TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-IV Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
U TRAGANJU ZA
FORMOM
Problem bi se mogao svesti na pitanje: kakvu dramu
napisati? Pošto sam upravo koncipirao građanski roman o Njegovan-Turjaškima —
da bi u krajnjoj liniji i njime objasnio sopstvenu poziciju — na um mi je
najpre pala građanska drama
i to u njenoj klasičnoj formi.
Po glavi mi se vrteo Ibzen[1]. I
Krleža, razume se. Razmišljao sam i o Čehovu, ali bez žara. U obzir je dolazio
i poneki O'Neill. Ali Ibzen je bio prva orijentacija. Sukob ličnosti sa
sredinom. Kontestacija, što bi se danas reklo. Revolt, kako se to nekada zvalo.
Pobunjena ličnost u okvirima raspadanja jedne građanske porodice. Primera za
ugledanje bilo je na pretek. Povrh svega, ja sam već bio u toku sličnog
prosedea. Mogao sam jednostavno da iz genealogije Njegovan Turjaških izaberem
ličnost — koja je u strukturi romana i inače obavljala funkciju “pobunjenika” —
da je situiram u razrađene uslove i tako dobijem klasičnu osnovu za dramske
sukobe koji bi moj opšti cilj — ukazivanje na apsurdnu čovekovu poziciju —
ostvarili na psihološkom planu, na planu određene društvene realnosti.
Međutim, izgledalo mi je isuviše oportunistički pobeći
u šemu čija je konstruktivna nosivost već iscrpena, te davno zamenjena
slobodnijim i elastičnijim konstrukcijama Shawa[2],
Pirandella[3] i Brechta[4], koje sam
gledao, i Becketta[5]
i Ionescoa, za koje sam tada uglavnom samo čuo. Time ne tvrdim da i ovako u
šemu nisam upao, ali budući da za ovu nisam znao, osećao sam se sasvim
slobodnim, pa je to, ma koliko neopravdano osećanje, moralo uroditi i stvarnom
slobodom. Bio sam, dakle, siguran da će stara šema zahtevati i stare ličnosti,
ove provocirati stare situacije, koje će, sa svoje strane, pretpostavljati
stare odnose izražene na stari način — sve u domenu teksta, čemu će u domenu
predstavljanja neizostavno slediti doslovna režija, bukvalni dekor, vulgarna
inscenacija i “psihološka gluma”. Tamo gde sam i sižeom i duhom hteo da
raskinem sa svim konzekvencijama stvarnosti, našao bih se u lojalnoj službi tih
konzekvencija, počeo bih stvarnost da izražavam umesto da je razaram. (Kasnije sam
uvideo da je izražavanje najefikasniji vid razaranja koji je umetnosti
dostupan!)
Izgledalo mi je, zatim, da bi stare forme nužno suzile
stanje “emigrantstva” na položaj jedne klase u porazu, pa čak i jedne
pojedinačne sudbine u porazu, te da bih se tako lišio opšteg važenja
otuđenosti.[6]
Socijalna identifikacija, psihološko senčenje, istorijsko situiranje, “kostimiranje
i dekorisanje” činilo mi se, smanjilo bi radijus dejstva drame, i ona bi
postala, pre izraz jedne izuzetne posebnosti, nego dokaz uobičajene opštosti.
Bio bih uvučen u “dušu” junaka, koja mi se ni najmanje nije činila važnom, jer
nije uticala na prisustvo otuđenosti, sem što je tu neizbežnu otuđenost od
osobe do osobe preformisala prema nekim specifičnim uslovima, morao bih sve
postupke da objašnjavam i stavljam u krute kontekste, kojih bi uvek bio dužan
da se držim, upravo, postao bih rob one dobro podmazane aparature koja je
svojstvena logičkoj interpretaciji života. (Sada uviđam da takav ishod i nije
bio obavezan. Velika književna dela nudila su ta opšta značenja upravo kao
sporedan nuzprodukt sasvim realnih odnosa.)
Bili su u dejstvu i drugi, praktični razlozi.
Klasična forma bi mi onemogućila eksperimentisanje i
sadržinom i formom. Izgledalo bi mi da svoje sadržine ulivam u već gotove,
bezbroj puta punjene mešine, sve dok mi reverzibilnim putem ne bi postalo jasno
da su i ti moji sadržaji, u stvari, stari, i nedostojni umetničke reprodukcije.
Klasična forma bi znatno suzila manevarski prostor za
primenu paradoksa, koga
danas smatram i suštinskom odlikom našeg vremena, i suštinskim atributom
čovekove apsurdne sudbine u njemu. Pošto je građansko pozorište po prirodi
utilitarno i logično, svaki bi se paradoks na njegovoj sceni neizbežno “institucionalizovao”,
više ne bih vlastitu stvarnost razarao već bih je — i to je svojevrstan
paradoks — učvršćivao. Paradoksi bi bili jednostavno supsumirani vladajućem
sistemu kauzaliteta u
drami.
Klasična forma bi me adoptirala. Bio bih pod tutorstvom
zakona koje sam sa gnušanjem odbacivao. Delovao bih u ime kanona koje nisam
priznavao. Ponašao bih se kao ateista koji bi svoje neverovanje u Boga
izražavao sredstvima neke konfesije. Bilo bi to jednostavno nedosledno i
nemoralno.
Najzad, klasična forma bi mi oduzela uživanje u
pisanju, a pošto u ono vreme, srećom, književnost još nisam smatrao svojom
profesijom, nisam ni imao razloga da bilo kakvim umišljenim dužnostima činim
ustupke.
Koju formu onda upotrebiti?
Modernu?
Da, ali šta je to moderna forma? Za mene je i
Pirandello još uvek bio moderan. Pa ipak, moj siže nije pristajao njegovoj
dramaturgiji, iako ih je izvestan konstruktivizam spajao. Brecht? Ne znam šta
me je više od Brechta odbijalo: njegovo političko opredeljenje, njegova
utilitarna dramaturgija, ili, najpre, njihov ordinaran spoj u njegovom teatru.
Beckett? Ionesco? Adamov[7]? Ja sam
ih znao jedva po čuvenju.[8]
Odbacivši staru formu, ostao sam bez ikakve forme. Bez
drame, takode.
Onda mi je pomogao slučaj, odnosno …
[1] Henrik Ibzen (1828 — 1906) je bio
norveški dramski pisac. U svojim dramama je analizirao moralne nedostatke
modernog društva. Najglavnija dela su mu Per
Gint, Lutkina kuća, Heda Gabler. (Prim. prir.)
[2] George Bernard Shaw (1856-1950) irski
dramski pisac i napisao je više od 60 pozorišnih komada. Dobitnik je Nobelove
nagrade za literatutu. (Prim. prir.)
[3] Luigi Pirandello (1867 – 1936) je biio
italijanski dramski pisac i romanopisac. Dobitnik je Nobelove nagrade za
literaturu 1934. Tipično za njega je prikazivanje kako se umetnost i iluzija
mešaju sa realnošću i na koji način ljudi vide stvari na drukčiji način.
Njegove farse se smatraju predvodnicama pozorišta apsurda. Glavno delo pored
ovog pomenutog je drama: „Šest lica traže pisca“, (Prim. prir.)
[4] Bertolt Brecht (1898–1956) je bio
nemački pesnik, pisac o reditelj drama. Bio je najuticajniji pozorišni
producent XX veka, a poznat je i njegov doprinos dramaturgiji i pozorišnoj
produkciji naročito kroz ture njegovog poznatog berlinskog ansambla posle
Drugog svetskog rata. Glavna dela: „Opera
o tri groša“, „Galileo“, „Majka hrabrosti“,
i dr. (Prim. prir.)
[5] Samuel Barclay Beckett (1906 – 1989)
je bio irski pisac, pesnik i dramski pisac. Dobio je 1969. g. Nobelovu nagradu
za književnost. Najglavnija drame su mu Čekajući
Godoa, Srećni dani, Krapova poslednja traka, Marfi, itd. (Prim. prir.)
[6] Sličan problem rešaivao sam i pri pisainju Hodočašća Arsenija Njegovana. Međutim,
pošto sam u romanu imao u vidu buržoaziju i njenog istaknutog reprezenta u licu
Arsenija Njegovana, rentijera — ono opšte, što je, ako jeste, iz strukture
knjige proizišlo, nije bilo puko ilustrovanje neke unapred utvrđene teze (kao
kod »Emigranta”), nego je sam život u svom faktičkom odvijanju tezu usput formirao:
spontaino, induktivno.
[7] Arthur Adamov (1908 – 1970)
pisac drama i jedan od najvećih pobornika pozorišta apsurda, jermenskog
porekla, a posle Revolucije je živeo u Parizu. Pisao je pod uticajem Bertolda
Brechta. (Prim. prir.)
[8] Ionescovu „Lekciju“, „Ćelavu pevačicu“ i „Stolice“ prvi i jedini
put gledao sam u izvođenju Ateljea 212. Gledao sam, takođe, i Beckettov „Kraj partije“ u
interpretaciji neke dozlaboga rđave studentske amaterske družine. „Čekajući Godoa“ mi do
danas nisam video. Pročitao sam ga tek u knjizi Avangardna drama S.lobodana Selenića. Od Brechta sam
poznavao samo „Majku hrabrost“,
sasvim neprihvatljivu dramaturgiju, uostalom, za moj siže. Sve što sam iz tzv.
avangradnog teatra gledao, bilo je posle pisanja „Emigranta“.
No comments:
Post a Comment