PISMA IZ TUĐINE LLXXXX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
140.
BRITANSKA POLITIKA
I PARTIJA GOLFA
Da se politika
kao veština poređuje s većinom modernih sportova, nije teško dokazati.
Njene su motorne sile, kao u svakom sportu - borba, takmičenje, grčki agon. Politika je nalik šahu po mogućnosti
predviđanja strategije protivnikovih poteza i taktičkoj kombinatorici
koja angažuje inteligenciju, a kad ova otkaže, ako je korpulentniji i
jači, partner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču. Liči boksu ili
rvanju, s tim da podele na kategorije ne postoje, a svi su udarci, zahvati,
trikovi, čisti kao i prljavi, dopušteni. S maratonom ima sličnosti
po tome što je trka iscrpljujuća.
No, od njega
se i razlikuje. Cilj maratona uvek se vidi, cilj politike ređe. U
sportskom se učestvuje peške, u političkom se povlašćene nacije voze. Politika
podseća i na mačevanje ali s različitim rapirima, na dizanje tegova
ali različitih tereta i na teniski meč u kome reketi nisu isti, ni prostor
s obe strane mreže podjednak. Na međunarodnoj areni poredi se s fudbalskom
utakmicom u kojoj svaki igrač igra za sebe ili se ponekad s drugima
udružuje, pri čemu se pravila stalno menjaju a da o tome svi sudeonici
nisu prethodno obavešteni.
Našao sam
u britanskoj politici sve pobrojane paradigme, i jednu više. Jednu
koju nisam mogao pripisati drugim zemljama. To je poređenje s golfom.
Nekada je
britanska politika podsećala na lov. Lovile su se prekomorske teritorije,
trgovačke koncesije, vojne baze, diplomatski ustupci, pa ako sve to izostane
i državna mreža ostane prazna – moralne prednosti. Moralne prednosti
same za sebe nikad nisu mnogo vredele. One su značile nešto jedino ako
su se kasnije mogle razmeniti za neku stvarnu dobit. Ako se Britanija,
na primer, morala na teritoriji svojih kolonija odreći ropstva, stičući
njime izvestan moralni imunitet, vredeo je on samo ako ga je mogla
naplatiti pretvaranjem bivših robova u sluge. Dok je imperijalna politika
Britanskog carstva, pod geslom „Uhvati
ih žive!“, nalikovala sportskom lovu na divlje zveri, kasnije, u
kavezu hrišćanske civilizacije pripitomljene i naučene cirkuskim
veštinama građanskog života, savremena postimperijalna politika
Velike Britanije podseća na partiju golfa.
Svedena na suštinu, ova se ekstremno uzbudljiva i dinamična igra, ugođena engleskom temperamentu i pejzažu, sastoji od pokušaja da se jedna loptica sa što manje udaraca utera u jednu rupu. Da bi se znalo gde je rupa, iznad nje je pobodena zastavica. Odozgo rominja kiša, no nije obavezan deo igre. Kiša je tipično engleski dodatak, čiji je cilj da otme ono malo, inače, sumnjivog, zadovoljstva što ga u golf možete neovlašćeno prokrijumčariti. Najpoželjnije je lopticu u rupu uterati prvim udarcem, pa otrčati kući, osušiti se i preduhitriti neizbežnu pneumoniju.
Tako se nešto
ne događa. Možda bi se dogodilo da je teren za igru projektovao Evropljanin
koji se mučnom probijanju kroz mraznu stvarnost nije učio po engleskim privatnim
školama gde je telesna izdržljivost na većoj ceni od izdržljivosti inteligencije
i gde dobro pogođen kriket udarac više vredi od svakog latinskog nepravilnog
glagola. Evropljanin bi ga modelirao kao ravnu pistu. Komponovao ga
je Englez, pa je zemljište tako zamišljeno da vam onemogućuje svaki
brz uspeh, osim ako se tiče gubitka zdravlja.
Golf igralište
je, kao i teren engleske politike, puno prepreka svih vrsta i oblika:
jaruga, brežuljaka, šipraga, močvara, pa se pretežan, za entuzijaste
najzabavniji, deo igre sastoji u traganju za izgubljenim lopticama.
Najviše vremena i britanske vlade provode u potrazi za izgubljenim
lopticama stranačkih programa, koje su preciznim udarcima štapa
pogrešnih odluka, umesto ka cilju, poslate u bestragiju nekog političkog
ćorsokaka. Narod, nalik pasioniranim ljubiteljima golfa, prati
vladine igrače kroz dubodoline, šiprage i močvare stranačkih zabluda,
bijen povesnim olujama i vlažen istorijskim provalama oblaka. Partija
se prekida tek kad svima postane očigledno da vlada zagubljenu lopticu
svoje politike uopšte ne može da nađe. Zamenjuje je drugi igrač, druga
vlada, s lopticom svog programa, ali i ta će ubrzo nestati u gustom
šipražju domaće ili svetske političke konfuzije.
Golf je,
dakle, engleski sport koji je postao paradigmom za umeće nacionalne politike.
Pitao sam se koji od naših narodnih sportova tu čast pritežava. Pomogao
mi je drug Živorad dok smo još bili u prijateljstvu, dok na antivladinim
demonstracijama u Beogradu, 13. juna1990, ispod četničke bluze nije izvukao
policijski pendrek. Na selu, u ranoj agrarnoj mladosti, valjda pod uticajem
narodnih pesama, najradije se igrao viteških igara. Nekom od dečaka
zavežu oči maramom pa ga u krug zavrte da izgubi orijentaciju. Potom
ga drugovi, jedan po jedan, pesnicama sa svih strana gruvaju.
Viteška zabava traje dok žrtva ne pogodi od koga je udarac dobila.
Poteškoće
engleskog golfa leže pretežno u nepogodnostima zemljišta na kome se
igra. Poteškoće sporta kao našeg nacionalnog političkog prauzora, pre svega,
su u nepostojanosti pravila. Igra s jednom žrtvom, naime, može se i produžiti.
„Slepom dečaku“ se ne mora priznati ko ga je udario.
Britanska
politika slična je golfu. Ako u ulozi „slepog dečaka“ zamislimo narod,
a u suigračima njegove vođe, pogoditi nije teško čemu je slična naša.
London, 27. I 1991.
No comments:
Post a Comment