TAMO GDE LOZE PLAČU IV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU ćetvrto deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

ZAŠTO SE POSTAVLJA U TAKVOM OBLIKU?

 

ISIDOR:[1] Oblik pitanja proizilazi iz opšte krize duhova, čiji je uzrok u gubljenju Boga. Sve ima svoj smisao, sve ište svoj smisao. (Knjiga je u prvom redu etički, a tek zatim estetički čin. Građevina, spomenik, slika ili kompozicija, takođe.) Ako bi se usvojio nihilizam Koheleta[2], i zaista poverovalo da ništa nema smisla, i da je sve taština, taština nad taštinama, moralo bi se – prestati zidati, dakle, moralo bi se – prestati živeti. Traganje za smislom je traganje za opravdanjem kamuflirano potrebom za odgovornošću, koje potiče iz same suštine postojanja. Odgovornosti, međutim, nema bez kriterijuma. A njih nema bez jedne stalne određene sile; odgovornim se može biti samo prema nečemu što je "stalno". Mi to svakako nismo. Koliko smo se puta. od kako se poznajemo, promenili? Ni ograničene misije, ni prolazne doktrine, ni neodređeni humanizam ne zadovoljavaju našu potrebu za svrhom, jer nas neprestano izlažu razočarenjima. "Stalnost" može biti samo Bog. Prema tome, težnja za odgovornošću je težnja za Bogom. Pisac, kao uostalom i svaki čovek, može da bude odgovoran samo pred Bogom.

N. N.: Nema nameru da polemiše sa Isidorovim religioznim osećanjima, sa osećanjima se, uostalom, ne polemiše. Smatra da se ovde radi o dva nivoa, o dva stupnja odgovornosti. Prvi, niži, zajednički je svim umetnicima, i označava se merom u kojoj su uspeli da se izraze. Vrednost ovog nivoa zavisi ne samo od talenta već i od njihove profesionalne savesti. Druga odgovornost – a o njoj je reč – piscu je naturena; strožije kazano: kao socijalno biće on je na nju prisiljen. Pisac mora da je prihvati, jer bi bez nje, i njemu samom njegov rad izgledao besmislen. (Isidor, tako, ima pravo kad o "težnji ka odgovornosti" govori kao o "težnji ka svrsi".) I bio bi, neosporno. Pitanje "Pred kim je odgovoran?" piscu pokatkad smeta, ali njegovom pozivu – laska. Svako delo je dijalog, a svaki dijalog je, samim tim što je obraćanje, i pokušaj obraćenja. ozbiljno pitanje jedino je: u ime čega se ono vrši? On lično, u ideji (svojoj, razume se) vidi jedino dostojan objekt one krajnje i ljudske i umetničke odgovornosti.

Što se mene tiče, odbijao sam da priznam neku presudnu razliku između "božanski-shvaćene ideje" i "ideološki shvaćenog boga". Ograničio sam se na konstataciju da je piscima, po svemu sudeći, nedovoljno da budu odgovorni sebi (svojoj savesti)[3], čak ni ako to "što su oni" po definiciji uključuje i sve što su po opredeljenju. Kao da odgovarati pred sobom znači biti neodgovoran! Ako je tako, onda ono što nam treba nije smisao, nego zaštita. Ili: smisao kao zaštita. Isidor je svoj štit našao u veri. N. N. ga je imao u ideji. (Ja, budući da nisam verovao ni u jedno ni u drugo, a ponajmanje u sebe kao zamenu, nisam imao ništa da me zaštićuje.) Oni prihvataju da u većoj ili manjoj meri budu instrumenti. A pitanje: "Pred kim su odgovorni?" – pitanje čiji je oblik savršeno podudaran sa njihovim načinom razmišljanja – stavlja ih u zavisan položaj oruđa, ropski položaj alatke, koja, pošto nečemu služi, tome mora i odgovarati, tome i račun polagati.

 

DA LI JE PISAC ODGOVORAN ONOME U ČIJE SE IME OBRAĆA?...

 

Od literature se traži da služi moralu, naciji, veri, ideji, doktrini, politici[4] (zamenimo ove pojmove bilo kojim – promeniti se neće ništa), što zapravo znači da pred tim objektima svoje službe bude odgovorna, a ovamo, za pisaćim stolom, u suštinskoj strukturi rukopisa, i politika, i ideje, i moral samo su predmeti literature, materija kojom se ona bavi, puka građa kao što je kamen građa klesaru. Čak i ona sama svoja je sopstvena građa. Kako onda da ono "kome se služi" bude u službi "onoga što služi"? To može da bude samo u onom smislu u kome mrtva priroda služi slikaru kao model, kao i slikar mrtvoj prirodi da je naslika.

Odgovornost jednog pisca-komuniste meri se stepenom u kome izražava svoju ideologiju, uzetu, dabome, u njenom širem vidu[5] uz uključenje ljudskog faktora. Jedan katolički pisac čini to isto, samo u odnosu na svoju veru. Njihova odgovornost zavisi od vrednosti dela koje zastupaju, pa sa "stanovišta odgovornosti" možemo da upoređujemo samo te ideje.[6] Njihovi su se umetnički protagonisti dobrovoljno odrekli jednog dela svog suvereniteta da bi ga preneli na njegov viši ali anoniman oblik. Kako govoriti o osobnoj odgovornosti pisca ako se on de facto te osobne odgovornosti odriče? Kad jednu opštu odgovornost prisvaja kao svoju, a svoju podmeće pod opštu? U ekstremnim oblicima, ovako otuđena odgovornost postaje vojnička, a u najekstremnijim i nehumana[7].

Srećom, postoji i onaj spasonosni, nepredvidljivi, prometejski ljudski faktor. Kad se takav pisac prene iz zagušljive tamnice ekstrema, ako se ne ubije kao očajnik, ili ne bude ubijen kao jeretik, dobija priliku da "misionarski oblik služenja ideji" zameni "kritičkim oblikom" i da se tako približi onom možda jedinom zajedničkom imenitelju koji kroz stoleća veže Aristofana[8] i Solženjicina[9] i Camusa[10].

 

 

---

[1] Primedba Borislava Pekića: Isidor je bio iskreno i duboko religiozan. Bio je borben, kao svi konvertiti. Ni njegove "Beležnice", ni njegovo samoubistvo, nisu izmenili ovo moje mišljenje.

[2] Eklesiast je knjiga jevrejske Biblije. Glavni govornik u toj knjizi se zove Kohelet, a on se prestavlja kao sin Davidov i kralj Jerusalima. Delo se sastoji od ličnih ili autobiografskih delova u vidu aforizama i maksima u vezi sa životom, njegovom značaju i najboljem načinu života. Prema Talmudu esencija Koheletovih refleksija je tvrdnja da je sve uzaludno pod suncem nebeskim. (Prim. prir.)

[3] Primedba Borislava Pekića: Biti "odgovoran svojoj savesti" još ne znači ništa. To počinje nešto da znači ako raspolažemo tegovima za njeno merenje. A pisci nam te tegove ne daju svojim delima, već svojim životima. Njihovi nas životi, međutim, ovde ne zanimaju. Zanimaju nas njihove knjige.

[4] Primedba Borislava Pekića: Čak i političari koji su se odrekli zahteva da umetnost bude propaganda njihovih neposrednih ciljeva, zamišljaju da će ona – zahvaljujući svojoj imanentno humanoj prirodi – propagirati one "opšte i idealne ciljeve" koji im se prikazuju i kao njihovi ciljevi, da će im, dakle, ipak služiti. Otuda opšta omraza prema tzv. apstraktnoj umetnosti

[5] Primedba Borislava Pekića: Ko osim putem prinude, danas ozbiljno uzima teorije o umetnosti kao partijskoj sluškinji?

[6] Primedba Borislava Pekića: Time se ne vrši diskriminacija dela stvorenih na ovim načelima. Neka od njih su u samom vrhu ljudske misli. Pitanje je samo da li ih je tamo popeo "faktor službe" ili "lični faktor"?

[7] Primedba Borislava Pekića: Osnovno značenje koje sam imao u vidu pri pisanju Ikarovog pada (Stvaranje 11-12 od 1967) bio je upravo svirep efekat ekstremnog prožimanja umetnosti svrhom koja je izvan nje same. Nema sumnje, Ikar Gubelkijan je bio najveći klizač na ledu svog doba, ali samo dotle dok, u ime cilja kojeg je smatrao višim, višim čak i od svoje umetnosti (u osnovi njegovog angažmana stajala je, u stvari, žudnja da osveti smrt roditelja), nije u svoje revije uneo i jednu spoljnu svrhu: sredstvima umetnosti pokušao je da prikaže Uspon, Pad i ponovni Uspon svog Naroda, ali i da se u tom Usponu angažuje. Doživeo je sraman poraz, koji ga je doveo do izopačenja umetnosti. Pri obnovljenom pokušaju, poraz se ponavlja. Sada je praćen i kaznom! on lomi kičmu, ali i u koritu od gipsa nastavlja da uvežbava svoj Ikarov Let; u mislima, naravno, jer udove više ne može da pokreće. on, Ikar, pobeđen, pobeđena je i umetnost.

[8] Aristofan (448. - 385. pre n. e.) bio je starogrčki pisac komedija. Aristofan u svojim komedijama tematizira tadašnju svakodnevicu i osuđuje politiku. Vrlo malo podataka postoji o njegovom životu. S pisanjem komedija počeo je kao vrlo mlad pesnik. U početku je svoje komedije prikazivao pod imenima pozorišnih ljudi Kalistrata i Filonida. Sva tri njegova sina bila su komediografi. (Prim. prir.)

[9] Aleksandar Solženjicin (1918—2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i SANU (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu a vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Glavni romani: Odeljenje za rak,  Prvi krug, Gulag arhipelag, i dr. Živeo je jedno vreme u SAD, ali se na kraju vratio u Rusiju. (Prim. prir.)

[10] Albert Camus (1913-1960) francuski pisac. Dobio je Nobelovu nagradu, egzistencijalist. Autor Stranca, Kuge, i dr. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. (Prim. prir.)