TAMO GDE LOZE PLAČU SEDMI DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
AUTOCENZURA – RAK KNJIŽEVNOSTI
Autocenzura je
najopasnija i najteže iečiva bolest umetnosti – njen rak. I kao što je, bar
prema izvesnim teorijama, rak virulentno svojstvo samog života, bolest od koje
potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije
kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona
shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.
Budući da je
taj odnos jednostran, neravnopravan, jer se ne zasniva na razmeni
iskustava, istina, priznanja, obaveštenja, osećanja i ideja s čitaocem – ako je
po sredi književnost – premda, opet, stvarna razmena i bez čitaočevog znanja
postoji, jer bez nje, bez supremacije opšteg iskustva, ne bi bilo ni
književnosti, u tom se ortakluku jedino pisac "razotkriva i svlači",
jedino njegovo iskustvo, njegovo osećanje i njegove ideje postaju deo opšteg
znanja i interesa.
Stid i strah,
agens movens autocenzure, javljaju se tada kao samoodbrana, koja piščevo
"javno svlačenje i razgolićavanje" svodi na pristojne, dopuštene, bezopasne
mere, bez obzira da li ih je propisalo društvo ili naše moralno osećanje... Ne
uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo
uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne
operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u
masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva
dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može
povratiti u život...
(Dnevnik, 1974)
Koliko
je puta svaki pisac zapitao sebe: štali će reći moja majka kad ovo pročita? Šta
će kazati moja žena? Ili moja ćerka? Moji prijatelji? Šta će, uostalom, reći
svet?
Koliko
je puta svaki pisac zapitao sebe: šta će o ovome što sam napisao reći ovaj ili
onaj? Šta će misliti ovi ili oni krugovi?
I
koliko puta nije napisao to što je hteo, i koliko puta, uprkos svemu, ipak
napisao, a potom, uprkos tome, izbrisao?
U
samotnim i mutnim časovima noćnog obračuna, odgovor je uvek: i ono što je
ostalo, dovoljno me izražava.
Ostavljajući
po strani vrednosti odgovora, nikad nije važnije koliko se od nečega izražava
od toga kako se to čini – vratimo se infaustnom toku što ga infekcija
samocenzurisanja uzima pošto se ispolji, na nesreću, s početka gotovo uvek kao
benigna.
Ustupak
kojeg smo učinili, iz stida pred nekim, ili iz straha od nečega, pokazuje se
najčešće kao pametan i profitabilan. U svetlu neprijatnog iskustva onih što su
ga odbili, postaje on još privlačniji. Pogotovu što za prirodu i obim ustupka znamo samo mi. I
sve dok nam koristi – jer, štetu ili ne opažamo, ili joj ne pridajemo značaj –
savest nas neće uznemiravati. Uvek ćemo, naime, imati čime da je potkupimo. A
što nismo napisali ovaj put, napisaćemo neki drugi. Do Sabranih dela uvek ima
vremena. (Bez obzira što to o čemu govorimo i nema naročitih izgleda da u ta
Dela uđe.) U međuvremenu, javnost je sita, što je istina, a sve su naše
književne koze na broju, što najčešće nije.
Kad taj "drugi put" dođe, i ponovo nam se ukaže
prilika da ispišemo sve što smo u prvom pokušaju iz obzira, straha ili stida
propustili, s čuđenjem, ali ne i bez izvesnog olakšanja, primećujemo da je naša
potreba za "sopstvenom istinom" još uvek u velikoj disproporciji s
izgledima da se ona dobro shvati. Sa žaljenjem odustajemo, nadajući se da ćemo
idućeg navrata biti srećnije ruke.
Idućeg navrata, međutim, s još većim olakšanjem, opažamo
da, premda su se ometajuće spoljne okolnosti promenile u korist naše potrebe za
istinom, promenila se takođe i naša potreba u korist spoljnih okolnosti.
Nejasnost ove situacije propušta mimo pera i ovu priliku, čekajući bolju, koja
nas neće ostavljati nesigurnim u pogledu toga šta zapravo mislimo.
Takva prilika, na žalost, nikad ne dolazi. U stvari, dođe,
samo je mi više ne prepoznajemo. Ne osećamo savršeno nikakvu potrebu da
saopštavamo svetu nešto što će nas dovoditi u nepriliku. Izgovori nisu od
značaja. Budite uvereni da su oni uvek dobri. A svet je tako pun tema, da se
zbilja samo magarac mora uhvatiti baš one najgore.
U toj pretposlednjoj fazi metastaze, mi još imamo
mišljenja koja bi nas mogla dovesti u nepriliku, pa se ponekad događa da se
osećamo kao – prevaranti. moram reći da je to prilično neugodno osećanje. Za
njegovo lečenje nema recepta. A ni nužan nije. Lek se obrazuje u nama. Sam po
sebi. Poput belih duševnih krvnih zrnaca. Nepodobne misli se opkoljavaju, tiho
žderu, i najposle nestaju. Kad iduća prilika za otvorenost naiđe, mi više i
nemamo misli kojih bismo se bojali.
Metastaza književne, i ne samo književne, autocenzure je
potpuna. Povukla se u tamu podsvesti, odakle komanduje svim našim budućim
povlačenjima i uzmicanjima, ostavljajući inteligenciji da se za razloge postara
i da među njima nađe najčistije i najnesebičnije.
Javnost će, što se nas tiče, od sada uvek biti sita, ali nam,
bojim se, neće ostati nijedna književna koza.
Samo prljavi ulari.
(Književnost, br. 3, 1979)
No comments:
Post a Comment