PISMA IZ TUĐINE LLXXXVI deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
136.
„ZIVA BOMBA“ I
KAKO JE NAPRAVITI
U prošlom
ratu, japanske kamikaze - samoubice u avionima -zadale su američkoj
pacifističkoj floti teške gubitke u ljudstvu i materijalu. S neba se
na brodove VI flote obrušavao „božanski vetar“ japanskog patriotskog
fanatizma, u očaj dovodeći zapadnjačku odbranu a u sumnju zapadnjački
razum. Ma šta se o samoubilačkoj taktici mislilo s gledišta savremenog
shvatanja humanosti i neotuđivih ljuskih prava, od kojih je pravo na
suvereno raspolaganje vlastitim životom najsvetije, dobrovoljna
smrt u ratu stekla je u svojoj domovini, Japanu, vitešku slavu, a na
Zapadu, u visokim vojnim krugovima, izazvala nevitešku zavist.
Običan, mobilisan, regrutovan vojnik, iz statističkog proseka kojim
se pune sve armije hrišćanske civilizacije, ma koliko kod kuće vatren
rodoljub, retko se u rovu odlučivao na poduhvat iz kojeg nema povratka.
I na bezazlene ratne zadatke dobrovoljci su se određivali.
24. oktobra
1990. i hrišćanska je Evropa stekla „samoubice za nacionalnu stvar“.
Što samoubice nisu u strogom smislu reči dobrovoljne - nisu to, zapravo,
ni u jednom smislu - drugo je pitanje i spada u psihopatologiju našeg
prosvećenog stoleća.
Već godinama u Severnoj Irskoj tinja, ponekad i besni, nemilosrdan građanski rat, kome smo se u ovim komentarima više puta vraćali, sve dok nam Kosovo nije odvuklo pažnju i bacilo nas u kotao vlastitih nacionalnih briga. 280 milja dugu granicu prema Republici Irskoj nadziru 18 kontrolnih postaja koje vrše pregled vozila u oba smera. Postaje su bile fortifikovane na klasičan način, koji, ako se u obzir uzme rutinska engleska nebriga i jednako rutinska zagriženost Iraca, nerazumljivim čini fakat da pojedinačni ataci Irske republikanske armije nisu davali dobre rezultate. Onda je na kontrolnu stanicu u okrugu Tiron, 14. decembra 1989, izveden komandoski prepad dvanaestorice provosa, skrivenih u transporteru, punom brzinom uteranom u englesku bazu.
Granični su punktovi još savesnije utvrđeni i čeličnim branicima zaštićeni
od napada automatskim oružjem. Sa strane Iraca, odgovoreno je provalama
automobila punih eksploziva s najsmelijim pripadnicima IRA. Ni to
nije uspevalo. Engleska sigurnosna služba je uspavana, premda, istini
za volju, nikad i nije bila naročito budna. Definitivno se oslonila
na trezvenu pretpostavku domaćih antiterorističkih eksperata, čuvenih
po tome što na treninzima zaboravljaju bombe koje su sami u putničkim
avionima sakrili, da svaki normalan
napadač ima dva podjednako važna cilja: što više Engleza ubiti i pri tom
preživeti. Tu je ekspertiza promašila. Ishod nepoverenja u zle potencijale
ljudske inteligencije, naročito ako je iznervirana višim idealom, bio
je 24. oktobra 1990.: 3 simultana prepada na engleske vojne baze, 7
mrtvih, 47 ranjenih vojnika i građana, postaja u Londonderiju uništena
a 71 kuća u okolini teško oštećena.
Šta se dogodilo?
Da li su se engleski antiteroristički eksperti, kao i obično, prevarili?
Da li su pripadnici Irske republikanske armije preko noći postali
veći rodoljubi nego što su dosad bili - a i dosad behu to malko suviše -
pa odlučili da u ratu s mrskim engleskim okupatorima prezru vlastite živote
i pristanu na japansko kamikaze-samoubistvo za nacionalnu stvar?
Ne, nisu
oni prezreli svoje živote. Prezreli su tuđe. Četvorica maskiranih,
naoružanih ljudi izvukla je iz kuće četrdesetogodišnjeg građevinskog
radnika, ucenila ga životom žene i troje dece, privezala za sedište
kamioneta s tovarom od 630 kg. eksploziva i primorala da punom brzinom
provali u bazu Koskvin tačno u vreme kada je živa bomba tempirana da eksplodira.
Ona ga je raznela zajedno sa šest vojnika. Druga dva prinudna dobrovoljca
behu srećnija. Jedan je, južno od Njuria, uspeo da se iz kola izvuče i upozori
vojnike pre nego što će bomba eksplodirati. U trećem slučaju, u Omanu,
takođe u okrugu Tiron, otkazao je detonator na eksplozivu.
Japance smo
smatrali varvarima zato što, da bi neprijatelju svoje domovine udarac
naneli, svoje avione, i sebe u njima,
pretvarahu u žive bombe. Zaboravili smo da njih na to niko nije primorao.
Za sedište žive bombe privezalo ih je rodoljublje, spremnost na poslednju
žrtvu i, jamačno, naročiti odgoj kome je Zapad, kod svojih patriota,
često mogao suprotstaviti samo prinudu.
Pripadnici
prosvećene hrišćanske civilizacije ne vezuju za te bombe sebe. Vezuju
druge, nevine ljude. Žene dobrovoljnih japanskih samoubica, dok su
im muževi viteški leteli u smrt, gledahu slobodno prema moru u kome će
ovi u ognju nestati. Žene, čije su muževe irski patrioti izabrali da
umesto njih „dobrovoljno“ umru, moraju da gledaju u puščane cevi njihovih
maskiranih ubica.
Ko je tu
varvarin?
U prošloj
emisiji sam vas uveravao kako je jedina dobra strana tuđine ravnodušnost
s kojom primamo njene nacionalne nevolje; čini se kao da tom zaključku
ovaj komentar protivreči. Ne čini se, naime, da sam prema masakru u Severnoj
Irskoj toliko ravnodušan koliko položaj stranca, tuđina i gosta dopušta.
Samo, pitam
se da li bi moja angažovanost bila tolika, moj otpor terorizmu tako jasan
da je ostao na izvesnim apstraktnim humanističkim načelima, koja uostalom
svi delimo, da nadahnut nije i strahom od mogućnosti da naše Kosovo postane
balkanski Alster?
No comments:
Post a Comment