TAMO GDE LOZE PLAČU ćetvrto deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
ZAŠTO
SE POSTAVLJA U TAKVOM OBLIKU?
ISIDOR:[1] Oblik pitanja proizilazi iz opšte krize duhova, čiji je uzrok u gubljenju
Boga. Sve ima svoj smisao, sve ište svoj smisao. (Knjiga je u prvom redu
etički, a tek zatim estetički čin. Građevina, spomenik, slika ili kompozicija,
takođe.) Ako bi se usvojio nihilizam Koheleta[2], i zaista poverovalo da ništa nema smisla, i da je sve taština, taština
nad taštinama, moralo bi se – prestati zidati, dakle, moralo bi se – prestati
živeti. Traganje za smislom je traganje za opravdanjem kamuflirano potrebom za
odgovornošću, koje potiče iz same suštine postojanja. Odgovornosti, međutim,
nema bez kriterijuma. A njih nema bez jedne stalne određene sile; odgovornim se
može biti samo prema nečemu što je "stalno". Mi to svakako nismo.
Koliko smo se puta. od kako se poznajemo, promenili? Ni ograničene misije, ni
prolazne doktrine, ni neodređeni humanizam ne zadovoljavaju našu potrebu za
svrhom, jer nas neprestano izlažu razočarenjima. "Stalnost" može biti
samo Bog. Prema tome, težnja za odgovornošću je težnja za Bogom. Pisac, kao uostalom
i svaki čovek, može da bude odgovoran samo pred Bogom.
N. N.: Nema nameru da polemiše
sa Isidorovim religioznim osećanjima, sa osećanjima se, uostalom, ne polemiše.
Smatra da se ovde radi o dva nivoa, o dva stupnja odgovornosti. Prvi, niži,
zajednički je svim umetnicima, i označava se merom u kojoj su uspeli da se
izraze. Vrednost ovog nivoa zavisi ne samo od talenta već i od njihove
profesionalne savesti. Druga odgovornost – a o njoj je reč – piscu je naturena;
strožije kazano: kao socijalno biće on je na nju prisiljen. Pisac mora da je
prihvati, jer bi bez nje, i njemu samom njegov rad izgledao besmislen.
(Isidor, tako, ima pravo kad o "težnji ka odgovornosti" govori kao o
"težnji ka svrsi".) I bio bi, neosporno. Pitanje "Pred kim je
odgovoran?" piscu pokatkad smeta, ali njegovom pozivu – laska. Svako delo je dijalog, a svaki dijalog je, samim
tim što je obraćanje, i pokušaj obraćenja. ozbiljno pitanje jedino je: u ime
čega se ono vrši? On lično, u ideji (svojoj, razume se) vidi jedino
dostojan objekt one krajnje i ljudske i umetničke odgovornosti.
Što se mene tiče, odbijao sam da priznam neku presudnu
razliku između "božanski-shvaćene ideje" i "ideološki shvaćenog
boga". Ograničio sam se na konstataciju da je piscima, po svemu sudeći, nedovoljno da budu odgovorni sebi
(svojoj savesti)[3], čak ni ako to "što
su oni" po definiciji uključuje i sve što su po opredeljenju. Kao da
odgovarati pred sobom znači biti neodgovoran! Ako je tako, onda ono što nam
treba nije smisao, nego zaštita. Ili: smisao kao zaštita. Isidor je svoj štit
našao u veri. N. N. ga je imao u ideji. (Ja, budući da nisam verovao ni u jedno
ni u drugo, a ponajmanje u sebe kao zamenu, nisam imao ništa da me zaštićuje.)
Oni prihvataju da u većoj ili manjoj meri budu instrumenti. A pitanje:
"Pred kim su odgovorni?" – pitanje čiji je oblik savršeno podudaran
sa njihovim načinom razmišljanja – stavlja ih u zavisan položaj oruđa, ropski
položaj alatke, koja, pošto nečemu služi, tome mora i odgovarati, tome i račun
polagati.
DA LI JE PISAC ODGOVORAN ONOME U
ČIJE SE IME OBRAĆA?...
Od
literature se traži da služi moralu, naciji, veri, ideji, doktrini, politici[4] (zamenimo ove
pojmove bilo kojim – promeniti se neće ništa), što zapravo znači da pred tim objektima svoje službe bude
odgovorna, a ovamo, za pisaćim stolom, u suštinskoj strukturi rukopisa, i
politika, i ideje, i moral samo su predmeti
literature, materija kojom se ona bavi, puka građa kao što je kamen građa
klesaru. Čak i ona sama svoja je sopstvena građa. Kako onda da ono "kome
se služi" bude u službi "onoga što služi"? To može da bude samo
u onom smislu u kome mrtva priroda služi slikaru kao model, kao i slikar mrtvoj
prirodi da je naslika.
Odgovornost
jednog pisca-komuniste meri se stepenom u kome izražava svoju ideologiju,
uzetu, dabome, u njenom širem vidu[5] uz uključenje ljudskog faktora. Jedan katolički pisac
čini to isto, samo u odnosu na svoju veru. Njihova odgovornost zavisi od
vrednosti dela koje zastupaju, pa sa "stanovišta odgovornosti" možemo
da upoređujemo samo te ideje.[6] Njihovi su se umetnički
protagonisti dobrovoljno odrekli jednog dela svog suvereniteta da bi ga preneli
na njegov viši ali anoniman oblik. Kako govoriti o osobnoj odgovornosti pisca
ako se on de facto te osobne odgovornosti odriče? Kad jednu opštu odgovornost
prisvaja kao svoju, a svoju podmeće pod opštu? U ekstremnim oblicima, ovako
otuđena odgovornost postaje vojnička,
a u najekstremnijim i nehumana[7].
Srećom, postoji i onaj spasonosni, nepredvidljivi,
prometejski ljudski faktor. Kad se takav pisac prene iz zagušljive tamnice
ekstrema, ako se ne ubije kao očajnik, ili ne bude ubijen kao jeretik, dobija
priliku da "misionarski oblik služenja ideji" zameni "kritičkim
oblikom" i da se tako približi onom možda jedinom zajedničkom imenitelju
koji kroz stoleća veže Aristofana[8] i Solženjicina[9] i Camusa[10].
[1] Primedba Borislava
Pekića: Isidor je bio iskreno i duboko religiozan. Bio je borben, kao svi
konvertiti. Ni njegove "Beležnice", ni njegovo samoubistvo, nisu
izmenili ovo moje mišljenje.
[2] Eklesiast je knjiga
jevrejske Biblije. Glavni govornik u toj knjizi se zove Kohelet, a on se
prestavlja kao sin Davidov i kralj Jerusalima. Delo se sastoji od ličnih ili
autobiografskih delova u vidu aforizama i maksima u vezi sa životom, njegovom
značaju i najboljem načinu života. Prema Talmudu esencija Koheletovih
refleksija je tvrdnja da je sve uzaludno pod suncem nebeskim. (Prim. prir.)
[3] Primedba Borislava
Pekića: Biti "odgovoran svojoj savesti" još ne znači ništa. To
počinje nešto da znači ako raspolažemo tegovima za njeno merenje. A pisci nam
te tegove ne daju svojim delima, već svojim životima. Njihovi nas životi,
međutim, ovde ne zanimaju. Zanimaju nas njihove knjige.
[4] Primedba Borislava
Pekića: Čak i političari koji su se odrekli zahteva da umetnost bude propaganda
njihovih neposrednih ciljeva, zamišljaju da će ona – zahvaljujući svojoj
imanentno humanoj prirodi – propagirati one "opšte i idealne ciljeve"
koji im se prikazuju i kao njihovi ciljevi, da će im, dakle, ipak služiti.
Otuda opšta omraza prema tzv. apstraktnoj umetnosti
[5] Primedba Borislava
Pekića: Ko osim putem prinude, danas ozbiljno uzima teorije o umetnosti kao
partijskoj sluškinji?
[6] Primedba Borislava
Pekića: Time se ne vrši diskriminacija dela stvorenih na ovim načelima. Neka od
njih su u samom vrhu ljudske misli. Pitanje je samo da li ih je tamo popeo
"faktor službe" ili "lični faktor"?
[7] Primedba Borislava
Pekića: Osnovno značenje koje sam imao u vidu pri pisanju Ikarovog pada (Stvaranje 11-12
od 1967) bio je upravo svirep efekat ekstremnog prožimanja umetnosti svrhom
koja je izvan nje same. Nema sumnje, Ikar Gubelkijan je bio najveći klizač na
ledu svog doba, ali samo dotle dok, u
ime cilja kojeg je smatrao višim, višim čak i od svoje umetnosti (u osnovi
njegovog angažmana stajala je, u stvari, žudnja da osveti smrt roditelja), nije
u svoje revije uneo i jednu spoljnu svrhu:
sredstvima umetnosti pokušao je da prikaže Uspon, Pad i ponovni Uspon svog
Naroda, ali i da se u tom Usponu angažuje. Doživeo je sraman poraz, koji ga je
doveo do izopačenja umetnosti. Pri obnovljenom pokušaju, poraz se ponavlja.
Sada je praćen i kaznom! on lomi kičmu, ali i u koritu od gipsa nastavlja da
uvežbava svoj Ikarov Let; u mislima, naravno, jer udove više ne može da
pokreće. on, Ikar, pobeđen, pobeđena je
i umetnost.
[8] Aristofan (448.
- 385. pre n. e.) bio je starogrčki pisac komedija. Aristofan u svojim
komedijama tematizira tadašnju svakodnevicu i osuđuje politiku. Vrlo malo
podataka postoji o njegovom životu. S pisanjem komedija počeo je kao vrlo mlad
pesnik. U početku je svoje komedije prikazivao pod imenima pozorišnih ljudi
Kalistrata i Filonida. Sva tri njegova sina bila su komediografi. (Prim. prir.)
[9] Aleksandar Solženjicin (1918—2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i
istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član
Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i SANU (od 1994. godine). Studirao na
Fizičko—matematičkom fakultetu a vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju
i književnost u Moskvi. Glavni romani: Odeljenje
za rak, Prvi krug, Gulag arhipelag,
i dr. Živeo je jedno vreme u SAD, ali se na kraju vratio u Rusiju. (Prim.
prir.)
[10] Albert Camus (1913-1960) francuski pisac.
Dobio je Nobelovu nagradu, egzistencijalist. Autor Stranca, Kuge, i dr.
Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. (Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment