TAMO GDE LOZE PLAČU DVADESETČETVRTI DEO

 

TAMO GDE LOZE PLAČU DVADESETČETVRTI  DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.f

GRADITELJI (nastavak)

Iskreno govoreći na muci sam sa čime da uporedim svoje preneraženje. Ako sam njegovom naprasnom smrću bio konsterniran, ovim besmislenim razlogom bejah ošamućen, jer na kraju krajeva smrt uvek odgovara svačijem životu, ona mu je kruna po kojoj smo svi kraljevi, a samo razlozi mogu biti ono što taj prirodan spoj može da naruši ili dovede u sumnju. Bez obzira na svečan rečnik i prilično ubedljiv ton (u kome je ipak nešto škripalo, kao da je niz dobro podmazane zupčanike rečenica lutalo razmetljivo zrnce prljavštine) ovako sročeno pismo manje je ležalo Isidoru nego što bi zemlji ležao pljosnat oblik, ili pojmu božanskog uvredljiva bespomoćnost.

Bilo je nešto neopisivo neiskreno, veštačko u njemu, uprkos, ne sporim, dostojanstvene, gotovo uobražene ozbiljnosti od koje je sastavljeno, nešto usudio bih se reći, a sen Isidorova neka mi za ovu smelost oprosti, nešto podlo. Da, podlo, to je bio onaj gorak pridev koji mi se poput kaplje otrova gojio na vrhu jezika, dok sam ga čitao i pročitavao nebrojeno puta, sve zavođen mišlju da ću ispod neke reči, kao pod nadgrobnom pločom pronaći kakav potajni znak. Na žalost, iako duh pisma nije bio njegov, a stil i terminologija pogotovu, rukopis je bio njegov, i tu nije moglo biti nikakvog utešnog dvoumljenja. Lično sam obavio potrebna upoređivanja, a da bih bio savršeno siguran, zamolio sam za ekspertizu priznatog grafologa G. K.-a, inače zakletog sudskog veštaka.

Koliko me sećanje služi (najzad, tu su i moji dnevnici da ga potkrepe i osveže) u razgovorima što smo ih u poslednje vreme vodili na najrazličitije teme, rat u jugoistočnoj Aziji nikada nije bio ni dotican. Istine radi moram zabeležiti jedan jedini slučaj, ali on pre ide na ruku saznanju da je to mrcvarenje bogu iza leđa bilo sasvim izvan područja njegovog interesovanja, jer je tom prilikom (raspravljalo se o protestnom spaljivanju budističkih kaluđera u Sajgonu), ispoljio prema njima nadljudsku – ili neljudsku, ako vam je milije – ravnodušnost sličnu Arhimedovoj, koji se na pesku, obasjanom Sirakuzom u ognju, brinuo jedino za svoje krugove.

Bezmalo odvajkada, a u zadnje vreme isključivo, bio je zaokupljen ličnim dilemama, pored slučaja sa ocem, u prvom redu sve netolerantnijim zahtevima svoje neimarske umetnosti, pa ga se "onaj tamo mali, prljavi rat" mogao ticati samo ukoliko je bio opasan (a u ovom stadijumu i na toj interkontinentalnoj udaljenosti zar je mogao biti?) za njegove građevine i graditeljstvo uopšte.

U tom, razume se, uprošćenom smislu, rat ga je uzbuđivao, plašio bezlično kao zemljotres, kao erupcija vulkana, kao grom, kao poplava. Kad je o njemu razmišljao – o ratu uopšte, nikako o nekom određenom – on svojom, od straha presenećenom maštom, nije video ljude kako umiru pod ruševinama, već zgrade koje se raspadaju u praznom raščovečenom prostoru, koji se kao iscrtano vazdušno platno držao jedino na nevidljivom ramu čistih statističkih jednačina; video je kako se Keopsova piramida sa Sfinksom luetična nosa mrvi u peščanu dinu, bučno rasipajući po zapadnoj pustinji dva i po miliona kubnih metara svoje zapremine, sabijene između trougaonog nebeskog principa i kvadratnog principa zemlje; kako sa Karnakom pada poslednji spomen na svestvoriteljskog sunčanog Amona[1], 

pod udarcima čeličnog mulja gde se kao svilaste čahure, kao beskičmene mahune, drobe hram u Buda-gaji, paučinasta pređa Hajderabada, džamija Musjid, hiljadu stubova Velikog hrama u Maduraju, Tadž-Mahal, ta neuporediva nekropola ljubavi; oplakivao je petom rata zgaženu glavu Valeriusovog Panteona, Nebeski hram razmazan po zemlji kao krv neke zlatne stenice, zgarišta Carske rezidencije u Pekingu, Zmajeve pagode u Šangaju, Posejdonovog hrama u Pestumu; sa užasom je posmatrao kako se Kalikratesov, Iktinosov i Mnezikleov Akropolj, to džinovsko radilište jelinskog graditeljskog duha pretvara u isto tako džinovsko radilište varvarske smrti materije, nevinog kamena, bezazlenih frizova, karijatida koje nikome ništa nisu učinile na žao osim što su svojim ljudolikim oblikom vapile za prolaznošću; kako se kruni Zid plača, oronuli sever zlaćano-belog Irodovog[2] 

hrama na Sionu, da mu se drevni prah vijan nekom osvetničkom ironijom pomeša sa mramornim trunjem Slavoluka cezara Tita, njegovog razoritelja; pod Isidorovim nemoćnim okom urušavale su se ruine kao da to smrt sama oblikuje svoju arhitekturu, oprečnu svrgnutim oblicima istorije, ruševine Antemiosove i Isidorosove Aja-Sofije, džamije sultana Kait-Beja, čipkaste Muhamed Ibn Jusuf al-Amharove Alhambre u Granadi; gledao je da, kao kameno snoplje pod vatrenim kosijerom, padaju mletački Sv. Marko i pariski Notr-Dam, katedrale rođakinje u Šartru, Sevilji, Remsu, Amijenu, Kelnu, Minsteru, Kenterberiju, svuda gde je probuđeni kamen šikljajući u visine tražio Boga, sa grozom je preživljavao agoniju palate Kančelarije, Čertoze, Vendramini, Piti, Stroci, Pikolomini, Gondi, Grimani, Mediči, Borgeze, Pezaro, Farneze; sramnu propast zamkova Bloa, Vavela, Fontenbloa, Šambora, Šenonsoa, Sen-Žermen-an-Lea, gledao kako kroz ništavilo pružaju jedno drugom izdruzgane kamene ruke Sabor Vasilija Blaženog u Moskvi i Knežev dvor u Dubrovniku, zamak Longfor u Solsberiju i palata Cvinder u Drezdenu, Kolež Santa Kruz u Vajladolidu i mramorna crkva u Kopenhagenu, Većnica u Salamanki i Opera u Parizu, gde zaboravu predaju svoju nenadmašnu strukturu londonski Sv. Pavle i rimski Sv. Petar, 

Vestminsterska opatija i Eskurijal, Kremlj i Luvr, Parlament na Temzi i Versaj na Seni, združeni u istom ropcu, istom bučnom izdisanju materije; ne nisu pred njim iščezavali ljudi nego su se bespomoćno grčile otelotvorene ideje Pietro Lombardija[3], Jurja Dalmatinca, Albertija[4], Amantea, Dominicoa iz Kortene[5], Bramantea iz Urbina[6], Antonija Filarea, Rimljanina Vinjole[7], Paladia[8], Sansovine[9], jedinstvenog Michelangeloa[10], Raffaelloa Sanzioa[11], Pierre de Chambiges[12], Trencoa, Lescoa, Bilana, kraljevskog četvoroprega Persijea, Fontainea[13], Viscontija i Lefijela; uzvišeni nacrti Jules Hardouin-Mansarta [14], Servandonija, Balia, Christopher Wrena[15], Baria, Viollet-le-Duca [16], Garniea, Popelmana, Hazenaura, Sempera, Ankara i Horta – ko sve da ih nabroji, mada ih nema tako mnogo, i mada ih je manje od veličanstvenih dokaza njihovog postojanja; pod bezobličnim krhotinama 

pod kojima se više neće raspoznati ni osnova da bi znali za život Pariza, Moskve, Njujorka, Tokija ili Londona kao što znamo za Vavilon ili Troju, pod okamenjenim pa raskamenjenim dušama jednog Berensa, Wagnera[17], Sullivana[18], Niemeyera[19], Perea, Oda, A. Alta[20], Asplunda, Loosa[21], Gropiusa[22], Berlangera, Pelciga, Van der Veldea, F. L. Wrighta[23], Le Corbusiera[24], M. van der Rohea[25], Golosova, Varencova, Maljevića[26], graditelja sapatnika, braće po umu, zatočnika iste strasti, koja je tako čudesno bila preobražena u kamene, metalne, staklene polifonije; sa očajanjem je zamišljao kako rat – kakav, koji, čiji nije ga se ticalo – briše njihova dela, kao što mokra krpa uklanja sa table privremene, kredom utrte znake, te prkosne simbole graditeljske utakmice sa Bogom i njegovom bezdušnom građevinom – prirodom. Ali ljudi u ovoj apokaliptičnoj viziji nema, nema ovih živih, lepih i ružnih, starih i mladih, dobrih i zlih stvorova što se spleću i raspleću oko Isidorovih građevina kao pčele oko košnica, pronoseći na licima beleg buduće smrti; fatamorgana rata za Isidora je potpuna i definitivna smrt oblika, u kojoj ljudi nestaju samo posredno, samo kroz svoja dela.

 I kada god bi o tome razmišljao, sam mi je priznao da ga ovakve sumorne misli spopadaju po pravilu pošto bi prisustvovao dovršenju neke svoje građevine (biće celishodno da već na ovom mestu otvoreno upozorimo da ih on, za razliku od zadivljene okoline, ni najmanje nije cenio, i da ih je smatrao pukim vežbama u očekivanju prave inspiracije, kao što će to svakako biti spomenik Revoluciji) uvek bi se preko tog zaglušnog filma sveopšteg uništenja prevlačio jedan realan prizor iz detinjstva – Saveznici na Uskrs 1944. godine bombarduju Beograd – u kome takođe nisu učestvovali ljudi, već su u kršu i prašini iščezavali temelji Doma, gigantske građevine njegovog oca Jakova Njegovana.

 

 

---

[1] Amon egipatski bog koji se poistovećen sa Zevsom poštovao među Grcima. (Prim. prir.)

[2] Irod Veliki (73-4 pre n. e.) kralj Judeje kojeg su postavili i podržavali Rimljani. Bio je sposoban vladalac, konsolidovao privredu i podigao mnoge javne građevine. On je prema Bibliji naredio pokolj u Vitlejemu. (Prim. prir.)

[3] Pietro Lombarti (1435-1515) pripada porodici arhitekata i vajara koji su radili u Veneciji. (Prim. prir.)

[4] Leon Battista Alberti,  (1404—1472), italijanski humanista, arhitekta i glavni inicijator teorije renesansne umetnost. Smatra se prototipom renesansnog čoveka. (Prim. prir.)

[5] Domenico Beccafumi  (1486—1551), italijanski slikar i vajar, lider post-renesansnog stila zvanog manirizam. (Prim. prir.)

[6] Donato Bramante (1444-1514) italijanski renesansni arhitekta i slikar. (Prim. prir.)

[7] Giovanni Maria Vignolo, italijanski umetnik koji je projektovao renesansne bašte bazirane na krugovima i kvadratima tako da su svi elementi vrtova (biljke, zgrade, terase, vodoskoci) u savršenoj proporciji. (Prim. prir.)

[8] Andrea Palladio (1508–1580) je bio glavni arhitekta Republike Venecije. Napisao je četiri veoma važne knjige o arhitekturi. Specijalizirao se za gradnju vila, kao i crkava u Veneciji. (Prim. prir.)

[9] Jacopo d’Antonio Sansovino (1486 - 1570) je bio italijanski skulptor i arhitekta. (Prim. prir.)

[10] Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni (1475 – 1564) italijanski renesansni slikar, vajar, arhitekta, pesnik i inženjer. Renesansni čovek kao i njegov rival Leonardo da Vinci. (Prim. prir.)

[11] Raffaello Sanzio da Urbino (1483 – 1520),  je bio italijanski renesansni slikar I arhitekt.čuvan po perfekciji svojih slika I crtreža. Zajedno sa Michelangelom i Leonardo da Vinciem čini tradicionalno trojstvo velikih majstora toga perioda. (Prim. Prir.)

[12] Pierre Chambiges, (umro je 1544), francuski arhitekta Pariza i kralja François I i njegovog sina Henrija II. (Prim. prir.)

[13] Pierre-François Fontaine (1762-1853) francuski arhitekta koji je sarađivao na izgradnji Luvra i podigao Trijumfalnu kapiju u Parizu. (Prim. prir.)

[14] Jules Hardouin-Mansart,  (1646 —1708), francuski arhitekta i urbanista kralja Louisa XIV koji je završio dizajn Versalja. (Prim. prir.)

[15] Sir Christopher Wren (1632 – 1723) jedan od najčuvenijih engleskih arhitekata u istoriji. Izgradio je i obnovio 51 crkvu u londonskom Sitiju posle velikog požara 1666, uključujući i katedralu sv. Pavla 1710. (Prim. prir.)

[16] Eugène Emmanuel Viollet-le-Duc (1814 – 1879) francuski čuveni arhitekta i teoretičar. Restaurirao je mnoge srednjevekovne zgrade a među njima i crkvu Notre Dame u Parizu. Bio je centralna ličnost u obnavljanju interesa za godsku arhitekturu u Francuskoj, borac za nepretencioznu arhitekturu. (Prim. prir.)

[17] Otto Koloman Wagner (1841 – 1918) čuveni austrijski arhitekta, urbanista, promoter arhitektonskog realizma. Član bečke secenionske grupe. (Prim. prir.)

[18] Louis Henri Sullivan (1856 –1924) američki arhitekta koga nazivaju „ocem oblakodera“. Bio je mentor Frank Lloyd Wrightu, i inspiracija čikaškoj grupi arhitekata. (Prim. prir.)

[19] Oscar Ribeiro de Almeida Niemeyer (rođen 1907)je brazilski arhitekta koji se specializovao za internacionalnu modernu arhitekturu. Pionir u istraživanju mogućnosti armiranog betona i uticaja na estetiku građevina. (Prim. prir.)

[20] Hugo Alvar Henrik Aalto (1898 –1976) je bionajčuveniji finski arhitekta i dizajner. Projektovao je kako arhitektonske objekte, tako i nameštaj, tekstil i staklene predmete. (Prim. prir.)

[21] Adolf Loos (1870 – 1933)austrijski arhitekta. Jedan od nauticajnijih evropskih modernih arhitekata. Njegovo predavanje (Ornament i zločin) održano u Beču predstavljalo je manifest funkcionalizma. Odbacivao je sve što bi podsećalo na neke od poznatih stilova, jer su svi stilovi za njega bili laž. (Prim. prir.)

[22] Walter Adolph Georg Gropius (1883 – 1969) nemački arhitekta i osnivač Baujaus škole, koji se zajedno sa Ludwig Mies van der Roheom i Le Corbusierom smatra pionirom moderne arhitekture. (Prim. prir.)

[23] Frank Lloyd Wright (1867 – 1959) američki arhitekta, dizajner, pisac, koji je uradio više od 1.000 projekata. On je promovisao organsku arhitekturu. (Prim. prir.)

[24] Charles-Édouard Jeanneret, koji je poznat kao Le Corbusier (1887 – August 27, 1965), je bio švacarski arhitekta, dizajner, urbanista pisac i slikar. Jedan je od pionira moderne arhitekture i internacionalnog stila. (Prim. prir.)

[25] Ludwig Mies van der Rohe (1886 – 1969) nemački arhitekta koji je zajedno sa Gropiusom  i Le Corbusierom jedan od glavnih pionira moderne arhitekture. (Prim. prir.)

[26] Kazimir Severinovich Malevich (1878 – 1935) ukrajinski slikar i teoretičar umeztnosti, pionir geometrijske apstrakne umetnosti i organizator avangardnog suprematističkog pokreta. (Prim. prir.)