TAMO GDE LOZE PLAČU DRUGI DEO

 

TAMO GDE LOZE PLAČU drugi deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

ODGOVORNOST KAO POTREBA ILI KAO PRINUDA?

Daleko pre nego što je, osim za Isidora[1], naša profesionalna budućnost bila fiksirana, odnos odgovornosti kao mogući odnos prema svetu, bio je jedna od najčešćih tema naših razgovora. Pošto za sobom nismo imali nijedno umetničko delo – N. N. i ja nismo ni pretpostavljali da ćemo ga ikad imati – neka izuzetna odgovornost kojom bi umetnik bio opterećen bila je uglavnom izvan užeg kruga našeg interesovanja. Pokušavali smo da dopremo do odgovora (čistih ali i primenljivih u isti mah) na opšta pitanja, na koja se odgovori traže između šesnaeste i osamnaeste godine, nalaze između osamnaeste i dvadesete, a napuštaju između dvadesete i dvadesetdruge. Svi ih dobro znamo: šta je dobro a šta je zlo? šta je to moral? da li je on moguć? šta je to "odgovornost" i prema čemu se ona određuje? Međutim, sve što smo dobijali behu protivrečni i nepouzdani zaključci. Oni "čisti" padahu čim bi ih stavili na probu neke zamišljene realnosti. Oni "primenljivi", behu, opet isuviše nečisti za naš puritanski ukus. Time se, uzgred, otkrilo da bi svaki moral bio dobar kad ne bi iziskivao da se po njemu živi.

Jedino što je u svim tim odgovorima bilo trajno (i do neposrednog značaja za ovu temu) beše uporna težnja ka postojanim kriterijumima moralnog ponašanja, prema nečemu što će nas, doduše podvrći odgovornosti, ali će za uzvrat našim postupcima i delima obezbediti svrhu. U stvari, žudeli smo za moralnim standardima, nedvosmislenim Kodeksom Zabrana i Preporuka, i u tome se besumnje ogledala preka potreba za sigurnošću u jednom svetu koji se raspadao (mislim na naš svet)[2]. Mi smo jednostavno hteli da "odgovornost pred sobom" prebacimo na nešto "izvan nas"; tragajući za formulom odgovornosti, želeli smo u stvari da ne budemo odgovorni. A sve što smo, kako rekoh, postizali bili su kao sir šupljikavi poluodgovori. I najvrsniji dokazi, suočeni sa protivdokazima, pokazivahu se u najmanju ruku nedoraslim stvarnosti koja ih je očekivala sa urođenim neprijateljstvom. (Kasnije će ovo iskustvo raskrčiti put jednom pragmatičnom moralu, sa kojim nećemo biti naročito srećni, ali ćemo živeti.)

Sasvim nejasno, kao preteći kišni oblaci iznad naših zaključaka, lebdelo je saznanje da je odgovornost funkcija i onih uslova nad kojima nemamo nikakve vlasti, te da bi se skrupulozno primenjeno osećanje odgovornosti moglo sastojati samo u totalnoj neaktivnosti. Nadali smo se da ćemo "nevinost" obezbediti – neučestvovanjem. Ali, dabome, "ne učestvovati" još uvek ne znači i "ne biti odgovoran". Često je to značilo spoznati odgovornost upravo zbog neučestvovanja.

Idući korak bio je prirodan silogizam: biti nevin – znači biti mrtav. Život se odbijao kao "naturena, prinudna odgovornost", bilo je to razdoblje zanošenja samoubistvom kao totalnim rešenjem, čemu su, naravno, doprinele ponižavajuće i bezizgledne okolnosti u kojima je živela naša uža sredina. Ali, "biti mrtav", znači li zaista i "biti neodgovoran"? Ne postojati – da, to izvesno znači, ali "prestati postojati" pretpostavlja čin koji se tiče i drugih. (Životopisi mnogih pisaca dokazuju da za njih ova pitanja nisu bila "gimnazijska".)[3]

U međuvremenu, već smo uveliko živeli. Pa i počeli da pišemo.

KRITIKA KAO POZIVANJE NA ODGOVORNOST

Nekako u to vreme N. N. je napisao prvu knjigu. Predstavio nam je kao autobiografsku, maltene kao dokumenat. Naime, knjiga je kao autobiografska možda i bila zamišljena, ali mu je, očigledno, ograničenost vlastitog života toliko smetala, da ga je, bez skrupula napustio, i sasvim se prepustio imaginaciji. Polazeći sa suprotnih stanovišta, ali sa pođednakom žestinom, Isidor i ja smo knjigu osudili. Šta kažem? Prosto rasčerečili! Ja sam optužio prijatelja da je literaturu stavio u službu ideje, a Isidor je praroditeljski, inicijalni greh knjige video u tome što je stavljena u službu pogrešne ideje. Ja: "Da bi rukopis doveo u sklad sa svojom idejom o svetu, izvršio je nasilje nad istinom i realnost izopačio!" Isidor: "Da bi rukopis doveo u sklad sa svojom pogrešnom idejom o svetu, ti si realnost pogrešno tumačio!" Dok je, dakle, u načelu, Isidor dopuštao da se umetnošću preinačuje stvarnost (jer šta je tumačenje do preinačenje), samo je zahtevao da se to čini u ime ideje koju je on smatrao ispravnom, ja sam – onda bar – držao da takve intervencije nipošto nisu dozvoljene: budući lažan, ishod eo ipso mora biti i nehuman. Kasnije se pokazalo da obojica nismo bili u pravu. Ni N. N. takođe. Sporili smo se oko "realnosti kao takve" i "ideje kao takve", a bili smo, sa uzvišenom nedotupavnošću svojstvenoj svakoj isključivosti, zanemarili i "realnost autora" i "realnost knjige"[4].

 

 

 

---

[1] Primedba Borislava Pekića: Isidor je još u gimnaziji odlučio da bude treći nastavljač porodične tradicije graditelja.

[2] Primedba Borislava Pekića: Potreba za sigurnošću, u stvari za svrhom dela, suština je pitanja pred kim je pisac odgovoran – ako ga postavlja sam pisac. Ako ga postavlja društvo onda je to potreba za sigurnošću tog društva.

[3] Primedba Borislava Pekića: Na teorijskom planu bio je to, svakako, bezizlazan krug, tradicionalna klopka za mlade mozgove. Na planu života imao je tek da rađa krize. Međutim, ma kako nevešto i "ekstremno" bila formulisana, sva su ta "apstraktna pitanja" ostala da i do dana današnjeg  dovode u sumnju naše moralno ponašanje. Sabrana, u međusobnom prožimanju, čine ona korektiv koji neodređeno zovemo savešću. Razlika je samo u tome što odgovore više ne tražimo u nekoj idealnoj projekciji moralnih dogmi. Tražimo ih u realnosti ljudi i nas samih. Usled toga, već visokim moralnim osećanjem smatramo ono koje između dva zla ume da izabere manje. Međutim, kakvi su – da su, nekakvi odgovori na ova fundamentalna pitanja, nužna su pretpostavka svakog iskrenog razmišljanja o odgovornosti pisca u današnjem svetu.)

[4] Primedba Borislava Pekića: Zahvaljujući našem udruženom uticaju, N. N. nije knjigu objavio. To je bilo vreme kad je kritičnom pitanju naše odgovornosti "kao ljudi" bila pridodata i profesionalna. N. N. se pomirio sa tim da knjigu ne štampa. Pitao se samo, šta će se dogoditi ako se ona izda posle njegove smrti? (strašne li taštine umetnika!) Hoće li za njeno dejstvo – ako ga bude – i tada biti odgovoran? Jedino obezbeđenje našao je u ideji da je spali. Do sada to nije učinio, a ja se ne usuđujem da ga pitam: zašto?