PISMA IZ TUĐINE LLXXXIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

133. 

QUO VA­DIS BRI­TA­NI­JO

I JU­GO­SLA­VIJO?

Ku­da ­Bri­ta­ni­ja ­i­de, ja­sno ­je. Hte­la ­i­li ­ne, vo­le­la­ i­li­ ne, ide­ u­ E­vro­pu. Cela nje­na po­vest za Evro­pu je ­ve­za­na, ali ­je­di­no tako da svo­je au­ten­tične državne cil­je­ve pro­nađe u osva­jan­ji­ma da­le­ko van ovog kon­flik­ti­ma i pro­ti­vrečnim na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma ra­za­ra­nog kon­ti­nen­ta. Da­nas, osim na ­e­ko­nom­skom ni­vo­u, to ­vi­š­e­ ni­je­ mo­guće. A Bri­ta­ni­ja ni­kad ne ­ra­di ­š­to moguće nije. Ona samo ne­mo­guće mogućim čini. I eto, nešto naj­ne­mogućnije upra­vo se zbi­lo. Bri­ta­ni­ja je ušla u Evro­pu. Po­ku­ša­la je, do­du­še, po al­bi­on­skom običaju, naj­pre da ne uđe, za­tim i uđe i ne uđe, ali je, spo­znav­ši gde u kolaču leži zlat­nik a gde ol­ov­ni kalp-du­kat, na kra­ju kra­je­va­ u­šla. Bri­ta­ni­ja ­je­ u­ Evropi. Tu­ je ­bri­gu­ pre­bri­nu­la. Osta­je­ da­ E­vro­pu uve­ri kako je za­i­sta u nju ušla. I raz­u­me se, spreči Evro­pu da uđe u Bri­ta­ni­ju. Jer, tra­di­cio­na­lan ot­por En­gle­ske na­po­le­on­skoj ide­ji uje­din­jen­ja Evro­pe nije poti­cao iz stra­ha od ula­ska u nju, već od pa­ni­ke pred mogućnošću da u sa­svim logičnom re­ver­zi­bi­l­nom pro­ce­su Evro­pa uđe u Bri­ta­ni­ju. A onda osta­je ovoj samo - oke­an.

Uvod od tri emi­si­je nije bio po­tre­ban da se ob­ja­sni kuda ona ide, jer ona uvek ide tamo gde su joj in­te­re­si, nego da vi­di­mo kuda se to upu­ti­la Ju­go­sla­vi­ja, zem­lja koja po tre­zve­nim po­ve­snim ko­lo­vo­zi­ma nije čuve­na. Pri­zna­jem da to ni­sam znao i četvr­te emi­si­je na temu ne bi bilo da­ ni­sa­m u­po­zna­o ­jed­nog­ ci­ni­ka. Ci­ni­k je­ ge­ne­tički Ju­go­slo­ven. Ne­ spa­da, da­kle, u Ju­go­slo­ve­ne iz ne­pri­rod­nih ubeđenja nego iz pri­rod­ne nužno­sti. U žila­ma mu teče krv svih na­ših kon­sti­tutivnih na­ro­da, uključujući jake pri­to­ke krvi na­ci­o­nal­nih man­ji­na. Kako je, ta­kav, sačuvao smi­sao za hu­mor ne ­znam, ali ga u ce­lo­sti ci­ti­ram.

Misli se ­da ­se­ Ju­go­sla­vi­ja ­ra­spa­da, kaže taj­ ci­nik, i da če u njoj, kad se pro­ces dez­in­te­gra­ci­je okonča, osta­ti samo Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, jer, osim u Ja­dran­sko more, nema kud, i Ma­ke­do­ni­ja koja zbog bu­gar­skih, grčkih, al­ban­skih i srp­skih is­tori­jskih aspi­ra­ci­ja na nje­nu te­ri­to­ri­ju, ne­ sme da je na­pu­sti. Tada će se Jugo­sla­vi­ji u ob­li­ku sa­ve­za Ma­ke­do­nije i bo­san­sko­her­ce­go­vačke re­pu­bli­ke, ali tek na­knad­no, kad iz nje Sr­bi­ja i Crna Gora izađu, pri­ključiti ot­ce­plje­na Slo­ve­ni­ja, da bi ima­la gde pro­davati sku­pu robu a ku­po­va­ti jef­ti­ne si­ro­vi­ne.

 Po­što će te tri re­pu­bli­ke međusob­no te­ri­to­ri­jal­no biti se­pa­ri­ra­ne pro­stra­nim srp­sko-hr­vat­skim ko­ri­do­ri­ma, ci­nik tvr­di, da će se tročla­noj Ju­go­sla­vi­ji pri­družiti Hr­vat­ska i tako po­sta­ti večno žuđeni most između ka­to­ličkog Za­pa­da i mu­ha­medan­skog Is­to­ka, a i Crna Gora da bi ima­la od čega žive­ti i kome isel­je­ni­ke sla­ti. Naj­po­sle će se, noću ve­ro­vat­no, ili pod ka­kvim ne­vi­ni­jim pse­u­doni­mom, uvući i Sr­bi­ja da vrši stva­ran­je ve­l­i­ke Sr­bi­je, što je bal­kan­skim voj­na­ma i Pr­vim svet­skim ra­tom za­počela, pa ­je­ Drugim u to­me­ o­me­te­na. Ju­go­sla­vi­ja će se, elem, ras­pa­sti, samo da se po­no­vo sa­sta­vi. Jer to je, veli ci­nik, je­di­ni način da se održi.

Po nje­mu je za Slo­ven­ce op­ti­mal­no re­š­en­je da se pri­po­je Evro­pi, a da ­Sr­bi­ o­du u Aziju­ jer ­dok­ su u bli­zi­ni­ pre­ti­ o­pa­snost da i oni u Evro­pu uđu, a onda će Slo­ven­ci i oda­de mo­rati pa­ko­va­ti ruk­sak, pa im neće osta­ti ništa dru­go nego da se, kao nji­ho­vi ko­ru­ški kom­pa­tri­o­ti, pro­gla­se Au­strijan­ci­ma i tako konačno Srba spa­su. Hr­vati su, međutim, drži on, za to da se Srbi u Evro­pu bez­u­slov­no pri­me. Bez njih će im u ne­po­zna­tom sve­tu biti do­sad­no. Neće ima­ti s kim da se pre­pi­ru oko toga ko koga iz­ra­blju­je. Moraće optužiti Nem­ce i ve­ro­vat­no biti u pra­vu. Bez Srba, osim toga, neće ima­ti gde po­ve­sno da se šire, jer se al­ter­na­ti­ve, pre­ma Ita­li­ji ili Mađar­skoj, nisu po­ka­za­le opor­tu­nim. 

Srp­sko sta­no­vi­šte je kao i uvek ki­ne­tički­ jed­no­smer­no i ko­sov­sko: hoćemo ­li u E­vro­pu ­još ne­ zna­mo, ne zna­mo da li to od­go­va­ra ide­ja­ma de­mo­krat­skog so­cija­li­zma koji tre­nut­no uz­ga­ja­mo, ali da na Ko­so­vo hoćemo to je iz­ve­sno. I tu između večne ko­mu­ni­stičke vla­de i ju­trošnje de­mo­krat­ske opo­zi­ci­je nema raz­li­ke. S dru­ge stra­ne, pošto je do­ma­ćim Šip­ta­ri­ma Al­ba­ni­ja od Evro­pe naj­bliža, oni bi tamo. Srbi i Cr­no­gor­ci ne­ma­ju ni­š­ta protiv, pod uslo­vom da sa so­bom ne po­ne­su zem­lju. Ci­nik, me­đu­tim, ve­ru­je da ima Šip­ta­ra koji bi u Al­ba­ni­ju pre­ne­li samo zem­lju, a sami kod nas osta­li. On tvr­di da se iz­ve­sni ­naši­ na­ro­di ­s tim ­slažu. Sr­bi­ se ­ne ­slažu s tim našim na­ro­di­ma. Srbi se, takođe, ne slažu ni među so­bom. Za­to ­je ­srp­ska ­naj­veća bri­ga­ da ­nađu ne­kog s kim će se složiti, ma­kar se taj s nji­ma i ne sla­gao.

Tako mi­sli ju­go­slo­ven­ski ci­nik. Kako mi­sli običan građanin, kome ružna stvar­nost ne do­pu­š­ta en­gle­ski op­ti­mi­zam i na tem­pi­ra­noj bom­bi, ne­ znam. I mi­sli li uopšte? Ne­ko­ ko­me ­to­l­i­ko­ du­go­ ni­je do­pušte­no ­da i­šta mi­sli, samo da iz­go­va­ra šta dru­gi mi­sle, mora se tome naj­pre naučiti. Za učite­l­je pre­po­ručujem Bri­tan­ce. Ne mo­ra­ju biti En­gle­zi. Mogu i Škotlanđani. Mogu oni mr­ze­ti En­gle­ze i va­tre­no pro­po­ve­dati ne­za­vi­snu Škot­sku, ali će na iz­bori­ma u ve­li­koj većini gla­sa­ti za stran­ke koje štite in­te­gri­tet Uje­din­je­nog kra­ljev­stva. En­gle­zi, takođe, mogu isme­va­ti be­smisle­nu težnju si­ro­mašnih Ško­tlanđana za sa­mo­stalnošću, ali im ni­kad neće bra­niti da je za­stu­pa­ju.

Vaš ko­men­ta­tor, u međuvre­me­nu, mi­sli na žalo­snu ćin­jeni­cu koja ni­kog ne optužuje, ali i nama mno­go go­vo­ri: se­dam­deset dve smo go­di­ne za­jed­no a dal­ji smo ­jed­ni od dru­gih nego ikad.

Teši me da su jed­ni od dru­gih da­le­ko Škoti i En­gle­zi, pa su ipak za­jed­no.