TAMO GDE LOZE PLAČU PRVI DEO

 

TAMO GDE LOZE PLAČU PRVI DEO , Službeni glasnik, Copyright © Borislav Peki 

Eseji, odlomci, DEO PRVI, UMETNOST I STVARNOST, (Eseji)

„Da bi valjano vršili svoj zanat,

pisac mora imati mogućnost

da bude u neku ruku disident,

pa čak i defetist, u odnosu

na državu i institucije, na naciju i

autoritete. Negacija je njegov

familijarni oblik prihvaćanja

svijeta ...“

(Miroslav Krleža)

„Književnost ne može odgovoriti

Na suštinska pitanja savremenog

Čoveka. Ona ih samo postavlja...

Trudim se da kažem kakav mi se

Svet prikazuje, bez namere

da upravljam savestima savremenika...

Umetničko delo ne vredi ništa

ako ne ide dalje od privremenih

istina i opsesija istorije,

ako ne pristaje uz izvesnu

duboku univerzalnost ...“

             (Eugène Ionesco)

 

UVODNA BELEŠKA

 

            Sub auspiciis parafraze Goetheovog naslova Dichtung und Wahrheit sakupljen je izbor eseja, koji su, od 1968. do 1984. objavljivani u časopisima Savremenik, Scena, a u Književnosti pod imenom „Marginalije i Moralije“.

            Reč esej korišćena je ovde smelo, uz izvesnu nelagodnost pred onima koji umeju da ih pišu. Većina izabranih radova nisu eseji ni sadržinom, ni formom, ni svrhom. Skice su to, zapravo, za b u d u ć e eseje, pravljene kao naknadni komentari zapisa iz mog Dnevnika. Ali, danas, u eri integracije (ili dezintegracije) književnih oblika, na umoru starih nomenklatura, čoveku se čini da svemu može dati svaki podnaslov.

            Radovi od 1 do 6 bave se odnosom umetnosti i stvarnosti, ali ne one uže, p r o f e s i -o n a l n e  stvarnosti koja se piscu predstavlja kao građa, kao rudnik fikcije, već one druge,  gr a đ a n s k e,  koja, po prirodi stvari, želi n j e g a   da razgradi, a potom i prema svojim kalupima izgradi. Samim tim, čak i kad nisu izrikom tema, moralna pitanja ostaju stvarnom unutrašnjom temom ovih razmišljanja.

U radovima od 7 do 10 skicirani su neki najopštiji, najčešće sporni problemi književnosti, kako ih ja vidim, a u kontekstu pretpostavke da je literatura, ne samo za čitaoce, već, i još dublje, za pisce, tek jedan od mogućih načina  s a z n a v a n j a     s v e t a.

Tekstovi od 11 do 13 raspravljaju o izvesnim temama, na kojima radim ili ću jednom raditi.

Onaj pod brojem 14 nastoji da objasni nastanak i smisao jednog od mojih rukopisa.

Radovi od 15 do 19 posvećeni su onome što se zove – tehnika spisateljskog zanata, ako tako nešto uopšte postoji. U svakom slučaju, stvarnost kojom se ovde bavim nije opasna. Ona je ovde tek građa. Ovde sam opasan – ja.

1.

 

ODGOVORNOST – STANJE ILI PROCES?

Težnja za odgovornošću je težnja

za svrhom“. (Ing. arh. Isidor Njegovan)

PRETHODNA OBJAŠNJENJA 

Kad sam odlučio da pišem na temu „Pred kim je pisac odgovoran?“, samo sam nejasno bio svestan obaveze da kažem i pred kim se ja osećam odgovornim, obaveze koju jedva imam šanse da ispunim. Nikada se, naime, nisam osobito brinuo o tome pred kim sam odgovoran – kao pisac. Pitanje koje me je mučilo i mahom ostajalo nezadovoljeno, uvek je glasilo: pred kim odgovaram kao čovek?

Nadao sam se da ću odgovorom na njega, posredno, gotovo kao na dar, dobiti odgovor i na ono prvo. Nada je, u stvari, samo kamuflirala besmislen pokušaj da svoje moralno biće ocepim od njegove profesionalne funkcije (sličan napor kod državnika daje vidno bolje rezultate), valjda iz bojazni da me odsudna prevaga kreativnog načela života ili rekreativnog načela umetnosti ne učini "amoralnim piscem", ili "umetničkim čovekom".

U primenjenom životu, za razliku od onog koji se ispoljava kao saznanje, odgovornost je ekskluzivno etički pojam, a njegovi ostali vidovi (psihološki, socijalni, filosofski) tu su samo da ga čvršće situiraju u područje ljudske aktivnosti, bilo da nam odgovornost potpuno ili delimično podrede, bilo da nas nje sasvim ili delimično liše, bilo, najzad, da menjaju njenu vrstu, obim, snagu i smer.

Pitajući se pred kim odgovaram za svoje postupke, uvek sam, sa žaljenjem doduše, imao u vidu činjenicu da su i knjige moji postupci, nadajući se istodobno i lukavo da one možda i ne moraju biti samo to. Kao da sam se uzdao u mogućnost da se knjige, pod izvesnim idealnim uslovima, otresu svojih stečenih odlika (moralnih među njima), da se, ostavši samo sa urođenim, izdvoje iz sfere moje odgovornosti, i uđu u oblast nedefinisane odgovornosti, koja ni meni više neće biti dostupna. Da kad se razdvojimo, produžujući da živimo i delujemo, svako za sebe, budemo toliko nezavisni da se između nas više ne može uspostaviti nikakav odnos, a pogotovu ne odnos odgovornosti.

Pošto knjige i inače ne mogu da slede metamorfoze svojih tvoraca, pošto se menjaju samo posredstvom promena koje se zbivaju u njihovim čitaocima i dobu u kome se čitaju, teorijski bar trebalo bi da je to moguće. Ubrzo sam, međutim, ustanovio da i svi drugi naši postupci imaju isti status, da, pošto su učinjeni, žive sopstvenim, od naše volje redovno independentnim životom, i da se razdvajaju kroz posledice nad kojima nemamo kontrolu, a da za njih ipak, do njihovih krajnjih konzekvenci, ostajemo moralno odgovorni.

(Primedba Borislava Pekića: Zašto knjigu pripisujemo njenom piscu, kad ovaj čovek kome je pripisujemo, nije više onaj koji je knjigu napisao? Ali, zašto onda da sudimo čoveku za prestup, kad ovaj čovek kome sudimo, nije više onaj koji je prestup počinio?

Time je otpala primamljiva mogućnost da se umetnost izdvoji iz moralne sfere, i tako olakša bavljenje njome. A time je i pitanje na koje sada pokušavam da nađem odgovor ostalo na snazi.

Na raspolaganju su mi stajala dva pristupa, a izbor je zavisio od toga imam li ili nemam definisan stav?

Prvi je zahtevao više-manje izgrađeno mišljenje.

(Primedba Borislava Pekića: U fluidnom obliku ono besumnje postoji, ali budući da ga nisam definisao, ne posedujem ga kao načelo koga svesno mogu da se pridržavam.)

U tom slučaju, ja bih ga izneo, potkrepio dokazima iz sopstvenog i tuđeg iskustva, i eventualno suočio sa oponentnim nazorima.

Drugi bi bio stav, ispisujući ove redove, pronalazim, unapred se ograđujući od obaveze da ga i pronađem. Ne, dakle, da obrazlažem već izabrani stav, nego da obrazložim zašto ga do sada nisam izabrao, tačnije – da jednostavno ispričam kako sam do izvesnih odgovora ipak dolazio, kako su se ovi "snalazili" u stvarnom dejstvu, zatim kako sam ih i zašto napuštao, da bih, evo, ostao nemoćan pred jednim pitanjem na koje većina pisaca zna dobar odgovor.

Mana ovakvog postupka je u tome što je on u najvećoj meri privatan: od interesa je, pretpostavljam, rezultat, a ne mehanizam pomoću koga se postiže, naročito ako je već predočena mogućnost da se do njega uopšte i ne stigne. Prednost je, međutim, u tome što će se iznađeni stav (ako ga bude) ili nemogućnost stava (ako ga ne bude) staviti u stvaran i aktuelan, a ne nestvaran i istorijski odnos prema mom mišljenju, sadašnjem mišljenju, razume se, a nekom, koji je, u moje ime, nekada pokušavalo da ga formuliše.

Opredeljujem se za drugi postupak, u prvom redu stoga što stava odista nemam, a ne bi bilo umesno da ga na brzinu i samo za ovu priliku iskonstruišem.

 (Primedba Borislava Pekića: Dužan sam da učinim prethodno primedbu: neću se pozivati na autoritete ni iz jedne oblasti mišljenja i delanja, mada su me oni, razume se, često inspirisali. Izuzetak činim samo u pogledu mojih prijatelja ing. arh. pokojnog Isidora Njegovana i N. N.-a, pisca i čoveka neizlečivo sklonog politici. Pošto smo na ovu temu vodili brojne polemike, i pošto se moje kolebljivo mišljenje prosto reflektovalo u njihovom, ne manje nestalnom, i obrnuto, a jedan je od njih – mislim na nesrećnog Sida – bio ne samo graditelj natprosečne vrednosti (rekao bih genijalan, da je dospeo da stvori dela koja je smišljao), već i čovek koga je, otvoreno mogu reći, problem odgovornosti ubio, ova mi nedoslednost mora biti oproštena.