PISMA IZ TUĐINE LLXXXIX deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXIX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

139.

KAKO SE PU­TEM SUDA (ELE­SKOG) OTRE­STI RAD­NIČKE KLA­SE

Da to vi­di­mo mo­ra­mo otvo­ri­ti bri­tan­ske no­vi­ne, što zbog čar­šavskog for­ma­ta, uz znat­nu veštinu, zah­te­va uvek i fizički na­por. Čak i ako vas osta­ve ne­o­ba­ve­šte­nim o većini značaj­nih događaja, na šta ste im kad za njih sa­zna­te za­hval­ni, ni­po­š­to vas neće pre­pu­sti­ti mra­ku u po­gle­du vaše lične i na­ci­o­nal­ne ire­le­van­ci­je. Pro­šle­ je­se­ni ka­d je možda prvi put po­sle 1948. Ju­go­sla­vi­ja za­služiva­la pažnju ko­men­ta­to­ra, o njoj ste u ov­da­šn­joj štam­pi mo­gli naći samo ret­ke, krat­ke, ma­hom smu­še­ne ili sa­svim netačne iz­ve­š­ta­je. Po­gre­šna ge­o­gra­fi­ja mešala se u nji­ma s ne­is­tini­tom isto­ri­jom, ne­in­for­mi­sa­nost sa zlom vol­jom.

Ako nas uopšte ima, mada je najčešće bol­je da nas nema, str­pa­ni smo u fu­sno­tu ru­bri­ke „News di­gest“, u ko­joj „San­dej Tajms“ objavljuje do ko­sti sva­re­ne iz­vo­de iz ­svet­ske i domaće kon­fu­zi­je. 28. ok­to­bra 1990, re­ci­mo, društvo će nam pra­vi­ti po­ku­šaj otva­ran­ja bri­tan­ske am­ba­sa­de u Te­he­ra­nu, za­man­dal­je­ne po­sle Ruždi­je­ve afe­re; na­iv­ni apel se­na­to­ra Edvar­da Ke­ne­di­ja da se ubr­za re­vi­zi­ja pro­ce­sa šesto­ri­ci ne­vi­nih Ira­ca, osuđenih za te­ro­ri­stičke aten­ta­te u Bir­min­ge­mu; ne­zna­nac koji je teško ra­nio dvo­ji­cu lju­di zato što su mu, dok je spa­vao, obri­ja­li obr­ve; šesto­go­di­šn­ji Majkl Vud nađen ubi­jen u po­to­plje­nom­ maj­da­nu i ploča leda ispala iz aviona da probuši krov jedne kuće u Don­ka­ste­ru.

Domaćim no­vi­na­ma ­je ­ta­da ­do­mi­ni­ra­o ­stra­h od nemačkog uje­dinjen­ja, iza­zvan en­gle­skom lju­bav­lju pre­ma pred­no­sti­ma što ih je ga­ranto­va­la raz­je­din­je­na Nemačka kao, za srećnih vre­me­na „rav­no­teže sila“, mržnjom is­par­ce­li­sa­na Evro­pa; kri­za u Zali­vu, iza­zva­na lju­bav­lju g. Sadama Hu­se­i­na pre­ma ku­vaj­tskoj naf­ti i kri­za Evrop­ske za­jed­ni­ce, iza­zva­na lju­bav­lju gđe Tačer pre­ma bri­tan­skom su­ve­re­ni­te­tu. Nemački kan­ce­lar Kol ­je­ ve­ro­vao u sna­gu ger­man­ske rase, irački pred­sed­ni­k u sna­gu ira­č­kog oružja, bri­tan­ski pre­mi­jer, po tra­di­ci­ji, u sna­gu en­gle­skog okle­van­ja i mo­ne­te. Šta ­je jače - rasa, oružje ­ili ­fun­ta ­ko­ja ­o­kle­va­ - vi­dećemo ­u­sko­ro.

U međuvre­me­nu, bri­tan­ske se no­vi­ne bave važni­jim stva­ri­ma. Na pr­vom me­stu to je, raz­u­me ­se, ari­sto­kra­ti­ja. U pri­ka­zu po­svećenom knji­zi Pi­te­ra Akroj­da Pro­pa­dan­je i pad en­gle­ske ari­sto­kra­ti­je, do­zna­je­mo da je ova po­sle Dru­gog svet­skog rata „iz­gu­bi­la sve što joj je još pre­o­sta­lo od po­ve­ren­ja u sebe, svo­ju kla­su, nje­nu svr­hu i nje­nu budućnost“. Do­zna­jemo, takođe, da je erl Nel­zon, po­to­mak Na­po­le­o­no­vog po­bed­ni­ka kod Tra­fal­ga­ra, po­li­ca­jac, lord Norčesk za­na­tli­ja, kon­te­sa od Mara tr­go­vački agent, lord Ka­nin­gem pro­da­vac u de­li­ka­te­snoj rad­nji, lord­ Te­vi­ot konduk­ter au­to­bu­sa.

Ma ko­li­ko ovi pro­le­ter­ski, u naj­bol­jem slučaju malograđan­ski po­slov­ni angažmani, u poređenju sa zem­ljo­po­sed­ni­štvom ili ren­ti­jer­stvom, bi­zar­no zvučali i go­vo­ri­li o kla­snoj de­gra­da­ci­ji en­gle­skog plem­stva, sve­doče oni i o nje­go­voj žila­vo­sti. U sva­kom slučaju, en­gle­ski je pa­tri­ci­jat praktičniji od evrop­skog. Evrop­sko je ple­m­stvo bur­ne, prevrat­ne građan­ske re­vo­l­u­ci­je dočeka­lo na nož i zato je pod nož do­š­lo. Svo­ju tihu, evo­lu­tiv­nu građan­sku re­vo­lu­ci­ju en­gle­sko dočeku­je na ber­zi rada.

S nje, u međuvre­me­nu, rad­ni­ci kao kla­sa odlaze. Reč je o spo­ru po­sto­ji li ili ne po­sto­ji bri­tan­ska rad­nička kla­sa. Ne vode ga rad­ni­ci koji, da bi žive­li, mo­ra­ju da rade, po­sto­ja­la ona ili ne. Te­ra­ju ga bes­po­sle­ni ari­sto­kra­ti­ ko­ji­ pre­ma g. Akrojdu ­pro­pa­da­ju. Ume­sto ­da­ vo­de­ svo­ju­ slav­nu zem­lju, voze nje­ne po­ha­ba­ne au­to­bu­se i pro­da­ju nje­ne gro­zne kolače.

Na ­jed­noj­ je­ stra­ni­ Le­di­ Por­ter, predsednik lon­don­ske­ o­pš­ti­ne­ Ve­smin­ster, po­zna­ta po po­kret­nosti jezi­ka, na dru­goj voj­vo­da od­ Ve­smin­ste­ra, po­znat po ne­kret­ni­na­ma. Reč je o 532 sta­na u elit­nom delu Lon­do­na koje je voj­vo­da 1937. unaj­mio op­šti­ni „kao do­mo­ve ­za rad­ničku kla­su“, a op­šti­na želi da ih pro­da, ne vodeći bri­gu o kla­sn­oj pri­pad­no­sti ku­pa­ca. Tvr­deći da rad­nička kla­sa u Bri­ta­ni­ji više ne ­po­sto­ji, Ledi Por­ter želi da iz ugo­vo­ra o naj­mu uklo­ni kla­u­zu­lu koja je pri­zna­je i tako sprečava pro­da­ju sta­no­va oni­ma što joj so­ci­jal­no ne pri­pa­da­ju (ali im pri­pa­da lova); vojvoda od Ve­smin­ste­ra tvr­di da ona po­sto­ji te je „zaštit­na kla­u­zu­la“ i dal­je nužna.

O tome po­stoji li ili ne po­stoji bri­tan­ski pro­le­ta­ri­jat neće odlučiva­ti, kao u ha­o­tičnoj Evro­pi, ne­pred­vi­dlji­va isto­ri­ja već do­sta pred­vi­dljiv bri­tan­ski sud. Jav­nost se, kao i uvek, po­de­li­la. Lord Te­vi­ot, bivši kon­duk­ter autobusa, drži da rad­ničke kla­se nema od kada su sve kla­se spa­le na dijetalne en­gle­ske se­ndviče za ručak. Dra­ma­tičar Mor­ti­mer drži da je pro­le­ta­ri­jat dra­ma­tično do­ku­su­ri­la Tačerka: „Sre­di­ne nema. Ili pri­pa­da­te sred­njoj kla­si ili spa­va­te u kar­ton­skoj ku­ti­ji.“ Kakvi rad­ni­ci“, uz­vi­ku­je jed­na kon­tesa, „kad nig­de ne mogu da nađem po­slu­gu?“ Od ove će go­di­ne, uo­sta­lom, rad­nička kla­sa i ofi­ci­jel­no ne­sta­ti. U držav­nim do­ku­men­ti­ma kla­snu će pri­pad­nost za­men­iti za­ni­man­je, obra­zo­van­je i „život­ni stil“. Nije rečeno kako će se ovaj de­fi­ni­sa­ti. Kako opi­sa­ti život­ni stil koji pod­razumeva le­to­van­je na Ba­ha­mi­ma, ja­sno ­je. Ali šta ćemo s život­nim sti­lom „umi­ran­ja od gla­di“?

Evan­ge­li­stička­ cr­kva, u me­đu­vre­me­nu, je usta­la pro­tiv ­tra­di­ci­o­nalnog pra­zno­van­ja Za­du­š­ni­ca. Ro­di­tel­ji­ma iz Hem­šaj­ra ni ovo nije do­voljno. Zah­te­va­ju da se iz ško­la pro­te­ra­ju i osta­le teme koje „otva­ra­ju put Sa­ta­ni“, među nji­ma: oste­o­pa­ti­ja, hip­no­za, gra­fo­lo­gi­ja, rat­ne­ veštine, joga, ori­jen­tal­ni ćili­mi, Ci­ga­ni, Bitlsi, učen­je o evo­lu­ci­ji, Fran­cu­ska i Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja, kom­pju­ter­ske igre i aku­punk­tu­ra. Rad­nička kla­sa nije pomenuta. Nije bilo nužno. Vi­de­li smo da ona u Bri­ta­ni­ji više ne po­sto­ji. Kod nas po­sto­ji. Vi­de­li smo je. Osta­je joj samo da je čuje­mo.