TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-II

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-II Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

II

STANJE EMIGRANTSTVA KAO INSPIRACIJA

Najpre će biti navedeni fragmenti Dnevnika pisani uglavnom s jeseni 1956 i proleća 1957. godine, raznorodni po sižeu i povodu, ali srodni po duhu integralnog odbacivanja režima opstanka koji mi je bio nametnut vladajućom društvenom, moralnom i duševnom stvarnošću. Izbor citata, pri tom, nije počivao na težnji da se taj duh alijenacije (koji ću kasnije nazvati stanjem emigranstva i upotrebiti u jednoj od varijanata naslova) predstavi u svom najbeskompromisnijem vidu, nego da se iz mnoštva stranica ispisanih sumnjom, strepnjom, revoltom, neizvesnošću i patnjom, bez naročitog odabiranja, izdvoje one u kojima je beznadnom očajanju kao negativnom modelu alijenacije suprodstavljen bar neki nagoveštaj pozitivnije korespondencije sa svetom. Za ovakvu se selekciju nisam opredelio samo zato što je, u ovom više nego u onom trenutku, ona odgovarala nekom ličnom stanovištu, već stoga što će nosilac ideje nazvan Obešenjakom, do izvesne mere reprodukujući moje dileme, samoubistvu kao finalnom činu svojih tragalačkih napora, u raznim fazama dramske radnje pridavati i različiti smisao, ali uvek, osim na kraju, rukovođen strasnom težnjom da taj smisao useli u neki opšti kontekst, da ga srodi sa boljim smislom sveta, da ga, a zajedno s njim i sebe, ma i posredstvom sopstvene žrtve, opet jednom oseti kao neotuđivi sastojak tog univerzalnog zagubljenog smisla.

“Danas mi je saopšteno da sam nemoguć. Tako sam, najzad, definisan. Definisano je i za večnost obelodanjeno moje dešavanje. Nemoguće je ono što činim; nemoguće je ono što mislim; nemoguće je i ono što sanjam. Bila je to prva sigurnost koja mi je nametnuta: bio sam imenovan... I sve sam to spoznao u jednom jedinom trenutku lišenom istorije, posredstvom jednog jedinog koridora “Koloseuma”, i jednog jedinog čoveka koji me je, prošavši, zalepio za zid kao gnjidu. Sve to nije imalo važnosti čak ni kao incident. Pa ipak, ja sam se skamenio: porazilo me je saznanje da je on uslov za sve moje mogućnosti, da sam bez njega i ja nemoguć. Mimo njega mi je zabranjeno išta da učinim, on je sadržaj mojih misli, svrha mojih osećanja, siže mojih snova. On je uslov, sine qua non...”

(7. sep. 1956. god.)[1]

 

“Ne koristiti se kožom kao oklopom. Nemati poverenja u sopstvenu kožu. Ono što nam je potrebno je neka vrsta protivkože, nešto izmedu nas i nje: izolacioni sloj sopstvenog epiderma. Jer ono što se zove mojom kožom ne pripada meni nego svetu. To je koža sveta u čiju sam šupljinu uvučen ...”

(9. sep. 1956. god.)

 

“Sašivena mi je budućnost, prišivena prošlost, u sadašnjost sam ušiven. Šta se zbilo sa mojom slobodom?”

(12. sep. 1956. god.)

 

“Prekidam se i uspostavljam kao žižak u nekoj dubokoj, ispolinskoj noći. Ne uspevam, na žalost, da iscrpim nijednu od tih munjevitih promena. Naprotiv, one iscrpljuju mene. Moje je svakodnevno dešavanje rastakanje jednog unapred izdvojenog, ekstirpiranog, izlučenog, odbačenog atoma sveta. Samorazaranje nekorisnog apendyxa koji sledi svoju ugrađenu prirodu, programiranu sudbinu. Osećam da sam bio gotov pre nego što sam se stvamo dogodio, i da moje događanje preostalim svetovima nije ništa drugo do destruktivno izvršavanje sopstvenog...”

(13. sep. 1956. god.)

 

“Kakvi su izgledi apendyxa? Kakva mu je prognoza? Može li on da se rehabilituje i povrati biološku funkciju? Očigledno — ne. Ne odvija se više nijedan proces kome bi on bio neophodan, nema mehanizama kojima bi on bio neizostavan uslov. Može li da preuzme neku drugu ulogu u organizmu? Takode — ne. Za tako nešto on nije ustrojen. Mora li, dakle, da iščezne? Možda i ne! Možda bi mogao neku novu, svoju funkciju da uspostavi? Jedan mobilan, “samosvestan” crevuljak mogao bi — pod pretpostavkom da ga ne ekstirpiraju čim se, aktivira, čim, dakle, zapaljenjern započne svoj novi život koga mi uzimamo kao bolest — da ceo, legalnim funkcijama podređen, organizam prinudi na dejstva koja su ovame neprirođena.

Mogao bi da ga podjarmi, prema sebi preudesi, sopstvenoj svrsi podredi. Crevuljak bi, jamačno, mogao da se evolucijom, u kojoj bi obrazovao sopstvene organe, pokrenuo sopstvene, od celine nezavisne, funkcije, uspostavio neposredne komunikacije sa svetom, toliko samodogradi da mu saradnja preostalog dela organizma više ne bude potrebna, te da ga postepenim izolovanjem i degradiranjem uloge u opštem dejstvu celine dovede do stanja u kome je i on sam — crevuljak — nekada bio. Tako bi organizam postao apendyx onome što je sam kao apendyx nekada — izuzeo. A možda bi taj otudeni organ već to i učinio da svako njegovo budenje, svaku njegovu pobunu, ne gušimo nožem ...”

(15. sep. 1965. god.)

 

“Opšta se sloboda sastoji od momenata ukrštanja beskonačnog niza međusobnih zavisnosti. Kako je onaj minimum moje slobode, koje se u korist naše odričem, samo jedan od brojnih momenata moje zavisnosti, mali ali indikativan model mog ropstva, opšta sloboda nije ništa drugo do zajedničko ropstvo, onaj univerzalni momenat u kome se sustiču naše pojedinačno otuđenje slobode.”

(19. sep. 1956. god.)

 

“Koji su i kakvi kriterijumi mog vremena, dakle, i moje slobode? Pristao sam, bez ogorčenja i žaljenja, da prostor merim metrom, tom slikom i prilikom sopstvene ograničenosti, pristao sam bez nezadovoljstva da ljudska stopa, u njenom realnom kaogod i u njenom figurativnom značenju, određuje razmake, čak i onda kada ih u svemirskim razmerama izražavaju neke druge, neljudske mere. Ali to sam mogao samo stoga što se prostor bitno ne tiče mene. On dodiruje samo moju inteligenciju, prateću silu mog postojanja. On nije integralni elemenat čovekove apsurdne pozicije, on tu poziciju samo pomoću svojih inkompatibilnih dimenzija ilustruje.

On ne definiše naše suštinske nemoći. Pa nema izgleda da osetim jad, poniženja ili gnjev pred evidentnom činjenicom da nikad neću dopreti do Aldebarana. Neće me uzbuditi čak ni verovatnoća da se nikada neću iskrcati na Guam. U svakom slučaju nijedno me od ovih ograničenja neće nadahnuti revoltom. I neću se zbog njih osećati zatvorenim, iako bih to po prirodi dejstva svake zabrane morao... Vrste i nivoi naših nemogućnosti čine one višestruke, do raznih obima rastegnute i od raznorodne građe načinjene obruče u kojima se odvija naš život i koji ga definišu kao beznadežno zatvorenički, ali osećanje bespomoćnosti koje iz ovakve situacije proizlazi, ne zavisi podjednako od obima obruča (nivoa osujećenosti) i njegove građe (vrste osujećenja). Pošto je obim kao premostiv ravnodušan, građa obruča ostaje da nas drži u večnom zatvoru. A vreme je koheziona sila te građe, njen lepak. Zato sve što se tiče vremena, tiče se bitno i mene. Vreme je ono što moj opstanak u prvoj instanci čini besmislenim ...

 Ja mogu da prevalim i najduži i najteži put, ali pobeđeni je prostor ravnodušan po mene, jer mogu još jednom da ga pređem, i da ga prelazim onoliko puta koliko mi se prohte. Sa mnom živim on ne korespondira. Vreme je, medutim, utrošivo. Ono je živo, pa me kao takvo i troši. Mi se trošimo — uzajamno. Povrh toga, prostor je sav van smrti, sav izvan radijusa koju je smrt obeležila kao zonu ljudskosti. Mrtvi prostor nema dodira sa smrću. Zivo vreme, naprotiv, sve je u njoj, vreme je smrt u svom funkcionisanju...”

(25. sep. 1956. god.)

 

“Iznaći svoje odstranjenosti znači samo utvrditi šavove koji su pukli između tebe i sveta. To još ne definiše tvoje stanje kao stanje otuđenosti. To tek odmerava oblast, obeležava lokacije u kojima se ono može razviti. Tek kada se ono na svim međašima, duž čitave linije šava kojim se sa stvarnošću razgraničavaš, razvije do samosaznanja, tvoja će pojedinačna apsurdna pozicija naći propisano ležište u režimu opšteg apsurda. I tek potom će na dnevni red biti stavljena egzistencijalna pitanja: pobune ili kolaboracije, života i smrti.”

(26. sep. 1956. god.)

 

“Odrekao sam se branilaca i odbrane jer sam navikao da se branim i napadam dobrim oružjem.” — Nikolaj Muralov, komandant Moskovskog vojnog okruga, na procesu protivu trockista i zinovjevaca, 1936. god.) ... U tihom, podzemnom procesu što se vodi između mene i stvarnosti, ja nisam razoružan ja sam se razoružao. Ima li neke prednosti, neke nade u tom činu?” ...

(1.    okt. 1956. god.)

 

 “Svaki momenat razvija u sebi i sve vreme. Ali svi momenti zajedno ne sadrže neko obimnije vreme. Tako paradoksalno, tako apsurdno, ponašaju se i dogadaji kojima je dužnost da sabrani tvore neku fazu u mom životu. Umesto da se sublimiraju u osećanje trajanja, u kome bi svaki događaj imao svoj udeo, odsek, kod, naše osećanje trajanja vezuje se samo za jedan od njih — memoriran po principima koji su nam još uvek nepristupačni — dešava se potom da on, postavši autokratski reprezent čitavog razdoblja, potre sve ostale događaje, pogotovu one koje kao nesaglasne nije kadar da prisajedini, a bilo po čemu srodne anektira, učinivši ih delom sopstvenog dešavanja, sve dok, sred tako opustošenog vremena, ne ostane suverenim samodršcem proteklog života, pa nam se ponekad čini da godinama nismo ništa drugo radili nego se voleli s jednom ženom, a u narednom nizu godina sa njom se mrzeli.

Prošlost iščezava svedena na nekoliko uprošćenih šifara, primitivnih jednačina bez ijedne nepoznate, i umesto realnog osećanja da smo trajali, suočavamo se sa bolnim osećanjem nestvarnosti naše istorije... Možda bi valjalo ovako razmišljati: nije suština mog trajanja u onome što se meni dogodilo, nego u mome događanju. Ako njega nema, nema ni trajanja...”

(5. okt. 1956. god.)

 

“'Konzekutivno ja', eto sa čime se treba saživeti. 'Kontinuelno ja', eto čega se treba odvići...”

(6. okt. 1956. god.)

 

“Pamtimo li mi svoju ljudsku prošlost. Imamo li i mi na zidu svog opstanka 'damu s krznom'? Umiremo li, stideći se? Zvone li zvona i za nas? U stvari, mi smo inferiorni spram svojih očeva koji su živeli i zato ih nazivamo idiotima, spram svoje dece koja će živeti i zato ih smatramo nepodnošljivim, inferiorni smo spram životinja koje se bore i zato ih proglašavamo divljim, prema nebu koje seva i drveću koje raste i zato ih zovemo prirodnim, inferiorni smo čak i prema predmetima koji su neranjivi i zato ih obeležavamo mrtvim...”

(11. okt. 1956. god.)

 

“Delirija čijeg ja sam slepi miš,

Čijeg orgazma ja sluzava kap,

Kakvog li incesta ja duboki mrak?

I čijih usta dah,

Što smradom svojim aveti stvara

Na nebu čistom kao koban znak?

I mora kojih pobesneli val?

U čijem lešu dubim kao crv

I čijih vena ja sam kužna krv?”

(12. okt. 1956. god.)

 

            “Opkoljavaju me stvari koje ne razumem. I u sopstvenom azilu stranac sam, došljak, uljez. Predmeti me zaverenički opsedaju. Nameštaj nadgleda. Tkanine uhode. Slike špijuniraju. Bakrorez 'Alpa' smera da mi razbije glavu, tepih mi se podlo baca u noge, okovana brava komode zlobno zariva u butinu. Knjige mi zabranjuju pristup. Sto mi odbija potporu. Lampe odriču svetlost. Sve je ovde protivu mene ... Čovek jednostavno biva unet u sobu u kojoj su stvari već uzele vlast i zavele nepojaman režim materije.

Tiraniju oblika. Sporazum između nas je nemoguć. Smešten, prognat u ovu bednu nerastegljivu provinciju, a nadahnut elanom koji nije ništa drugo do nagon za ekspanzijom, umesto da materiji nametnem svoj program pokretljivosti i promenljivosti, ona umrtvljuje mene, sve dok me ne zaustavi u nekom efikasnom obliku koji će imitirati prelazni stupanj izmedu stola i ormana... Šta da se preduzme protivu stvari? Da ih uništim? Da im se pokorim ili se odvažim na bekstvo? A kuda pobeći?

Među nove stvari možda? Ali takvih koje bi uistini bile nove i nema, pa i da ih ima, one bi još uvek pripadale svetu materije iz kojeg želim da se izbavim. Svuda je sto i stolica, orman i postelja. Četiri praelementa civilizacije koji se rugaju vatri, vodi, zemlji i vazduhu. A zatim, svuda strelice koje određuju smer, svuda direkcije, upozorenja, obaveštenja, uputstva, zabrane, pretnje, nalozi, propisi, Bože, i ti limuni isečeni u klozetskoj šolji, kao glave neke minijaturne žute rase... A na zidovima-praoci: crnogorski se glavari sa usukanim brkovima i zlatom optočenim prslucima mrko mere sa ulanerskim kavaljerskim časnicima čije su kragne ulašćene a brkovi ondulirani á la Franc Jozef. Njihov se rat još uvek u mojoj krvi nastavlja. Rat za mene, rat za moju dušu. Ova soba pripada K. U. K. gospodi na levoj strani zida. Gorštački Drobnjaci, na desnoj, ovde su uskoci. Pa ipak i u tom ratu ostvaruju oni neko jedinstvo, mistični savez prošlosti u koji meni nije dopušten pristup. Ja sam i tu izuzet. Izuzet iz materije, izuzet iz istorije. Niti meni da nešto pripada, niti da ja pripadam nečemu.”

(15. okt. 1956. god.)

 

“Postojao.”

(21. okt. 1956. god.)

 

“Postojao, takode, ali na drugi način. Uvidam da ovakvom formulacijom nisam opisao ono što se dogodilo. A šta se uistini dogodilo? Ništa. Ništa se nije dogodilo. I to da se ništa nije dogodilo, a da sam ja ipak drukčiji (nego juče kada sam takođe postojao), eto, tu razliku valja nekako formulisati. Poteškoća je u tome što jedan tako simplifikovan pojam kao što je to 'ja' pokriva toliko mojih stvarnih 'jesnosti'. Izgleda da ovaj Dnevnik vodi ista osoba, a ovamo on je antologija, svojim izborom sudeluje u njemu nebrojeno autora ...”

(25. okt. 1956. god.)

 

“Kakav je metabolizam moguć kada je duša u odnosu na svet prezasićen rastvor, u kome njegovi molekuli plivaju u potpunoj nemogućnosti da se rasvore i sa dušom sjedine?”

(1.    nov. 1956. god.)

 

“Apsurdno nije ono što je po sebi apsurdno već što se kao apsurdno uviđa. U tom uviđanju kraj je filosofije i početak umetnosti.”

(2.    nov. 1956. god.)

 

 “Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan...”

(15. nov. 1956. god.)

 

“Moj izbor nije delatan. On je samo pojam o jednom izboru koji bi pod drugim uslovima bio moguć.. .”

(21. nov. 1956. god.)

 

“Ništa nas ne može spasiti od rođenja, a rođenjem se za uvek opredeljujemo protivu slobode...”

(1.    dec. 1956. god.)

 

“Paralela zasnovana na Alfred de Mussetu (iz La confession d'un enfant du siecle, gl. II, 1882. god.) Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj, zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj, začet izmedu dve bitke, odgojen uz tutanj doboša... Jedan jedini čovek življaše tada u Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on izdahnuo ... Na ruševinama sveta sela je zabrinuta mladež. Kada bi progovorila o slavi, dobijala bi odgovor: postanite sveštenici! Kada bi govorila o ljubavi, nadi, snazi, životu — opet: postanite sveštenici!... Novi govornici pristigoše potom, govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije. Prošlost više nisu hteli, budućnost su voleli ali kao Pigmalion Galateu.

Preostajala im je sadašnjost, duh stoleća, anđeo sumraka koji nije ni noć ni dan. Nađoše ga kako sedi na vreći vapna, punoj mrtvačkih kostiju, i kako u ogrtaču sebičnjaka cvokoće od strašne studeni... U svim mladaličkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi ljudi osećahu da su ih vlastodršci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih predali pedantima svih vrsta . .. Najbogatiji se odadoše razuzdanostima svih vrsta, srednje imućni smiriše u taloru ili oficirskoj uniformi, a najsiromašniji se baciše na oduševljenje bez oduševljenja, u krupne reči i more delatnosti bez cilja. Ljudi su išli da se tuku sa telesnom gardom na stepenicama Zakonodavne skupštine, trčali na predstave u kojima je Talma sa vlasuljom ličio na Cezara, gurali se na sahranama liberalnih poslanika. Ali nije btlo nijednog koji, vraćajući se, nije osetio gorko siromaštvo svojih ruku i ništavilo svog opstanka...

Bilo je to poricanje svega i svačega na nebu i na zemlji, poricanje koje bi se moglo nazvati razočaranjem kad u očajanju ne bi imalo bolje ime, kao da se čovečanstvo u obamrlosti damara učinilo mrtvim onima koji su ih opipavali.,. Tako se obrazovaše dva tabora: na jednoj strani behu zanesenjaci koji pate, sve osetljive duše što osećaju potrebu za beskrajnim, i oni sagoše glave i utonuše u bolesne snove; s druge strane stajali su ljudi od krvi i mesa, nepokolebljivo predani nasladama života... O vi narodi budućih stoleća, požalite nas više nego sve svoje očeve, jer smo podnosili mnoge od onih bolova s kojih su i oni dostojni sažaljenja, a izgubili sve što je njih tešilo...”

(8. dec. 1956. god.)

 

“Povodom Musseta. Nadali ste se, naivno i sebično, da će naše stoleće imati srca za očeve, a ono je jedva našlo vremena da ih u zajedničku jamu pokopa. Nadali ste se da će ono vas priznati za svoje očeve, a došlo je stoleće bez očeva, bez porekla, stoleće stranaca, došljaka na zemlji, stoleće u kome su najmudriji spoznali da je vrsta kojoj su bez ponosa pripadali, a koju ste vi pokušali da ukrasite istorijom, slučajna, uzaludna, beskorisna, i da čovek ničemu ne služi... Mi u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost. Sami smo sebi očevi i svoja sopstvena deca. U stostrukom smo incestu sa sobom. Vama je bar uteha nedostajala. Nama ni ona ne treba. Šta bi sa njom? Da patimo zbog njene polovičnosti? Da preziremo njenu obmanljivost? Da nas razočaraju nade koje ona u nama izaziva? Čemu uteha ako navodi na oduševljenje koje će biti iznevereno? ... Kada srno govorili o slobodi, upućivali su nas na budućnosti; kada smo govorili o borbi, vraćali bi nas u prošlost. Kada smo pevali o ljubavi, traženo je da mrzimo. Kada smo veličali mir, spremali su nas za rat. Kada smo zahtevali da sudelujemo, slali su nas u komoru za poslugu.

 Kada smo hteli da mislimo, rečeno je da se to već bolje čini. Kada smo sanjali o pustolovinama, upisivali bi nas u javne biblioteke. Na zahtev da budemo nezavisni, besedili bi nam o autoritetu. Na spominjanje promene, rekoše: pa već se zbila! Na pomen nade — već je ostvarena! Umesto života, oko nas su se zidali gvozdeni kolosi polumrtve civilizacije a nas su terali da svet prestižemo u onome što je u njemu bilo najmrtvije i najbesmislenije. Dizali su se mermerni spomenici onome što je u njemu bilo najprolaznije. Bio je to život težak kao željezo, hladan kao mermer. Izmedu neurotične razuzdanosti i konformističke letargije, tekla je silna reka mladosti, koja, međutim, ništa nije pokretala, ništa nosila, ništa navodnjavala. Duboko u srcu smo osećali da je jedino nezadovoljstvo naš program, i da drugi, bolji nemamo...”

(15. dec. 1956. god.)

Nikakav komentar nije potreban za podršku činjenici da iz ovih navoda, a oni čak i nisu ekstremni u ispoljavanju nihilističkih raspoloženja, izbija snažno osećanje nepripadanja, odnosno odbijanja stvarnosti na svim njenim nivoima. U tom pravcu indikativna je obilna upotreba negativnih pojmova (netrpeljivost, nepodnošljivost, nemogućnost, nemoć, promenljivost, inkontinuelnost, inkohorencija, izdvojenost, izuzetost, odbačenost, prognanost, izlučenost, odstranjenost, neslobodnost, ograničenost, otuđenost, nerazumevanje, apsurdnost, itd.) koji svojim anti-određenjem prilično verodostojno odmeravaju opseg moje nesaglasnosti. S druge strane, pojmovi kao što su: revolt, sigurnost, definisanost, pobuna, akcija, protivljenje, funkcionalnost, komunikativnost, kontinuelnost, izbor, opredeljenje, svrha, nada, i njima slični, nagoveštavaju mogućnost i drugojačijih raspoloženja, i ukazuju na pravce na kojima je tražen izlaz, pa s njim i siže buduće drame.

U svakom slučaju dominantna crta mojih raspoloženja u ono vreme je duboko i trajno osećanje izgnaništva, i ono će najpribližniji izraz naći u naslovu “Emigrant” (Naslov je jednosmeran i jednodimenzionalan, bar koliko mi je: u to doba i misao bila uprošćena i svedena na jednu ravan, pa i ako je već bio obezbeđen nasilničkim prisustvom stvarnosti i antagonističkog stava prema njoj, naslov “Emigrant” nije obećavao ništa novo, ništa što bi odgovaralo ironičnim digresijama kojima sam se prepuštao, recimo, u razmišljanjima o probudenom apendyxu, u Dnevniku od 15. sep. 1956. god. Bila je to popularna klasična formula toliko puta primenjivana u deskripciji intelektualnog, moralnog ili psihološkog “oslobodilačkog” rata jedinke sa sredinom, formula koju sam docnije napustio, s naslovom naravno, i zamenio je novom, pod novim imenom “Obešenjak”.)

Od interesa je, međutim, iz kojih je životnih premisa bila indukovana ta moja “filosofija izgnaništva”, ta, što bi se danas reklo, “duhovna kontestacija”, šta je njenim shemama ponašanja bio sadržaj i njenim misaonim modelima realan uzor. Jer nikakve sumnje nema da uviđanje “apsurdne čovekove sudbine” — o kojoj sam posredstvom Kierkegaarda[2], Kafke, Sartrea, Camusa itd. neljubazno bio obavešten — nije prethodilo uviđanju mog ličnog udela u tom opštem apsurdu, već je, obratno, doživljavanje sopstvene situacije kao apsurdne, ukalupilo moju misao u već priugotovljene filosofske kalupe (formule), koje su tim doživljajima najbolje odgovarale, i moj uzbuđeni duh primoralo da na marginama prisvojenog učenja potraži neke nove, meni još imanentnije formulacije života i još primerenije odlike ponašanja. (Ovim se ni najmanje ne odriče zahvalnost onima koji su me upućivali kako apsurd da prepoznam i pojmim, prihvatim ga ili se sa njim sporim, naprotiv, njihov mi je nauk, mada lišen nade, pomogao da podnesem sudbinu s većim dostojanstvom nego što bi mi to pošlo za rukom uz pomoć neke racionalističke doktrine “reda po red”. Ovim se to umstvovanje tek smešta u kontekst života, jer samo iz njega može ono da crpi svoje dokaze, i samo njemu da se vrati kao autentičan umetnički izraz.)

Najpresudniji vid te stvarnosti, takorekuć njen sveprožimajući i sveodređujući faktor bila je socijalistička revolucija 1944/1948. godine, koja je mojoj klasi, porodici, a s njima i meni, oduzela posed, privilegije, vlast, moć i perspektivu, pa prema tome i sve notorne preduslove za prihvatanje stvarnosti kao najbolje moguće, a o optimističkom poimanju života da i ne govorimo. (Time, prirodno, ne tvrdim da je životni elan rezervisan samo za site, moćne, bogate, sigurne i srećne, i da je za optimizam neophodno da su čoveku baš sve ovce na broju, ali zacelo je potreban izvestan zanos podstaknut nadom, perspektivom, šansama, izgledima. Ono što nas u buri obeshrabruje. nije toliko samo nevreme, koliko mračno nebo, što lišeno vedrine ne obećava skoru promenu.)

U potrazi za idealnijim, slobodnijim i pravednijim poretkom, socijalistička je revolucija izmenila sve bitne društvene pretpostavke pojedinačnih života, mada se docnije pokazalo da je većina od njih izmenjena samo prividno, i da su u punom dejstvu svi mehanizmi starog sveta. U toj novoj preraspodeli dobara, meni je pripala — robija. Dve godine pre početka rada na drami, izašao sam iz zatvora, u kome sam, osuđen na petnaest godina, proveo više od pet, u okolnostima prilično nepodesnim za razvijanje optimističkih pogleda na svet, te sam na taj način bio prikraćen za one godine koje se smatraju presudnim za formiranje Weltanschaunga. Dodajmo tome i uverenje da sam, kršeći zakon, bio nedužan, jer sam svoju antidržavnu delatnost obavljao na programu koji se danas naziva humanističkom varijantom socijalizma. U kontekstu 1948. godine, ovom sasvim neumesnom osećanju nevinosti, pridružilo se razočaravajuće saznanje da me je trenutna otuđenost, pošto je akcijom bila provizorno prevladana, stavila u situaciju iz koje će se kasnije razviti trajne otuđenosti, i u mom razmišljanju, i u životu, i u ovoj drami.

Iz prvostepenih premisa revolucije kao istorijske pozadine i robije kao ličnog doprinosa, lične, kontrarevolucionarne boje u njoj, (moje uloge u revoluciji), proizašao je i alijenirani položaj u društvu. Nije on bio alijeniran samo u smislu duhovne izolovanosti, on je takav bio i kao status, u smislu građanske inferiornosti. Isključen sam iz asocijacije ne stoga što su mi nakon izdržane kazne bila oduzeta građanska prava (pošto su se ona sastojala od zabrane nošenja odlikovanja, kojih nisam imao, zabrane vršenja javnih funkcija, do kojih ionako ne bih dospeo, i oduzimanja prava glasa, kojim se i inače ne bih koristio, za ta prava me nije bilo briga), već što je i mojim nazorima zakonom bila oduzeta svaka mogućnost da se bez sankcija ispolje ili organizuju, što sam bio lišen prava da se izrazim kao političko biće.

Tome valja pridružiti odsustvo iole primamljive profesionalne perspektive. Kuda god bih se okrenuo, svuda bih nailazio na zabrane, a tamo gde izričitih nije bilo, na zajedničkom poslu onemogućavanja našle su se najrazličitije selekcije na principima sumnje, nepoverenja i straha, sve do sasvim iracionalnih motiva, koje samo jedno unezvereno nesigurnošću, opsednuto utvarama, dogmom zarobljeno društvo može da suprodstavi nepoželjnoj jedinki. Ne, godine “izgradnje i rekonstrukcije”, godine mog emigrantstva, nisu bile otvorene ni za kakvo drugo tumačenje do ono koje je dato u drami “Obešenjak”.

Ovaj se hroničan nesporazum sa revolucijom, njenim društvom i poretkom stvari u njemu, nastavljao u sukobu sa užom sredinom. Prijatelji koji nisu bili sa mnom, izuzeti iz mog sveta, u istoj su meri mene izuzimali iz svog, pomirenog, integrisanog, u načelu kolaborantskog. S onima koji su moj udes delili, desilo se nešto još gore: bez obzira na konvencionalan privid jedinstva, shvatili smo da je naša alijansa bila sasvim incidentna, da je odbranbeno ujedinjavanje izvršeno posredstvom spoljašnje presije, a da u nama ništa taj savez nije zahtevalo, nalagalo, ništa bitno na njega upućivalo. Tako sam odjednom ostao sam. (To će pogodovati prolaznom ubeđenju da je usamljenost prirodno stanje čovekovo, osobito ako je on “pobunjen”). Tradicionalni “raskid” sa porodicom samo je ovu usamljenost usavršio. Njeno razumevanje nailazilo je na razoreno tlo, tlo već opustošeno izgubljenim bitkama. Poslednja mogućnost adaptacije na stvarnost bila je propuštena.

Nijedna ruka nije bila prihvaćena. Raskid je na svim linijama bio potpun. Sve što je sačinjavalo moju biografiju bilo je odbačeno. Prošlost nisam priznavao, sadašnjost nije priznavala mene, budućnost je bila van domašaja, ali sam dosledan u unapređivanju vlastitog osećanja apsurda, u njoj voleo da vidim samo smešnu šansu da mi se već jednom prezrena prošlost ponovi, a preziruća sadašnjost da me u povratu još jednom prezre.

Ne treba naglašavati da Dnevnik od 19. septembra, 1. oktobra, a pogotovu 8. i 15. decembra neposredno korespondiraju sa onom formom apsurda u koju me je ukalupila revolucija i sva ona revizija vrednosti njome privremeno inspirisana;

da je solilokvij od 25. septembra tek slobodan prevod potrebe da se naknadno, sa prostornom, dimenzijom zatvora, eliminiše onaj snošljivi pol moje apsurdne situacije, a da se onom presudnijem, oličenom u izgubljenom vremenu, prida opšti značaj, te se tako zatvor poistoveti sa “slobodom” van njega, odnosno sloboda sa “zatvorom”, i da se ovim navodnicama zatvoru oduzme poseban smisao, povod i pravo da me kvalifikuje na naročit način;

da je i najbanalnije dešavanje našlo svoje ležište u tom sistemu otuđenosti. (Dnevnik od 7. septembra, 13. i 19. oktobra);

da je taj sistem uveliko reprodukovao neke opšte principe (Dnevnik od 2, 15, 21 novembra i 1. decembra) koji su kasnije primenjivani na nove situacije, da je, dakle, počeo da deluje kao dogma, te, kao i svaka neelastična formula, da izaziva ponašanje najčešće neadekvatno prilici, čemu iz razloga samopoštovanja ovde nisu priloženi sramni dokazi;

da se, najzad, u izvesnim odlomcima, a naročito onom od 13. i 15. septembra nazire jedna dinamičnija orijentacija, koja se godine 1957/58. podudara sa povoljnijim kursem što ga je, zahvaljujući i promenjenim spoljašnjim dispozicijama, moj život uzeo, i da se razmišljanjem o akciji, misao već obraća umetnosti kao njenoj, za mene onda, najprikladnijoj i najbezbednijoj formi.

Pre nego što objasnim zašto sam izabrao umetnost da izrazim i osećanje apsurda i one smerove njegovog neutralisanja koji su meni bili pristupačni, neće na odmet biti da sa još nekoliko aktuelnijih primera predočim kako su činjenice stvarnosti neposredno komunicirale sa mojim “mehanizmom odbacivanja”, aparaturom koja je u njima bez muke i izuzetaka uvek otkrivala samo apsurdni smisao. Na vesti o Mađarskoj revoluciji 1956. godine, koju sam, uzgred rečeno, pratio sa pažnjom večom od one dopuštene čoveku sa jednim nihilističkim programom, napisao sam:

“3000 mrtvih u Budimpešti. Žene se pozivaju da utiču na muževe. Ruski tenkovi se dovode da utiču na žene. Od ideja se očekuje da utiču na tenkove. A na ideje, očevidno, više ništa ne utiče...”

Na trogodišnjicu pomilovanja, 29. novembra pišem:

“Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobođen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: Pušten sam napolje. Ali, s podjednakim pravom mogu reći i: Pušten sam unutra, opet sam unutra pušten. Jer, izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen, ja sam tek sada stvarno unutra...”

Zatim:

“Prelistavajući Dnevnike iz Sremske Mitrovice, sa neobičnom nostalgijom ustanovljavam da sam najbliži slobodi bio onda kada su me od nje najdalje držali...”

I najzad:

“Vrata se bešumno otvaraju. Ne znam za čin koji bi više bio užasavajući. Na vratima se pojavljuje majka. Ali to ni najmanje ne menja užasavajuću prirodu samog čina. On ostaje simbolom agresije, instrumentom penetracije sveta u oblast čiju sam nezavisnost uzalud proglasio...”

Tema je, dakle, višestruko bila fiksirana u prvom redu stvarnom otuđenošću, a zatim i visokom svešću o njenim univerzalnim razlozima, pa su tako stvorena oba preduslova bez kojih drama ne bi bila vredna truda: bez podloge u mom iivotu (mojoj otuđenosti) bila bi isuviše beskrvna, bez podloge u opštem životu (opštoj otudenosti), ostala bi u domenu ograničene privatne ispovesti.

Ali, zašto drama?

 

---

[1] Tačkice u citatima iz Dnevnika i Drame označavaju ispuštene pasuse.

[2] Soren Kierkegaard (1813-1855) danski filozof . Napisao je studiju Koncept bola u kojoj razvija pesimističku filozofiju egzistencije. (Prim. prir.)