PISMA IZ TUĐINE LLL deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
150.
FAREWELL BRITAIN AND...
Kad samo pisao
uspomene s robije, objavljene pod naslovom „Godine koje su pojeli
skakavci“, mučio sam sebe pitanjem: šta si od robije dobio, šta
si u tamnici naučio. Premda u zatvor nisam otišao dobrovoljno, već zato
što sam uhvaćen u pokušaju da našim narodima otmem slobodu, niti
sam osuđen da nešto naučim, već da nešto zaboravim, uporno sam se trudio
da od tih izgubljenih godina, godina koje su pojeli skakavci, nešto
zauzvrat iskamčim. Možda je to posledica „preživelog, kapitalističkog,
građanskog“ odgoja koji je u svemu tražio neku korist, a možda su me na te
naivne misli nasukali naši komunisti koji su se hvalili da je robija
po kraljevskim kazamatima za njih bila ikona. Behu to njihovi univerziteti.
Premda je
bolje da su pohađali prave, jer na nas ne bi primenjivali zatvorska iskustva
i od života nam pravili večitu robiju, poverovao sam im na reč, pretpostavljajući
da ih je robijaška škola naučila marksizmu, klasnoj borbi i komunističkom
moralu, ma šta on značio. Ovih dana doznajem da je to bila masovna vežbaonica
moralno-fizičke degradacije i ideološkog sadizma, u kojoj se vaspitavao
duh budućeg Golog otoka, našeg izdanja boljševičkog danteovskog Inferna. Ništavno malo skeletnog
marksizma što su ga u zatvoru naučili bio je tek sporedan, beznačajan
gubitak. U međuvremenu, osim da prišijem dugme na košulji, ja na robiji
ništa korisno nisam naučio.
U sličnom
sam položaju dok napuštam Britaniju, prestajem s ovim komentarima i
opraštam se od slušalaca emisije BBC-a na srpskohrvatskom jeziku.
Hteo bih da sam u Engleskoj nešto naučio, da sam od nje nešto dobio, da mi
i ovih dvadeset godina nisu pojeli skakavci. Hteo bih to iako znam da
ni u tuđinu nisam otišao da nešto steknem, već nešto da izgubim. Upoznajući
tuđu tuđinu, htedoh da izgubim svoju, da vidim kako je biti stranac u
tuđoj zemlji, pošto sam stranac bio u sopstvenoj, i sve to da bih joj se
jednom, ako uspem, vratio kao domorodac.
Nisam
uspeo.
Uspeo sam
samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim. Da postanem stranac svuda.
Najpre sam bio prinudni stranac, i to je bolelo.
Kad postadoh
dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio
sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i
svuda biti - stranac. I da ću, s Ničeom, smeti reći:
„O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!“
Napuštam
Britaniju bez žaljenja, ali i bez radosti. Vraćam se u svoju zemlju bez
radosti, ali i bez žaljenja. Tamo i ovde proveo sam i lepe i
ružne časove. Svi su moji. Da nisu, ne bi mi se dogodili. Jesam li TO
naučio?
Jesam li
uopšte išta naučio?
Zavideo
sam Englezima, ne toliko na povesti koliko na načinu na koji su je iskoristili.
Zavideo sam im na srazmerno bezbednom geografskom položaju, umešnosti u
vladanju, strpljivosti u nagodbama, trezvenosti u zaključcima,
izdržljivosti u nevoljama, uzdržljivosti u izazovima, hladnoći u
opasnostima, racionalnosti u dilemama, sebičnosti u izboru alternativa,
„snalažljivosti“ u krizama pesimistički cinizam svakog pojedinog
Engleza.
Koliko će
im nacionalni optimizam i dalje vredeti, i dalje zamenjivati osobine
marljivosti i preduzimljivosti, u današnjem svetu bolje tržišne prođe,
ne znam. Danas je, izgleda, važnije u raspoloženju grobara proizvoditi
pseudo korisne predmete blagostanja nego nalaziti engleski duhovita
izvinjenja za neupotrebljivost njihovih domaćih kopija.
Pa ipak, za
Engleze ne brinem.
Rasa koja
je izašla nakraj s rimskim legionarima, normanskim riterima, katoličkim
misionarima, španskim moreplovcima, Napoleonovim grenadirima,
germanskim arijevcima i američkim pionirima tehnološke budućnosti,
pa, bar donekle, i s vlastitim uobraženjem da je nešto izuzetno, izaći
će nakraj i s iskušenjem da se zbog mesta pod zubatim suncem prividnog
napretka pretvori u evropski depandans za proizvodnju besmislenih
potreba.
Valjda im
to neće jako teško pasti. Englezi imaju nešto staračko u sebi; istorijsku
tromost nečega što je mnogo proživelo a da usled toga nije sasvim preživelo. Ona im ne dopušta usplahirenu
mladalačku trku za uspehom po svaku cenu. Više od pripadnika trenutno
moćnijih ili imućnijih naroda, Englezi znaju, s manje sredstava, pod
težim uslovima, ugodnije da žive. Mislim da je to jedna od njihovih najvrednijih
vrlina. Možda će u svetu opšteg poistovećenja i prinudne standardizacije,
u Novom poretku univerzalnih mera, sačuvati i ostale prednosti, pre svega
volju i sposobnost da se razlikuju a da time ne gube.
Naći će već
svoju meru, svoj korak u budućnost.
Pa i ako izaberu da ostanu usamljena utvara jedne minule, zaboravljene
Evrope, gospodski duh slavne prošlosti koji nikakav izazov opstanka
ne može naterati da nešto korisno radi (makar i da kao sablast Sibil
Pen fantomsko vreteno okreće), Britanija će se pamtiti. Nju neće tako
lako pojesti skakavci istorijskog pamćenja.
Mnogo više
ni Helada, ni Rim nisu postigli. Ili se mi Južni Sloveni, nečem
većem, dužem, dubljem nadamo?
I zato, Farewell Britain - zbogom Britanijo!
Kao pripadnik
svog naroda nemam na čemu da Ti zahvalim. Kao Borislav Pekić, Tvoj sam
dužnik.
No comments:
Post a Comment