tar­nim gnje­vom. Znao sam da se bavi po­slo­vi­ma od ko­jih svi ni­su za­ko­nom pre­po­ručeni. „Ako moja stran­ka“, re­kao sam, „u ovom na­ro­du bude ima­la ika­kvog uti­ca­ja, zah­tevaćemo da se na­rod­ni po­sla­ni­ci i vla­di­ni funk­ci­o­ne­ri pod­vrg­nu iz­ve­snim en­gle­skim običaji­ma“. „Ka­kvim običaji­ma?“ „Da pre nego što za­u­zmu me­sto u s­ku­pš­ti­ni ili ne­koj od vla­di­nih usta­no­va pri­ja­ve sve svo­je in­te­re­se.“ „To me ne pogađa“, ka­za­o ­je ­mir­no, „ja ­i­ma­m je­dan ­je­di­ni in­te­res.“ „Koji?“ „Par­tij­ski.“ „Mi­sl­io sam na po­slov­ne, ne stra­načke in­te­re­se.“ „Pa to je moj po­slov­ni in­te­res“, ob­ja­snio mi je. „Zašto bih inače bio u par­ti­ji s čijom se po­li­ti­kom ne slažem?“

Sad sam već i be­san bio. „Slu­šaj, Živo­ra­de, možda ste do sada i mo­gli pro­la­zi­ti ola­ko, ali ako drugi na vlast dođu, nećete, maj­ci, više!“ „Mi­sliš da dru­gi ima­ju šan­su?“ „I te kako! Na­ro­du je do­sta ko­mu­ni­sta.“ „I meni, bo­ga­mi“, kazao je ogorčeno. „Gde su vam kan­ce­la­rije?“ „Šta će ti?“ „Kako šta će mi? Da se upišem.“ „Možda bi bol­je bilo da pro­baš s ne­kom dru­gom opo­zi­ci­o­nom stran­kom?“ „Ama, već sam se kod njih upi­sao. Sa­mo­ ste­ mi ­vi ­o­sta­li.“

Di­gao sam ruke i od Živo­ra­da i od našeg par­la­men­ta­ri­zma. Perspek­ti­va da u budućoj srp­skoj sku­pštini sedi po­lo­vi­na sadašnjih, a polovina bi­vših ko­mu­ni­sta i da se svađaju oko toga kome ne pri­pa­da za­jednička pro­šlost, a sve osta­lo pri­pa­da, ni­ma­lo nije in­spi­ra­tiv­na.