TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-III

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-III Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

III

ZAŠTO BAŠ DRAMA?

Uvek sam smatrao da umetnost može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka koliko i ma koja druga duhovna disciplina: teologija, filosofija, sociologija ili ma koje moralno učenje. U prvom redu stoga što je književnost, pored ostalog, i filosofija u svom estetičkom korelatu. Ona je takođe i primenjeni moral, izvesna moralna sugestija, čak i ako joj je mrska uloga propovednika, misionara i reformatora.

Hoću da kažem da, ako se izražavam književnom rečju, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja je, razume se, umetnička najpre, ali je istovremeno i psihološka, moralna, socijalna, politička, a iznad svega metafizička. Hoću, takođe, da kažem da književnim delom, zacelo izražavamo stvarnost u nekom od njenih pristupačnih standarda, ali i da, ne s manjim prisustvom u strukturi dela, izražavamo i sebe (svoj stav prema toj stvarnosti), stav koji deluje kao suma naših metafizičkih, moralnih i socijalnih iskustava uređenih prema nekom estetičkom načelu.

(A ono što je ovde po sebi irelevantno, upravo je to uređivalačko načelo, jer može da se menja a da ovu promenu ne mora da sledi izmena celokupne konstelacije iskustva.) Smatram da je prisustvo uređivalačkog načela u mom izražavanju proporcionalno prisustvu metafizičke predstave sveta u mom mišljenju, te da stoga moje izražavanje ne može da bude univerzalnije od mog mišljenja, a ni obrnuto. A i kada se desi da mom izrazu bude pridat smisao koji on ne sadrži, onda ova njegova proširena univerzalnost nipošto više ne pripada meni, već onome što je ovu univerzalizaciju izvršilo. S nešto sreće mogli bismo odnos književnog izražavanja i filosofskog (političkog, moralnog itd.) mišljenja uporediti sa odnosom u kome dva razna jezika stoje prema modelu jedne iste stvarnosti.

Upravo stoga što me literatura najvernije izražava, vernije i od akcije, što ona oličava maksimalan broj mojih odnosa sa stvarnošću, u njihovim maksimalnim verzijama, ali ponajviše stoga što, za razliku od čiste akcije (stvarnog učešća u zbivanju), pruža i moju sopstvenu viziju realnosti, one realnosti, dakle, prema kojoj se i reaguje, a ne one pseudounitarne prema kojoj se postavlja svaka akcija, odlučio sam se za dramu a ne za pobunu.

(Primer: ako izvršim ubistvo, ja sam izvršio akciju koja je prosto ušla u jednu opštu stvarnost, u nju potonula kao kamen, i kada ne bi bilo istražnog procesa, nikada se ne bi saznalo koja je to subjektivna varijanta stvarnosti do zločina dovela. — Istrage i nisu drugo do iznalaženje one sustvarnosti koja kao deo opšte figurira samo za određenu ličnost. — Ako, međutim, to isto ubistvo, pišući, izmislim, ja sam zajedno sa činom utemeljio upravo onu stvarnost u čijem je kontekstu zločin jedino i moguć.)

A razlog opredeljivanja za dramsku formu ležao je u snažnoj potrebi za nekom akcijom, za angažmanom. Bilo je potrebno naći književni instrument koji bi, dovoljno mobilan, delatan i efikasan, istovremeno bio i dovoljno legalan. Drama mi se oduvek činila kao najaktivniji, najefikasniji oblik književne reči, ne samo u smislu visokog stupnja neposredne komunikativnosti, već i u smislu činjcnice da je scena stvarniji prostor za akciju od zamišljenih prostora u strukturi proze. (Ovo sam mišljenje odbacio zahvaljujuči saznanju da je, budući svaka umetnost samo niži ili viši nivo imitacije, istina upravo obrnuta: viši nivo imitacije sadržan u teatru, udaljeniji je od stvarnosti no prozno kazivanje kao niži nivo te iste imitacije).

Rekapitulacijom svih ovih priprema dolazi se do zaključka da su, pošto je osnovna sadržina uočena i fiksirana, u daljem radu dominirali problemi forme. Najpre je ono stvarno događanje tražilo moju formu (ista stvarnost drugu formu postojanja), i pošto je ona bila obezbeđena snažnim osećanjem apsurdnosti sveta i mojom sopstvenom apsurdnom pozicijom u njemu, to je razorno osećanje otpočelo da vreba najpogodniju formu da se izrazi, aktivira, umeša. Kada je i ona bila nađena u književnosti shvaćenoj kao formi mog osećanja stvarnosti, koje je i samo bilo tek forma iste stvarnosti, književnost je u drami našla svoj nužni i najefikasniji izraz.

Pošto sam odlučio o čemu ću pisati,

“Potrebno je osećanje apsurda izraziti, inače će postati nepodnošljivo. Ali, ako ga budem ponašanjem izražavao, postaću i sam nepodnošljiv. A to ne bi bilo pravo oslobodenje, bilo bi to samo sigurnosno pražnjenje, neka vrsta povremene ventilacije... Uostalom, oslobođenje i nije moguće. Moguće je samo uviđanje kroz izražavanje. (Poput psihoanalitičke seanse.) Uviđanje još nije oslobođenje. Uviđanje je tek definisanje jednog statusa. (Za razliku od psihoanalitičke seanse, kada je ona uspela.) Ali ako je oslobodenje ipak moguće, jasno je da ono mora početi uviđanjem. ..”

(7. jan. 1957. god.)

 

ustanovio, zatim u čemu ću pisati, utvrdio oblast u kojoj ću se izražavati,

“To, dakle, treba da bude književno delo, jer samo ono iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono — budući upravljano, komandovano, organizovano po istom načelu — pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj meduzavisnosti. A što se tiče prigovora da su rešenja koje nudi književno delo samo prestilizovane formule koje bi u čistim pojmovima znatno pregnantnije dale neke metafizičke, moralne i socijalne doktrine, priznajem da u tome ima istine, ali istina je, takođe, da se sve doktrine kreću u jednoj fiktivnoj, apstrahovanoj stvarnosti sazdanoj od čistih, apstrahovanih pojmova, dok umetnost dotiče i onu praizvornu, živuću, presudnu stvarnost sa kojom se sukobljavamo i koja predstavlja naš sudbonosni sine qua non.. .”

(11. jan. 1957. god.)

 

i najzad se opredelio za to kako ću pisati,

“Drama je stvarnost u svom imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno — imitatorskom, naravno — fiktivnom, i naravno — simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama njihovog međusobnog ukrštanja (događajima) ...”

(13. jan. 1957. god.)

 

Tek tada sam razočarano spoznao da mi u praktičnom smislu sva ova teorijska raščišćavanja nisu bila ni od kakve koristi, i da posle njih nisam umeo drame da pišem ništa bolje nego pre njih. (Pa ipak, ona su me primorala da sopstveno osećanje stvarnosti što adekvatnije formulišem, i da što približnije odredim svoju poziciju u njoj. Tako su, doduše posredno, ove pripreme olakšale formiranje dijaloga u drami, a možda i organizaciju odnosa među protagonistima mojih ideja, ali se na početku rada ove prednosti ni najmanje nisu osećale.)

Izborom drame kao roda problem forme nije bio iscrpen. Naprotiv, on je tek sada dobio uistini radno značenje.