TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-V

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-V Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

V

ARNOLDOVA PRIČA “BUJI, PAJI”

Pročitao sam je u literarnom podlistku Politike[1]. Humoreska je pripadala tvenovskoj tradiciji, a podsećala je i na vedre, gotovo zavitlantske tvorevine Ring Lardnera. Radnja se zbivala negde bogu iza leđa, na Srednjem zapadu, Ajovi možda, u svakom slučaju u dubokoj farmerskoj provinciji, u kojoj je težak rad ne samo uslov fizičke egzistencije, nego i kriterijum moralnog ponašanja, u kojoj je, prema tome, nerad, ne samo izraz telesne i duhovne lenjosti, već i revolucionaran, prevratnički čin uperen protivu same osnove prirodnog i društvenog poretka. I eto, u takvoj mobilnoj sredini, u kojoj rad ima sankrosantan smisao, mladić Vili, jednog lepog, za rad dušu dalog, dana leže u postelju. Da li je Vili bolestan? Naprotiv, Vili je zdrav kao dren. Da li je Vili bilo u kom smislu indisponiran? Nipošto, Vili je u najboljem raspoloženju. Da li je Vili, možda, u nečemu prikraćen, pa svoj protest izražava privremenim povlačenjem iz zajednice koja ga je pozledila? Koješta, Vili je sa svima u najsrdačnijiim odnosima. Pa zašto je onda Vili legao? Zašto ne radi? Zašto bogu krade dane? Šta nije u redu, sine, šta nije u redu? — pita zabrinuti otac.

Sve je u redu, tata, sve je u redu! — odgovara Vili — Samo sam malo umoran. Hvala Bogu, sa Vilijem je sve u redu, Vili je samo imalo umoran, odmoriće se Vili i ponovo prionuti na rad. Ta, umor je bar nešto što farmeri poznaju, pa premda mu se ne podaju tako spremno kao Vili, nego ga pobeđuju muški, pionirski, rančerski još težim radom, ipak je to neugodno stanje obuhvaćeno njihovim iskustvom, priznato njihovim poimanjem sveta. Nevolje su nastale tek kada se Vili ni idućeg dana nije iz postelje digao, i kada se njegovo izležavanje produžilo sve do kraja Arnoldove priče. Ne sećam se je li porodica nešto preduzimala da Vilija povrati, kažem povrati, jer je očigledno da je Vili, izgovarajući se umorom, kome se mora pridati jedno više značenje, zauvek napustio farmerski svet rada, obaveza, normi i morala na njima zasnovanog, i da se radikalnom apstinencijom izuzeo iz “stvarnosti Srednjeg zapada”. Umor je bio samo alibi za izvesno osećanje apsurdnosti svakog delovanja.

Ja ne garantujem da je priča imala baš ovakav smisao. Lako je moguće da sam u nju naknadno inkorporirao značenje “Emigranta”, u svakom slučaju ostaje van sumnje da je tek Arnoldova priča pokrenula glavni zamajac drame, i da joj je sugerisala početni nacrt radnje. Iako je spolja bila realistička, u neiskazanoj unutrašnjosti teme, bar za mene, evidentno je bilo jedno njeno dublje značenje koje je prevazilazilo anegdotu. Situacija je bila sasvim moguća, i u dobrom delu priče ona se razvijala u uskim granicama naše logike. Ona je postala “nemoguća” tek kada smo naslutili junakovu nameru da se trajno posveti leškarenju i da od njega načini svoj sistem postojanja. Pa čak ni tada nam apsurdnost te situacije nije sugerisala neku dublju, univerzalnu apsurdnost, niti nam se Vilijev neobičan postupak objavljivao kao alarm protiv apsurda čovekovog opstanka uopšte. Humoristički ton pripovedanja, uz kompletnu mašineriju irealizma koja je radnju situirala u priznate granice mogućeg i jednoznačnog, eliminisao je sve ozbiljnije izglede Arnoldove priče. Ali, između nama ponuđenog izgleda, i onoga koji je i nehotice oblikovan kao naličje njene fabule, postojao je samo jedan korak. I ja sam poverovao da je na meni da ga učinim.

Između zabrinutog ili razdražljivog pitanja “šta nije u redu, sine, šta nije u redu?” i ravnodušnog, besnog, ironičnog, buntovnog, lukavog, ili na bilo koji način intoniranog odgovora (a u tom pomeranju akcenta sa tona na ton ležale su mnogobrojne mogućnosti značenja čitave fabule), “sve je u redu, oče, sve je u redu” — trebalo je da se kreće moja drama.

“Naši nas roditelji pitaju: “Šta nije u redu, sine, šta nije u redu?” I odgovaraju nam: “Sve je u redu, sine, sve je u redu!”; Društvo nas pita: “Šta nije u redu, građanine, šta nije u redu?” pa nam i ono odgovara: “Sve je u redu, građanine!” Naši nas učitelji uče da je “Sve u redu!”; i za naše prijatelje “Sve je u redu!” — međutim, ništa nije u redu. Apsolutno ništa! A to da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupan sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan...”

(15. feb. 1957. god.)

“Dok se smatra da je sve u redu, moj će inokosni Emigrant biti ubeđen da ništa nije u redu. Kakav ishod je tu moguć?

On se može ubediti da je, ipak, sve u redu.

On može otkriti da između pojava koje nisu u redu, ima i onih koje jesu.

On može ostati pri saznanju da ništa nije u redu, ali, od toga ne praveći pitanje, nastaviti da živi kao da je sve u redu.

On može preduzeti nešto protivu onoga što nije u redu.

On može odbiti da živi u svetu u kome ništa nije u redu.

Šta će, dakle, on uraditi. Kakav će biti njegov izbor?”

(16. feb. 1957. god.)

 

“Emigrant leže. Dobro. Očigledno, umoran je od svega što nije u redu. Verovatno je jednom i on mislio da je sve u redu, pa je zapazivši i ono što nije, najzad došao do toga da u redu nije — ništa. Dobro. Možda je neko vreme i živeo kao da je sve u redu. Možda je i on pokušavao da nešto od onoga što nije u redu — u red dovede. Jamačno nije uspeo. Dobro. To je iscrplo rezervoar njegove preduzimljivosti (pokretljivosti), uništilo njegov revolucionarni ili reformatorski elan, dokrajčilo mu snage. Zamorio se. I legao. Dobro. On će se zacelo i dalje pitati šta to nije u redu, i zašto? I odgovor, po svoj prilici, više neće tražiti parcijalno, poražen ovim ili onim “neredom”. Zahtevaće opšti odgovor, odgovor koji bi mu sve “nerede” ujedno objasnio. I što je najbitnije, neće više polagati na “uredenje nereda”, neće više verovati da je ono izvodljivo. Pogotovu u njemu neće učestvovati. Shvatio je mehanizam. Na njega se više ne može računati. On ne želi više da bude uključen čak ni suprodstavljanjem. Bez ostataka se izuzeo, odbacio je podeljene mu karte, izvan igre je, izvan sveta-jajeta ...”

(18. feb. 1957. god.)

 

Iz drugih odlomaka Dnevnika vidi se da ni onda “svet jaje” nije bio shvaćen kao neka apstraktna kategorija, nabijena isključivo metafizičkim punjenjem. I onda se u njemu, svetu kao jajetu, nazirala sasviim određena, čvrsta forma društvenog postojanja, postojanja u čoporu, organizovana na principima ograničenja (moralnim konvencijama, juridičkim regulama, običajnim normama, silom tradicije, standardima ponašanja, formulama mišlienja, psihološkim zabranama, istorijskim motivima, čulnim predrasudama, nagonima, imitacijama, intelektualinim zabludama, fizičkim deficitima, materijalnim nedovoljnostima, međuljudskim zavisnostima, pa i biološkim kalup-modelima). Za to ima nebrojeno primera. U Čehoslovačkoj, recimo, posle “februarske revolucije” bio je izvan “jajeta” sin lekara, koji nije mogao na Univerzitet zato što mu je otac buržuj, kao što je izvan “jajeta” na suprotnoj strani, bio sin nekog proletera, koji na Univerzitet nije mogao jer za to nije imao materijalnih mogućnosti.^[2]

Izvan “jajeta” su bednici koji ne učestvuju u opštem blagostanju, pripadnici pobedničke nacije, koji ne dele ni radosti ni koristi trijumfa, iako je on poraz i njihovih neprijatelja^[3] (pri čemu su, paradoksalno, stvarno poraženi još uvek u “jajetu”, jer čine integralni deo sistema, drugi pol osovine oko koje se “jaje” u tom istorijskom momentu na okupu drži), oni koji, žudeći za Bogom, ne mogu da ga dosegnu, nacionalno ugnjeteni, verski prokaženi, rasno onemogućeni, klasno eksploatisani, svi progonjeni, neshvaćeni, prevareni, nasukani, bolesni, nesrećni, gladni i otuđeni. I tako dalje, i tako dalje.^[4]

Ali, jesu li svi onii baš sasvim izvan “jajeta”, ili su tek delom jednim ispali?^[5] Ni za mrtve se to sa izvesnošću ne može tvrditi. Koliko su izvan, a koliko unutra, zavisiće od toga traju li još uvek posledice njihovih života. Možda se jedino manijacima može verovati da su doista izvan “jajeta”, i to samo u području, doduše bitnom, koje je uslovljeno prisustvom svesti.

No, problem nije u kvalifikaciji onoga što smo kao sveukupan sistem relacija i njihovih funkcija nazvali “Svetom kao jajetom.” On je u tipu odnosa prema njemu. Literatura je davno promovisala dramske ili romaneskne junake koji u raznim domenima, na razne načine, i u različitom stepenu isključeni iz “sveta-jajeta”, nastoje da se u njega vrate, da izgubljeno mesto u sistemu važećih odnosa iznova osvoje. Ili se podrobno opisivao sam proces odbacivanja, tokom koga je junak iz sveta bio isključen, ili je zatican u stadijumu već izuzetog, pa se tumačio njegov uspešan ili bezuspešan trud oko rehabilitacije.^[6]

Većina romana realističke tradicije koncipirano je na tim osnovama. Pa i kada se za temu uzimao bunt protivu majorizovanih kanona, i sistema okamenjenih vrednosti, pobuna se obavljala u okviru samog sistema, njegovim sopstvenim instrumentima, i to isključivo protivu nekog od njegovih navodno pokvarenih mehanizama, a nipošlo protivu njegove naopake suštine. Bitka se uvek vodila za njegovu unutrašnju reformu, preusrojstvo, u stvari, samo drukčiji izgled jednog te istog “ sveta-jajeta”.

Kasnije se, sa novim saznanjima, a naročito sa krizom poverenja u ljudsku istoriju kao emanaciju nekog višeg smisla bitisanja, javlja u književnosti nov tip odnosa između individue i stvarnosti, područja u kome se ona definiše prema “svetu kao jajetu”. Sve više dominira želja da se iz njega izađe, da se izvrši svesno i dosledno samoizuzimanje, svesno i dosledno samoekstirpiranje iz sistema koji se u pojedinostima i u celini radikalno odbacuje. A ako je već neko u toj poziciji zatečen, onda se izlaže njegov, najčešće bezuspešan, trud da se izvan sveta trajno i ostane. “Jaje” više ne privlači, više ne zadovoljava, naprotiv, ono odbija, ono se odbacuje. Ono, dakle, što je ranije kao odbacujuće bilo aktivno, postaje sada odbačeno, pasivni predmet jedne individualne akcije. Tako se stvarnost prikazuje kao ispražnjeno jaje, čiji mehanizam još deluje, ali to avetinjsko dejstvo neodoljivo podseća na inerciju strojeva jedne davno izumrle civilizacije, a ljudi na samostalne i nepomične tačke u prostoru izvan tog besmislenog pokreta.

Razume se, može se sa ironičnim uviđanjem neumesnosti pozicije koja od prinude čini svoj “slobodni izbor”, reći da onome s gozbe oteranom, da bi preživeo, i ne preostaje ništa drugo nego da od gladovanja načini svoj sistem, svoj program. Sad svejedno, osnovno uporište je nađeno čim je preciziran tip odnosa između stvarnosti kao protagona i jedinke kao antagona.

“Emigrant je čovek koji iz “jajeta” nije proteran, već je, izvlačeći poslednje konzekvence iz svojih osećanja, dobrovoljno napustio sistem u kome je formiran, te se nastanio u nekom nedefinisanom prostoru, u najmanju ruku prostoru koji se tek Emigrantovom izuzetošću postepeno definiše, i koji, odbijajući sve što iz “jajeta” proizilazi, istovremeno odbija i da mu se suprodstavi... On smatra da bi suprodstavljanjem, jednako kao i pristajanjem, narušio svoju nezavisnost, jer bi samim otporom već priznao važnost uslova koji su mu bili nametnuti.[7] Prihvatanjem izazova učinio bi prvi kompromis koji bi ga u svet ponovo uvukao... On misli da samo jednim totalnim rešenjem može biti postignuta tzv. autarkična sloboda . . .”

(21. feb. 1957. god.)

 

“Sasvim je jasno da će se “svet-jaje” prema Emigrantu ponašati kao sredotežna sila koja će ga privlačiti samom centru napuštenog sistema.[8] Kao ameba koja, pseudopodama usisavajući okolnu hranu, uzima sa njom i sopstvene izlučene otpatke. A iz toga sledi da se Emigrant ne može sačuvati ukoliko ne postigne neki nivo organizacije svoje “autarkične slobode”. Bez odbrambenog sistema (opet, dakle, sistema), nema on nikakvih izgleda da opstane ... Svakako, on mora najpre da nađe neko uporište oko kojeg bi se taj budući zaštitni sistem organizovao, nešto kao fetus novog sveta. Takav fetus biće začetak novog “jajeta”, nove celine, celine za sebe...”

(22. feb. 1957. god.)

 

Dva su momenta od presudne važnosti za definisanje emigrantskog statusa glavnog lica: da je postigao ili da je na putu da postigne ono što zamišlja kao autarkičnu slobodu, i da strasno teži onome, što takođe zamišlja da je njegova celina.

“Celina, to je ono što Emigranta (a i mene) uzbuduje. Želi da pojmi celinu kojoj je njegov opstanak pridodat, i kojoj ga instinkt upućuje ... Da oblikuje želi svoju Celinu kao da je ona objekt njegove suverene volje i ilovače za njegove stvaralačke talente. Da je definiše ma i u onoj talasavoj nestalnosti, koja mu čak i tvrdi svet činjenica prikazuje kao nerazabirljivu emulziju senki, kao emisiju nekog stalno promenljivog svetlosnog izvora. Da Celinu svoju ščepa da bi izbegao očajavajuću provizornost i ovekovečio nekom nužnošću bednu slučajnost svog života, nekim ciljem ponižavajuću njegovu nesvrsishodnost. Emigrant u području imaginacije, ja u području racionalnog...”

(25. feb. 1957. god.)

 

“Autarkija nije i sloboda. Autarkija je samo prema svetu izgrađena, iz njega isečena nezavisnost. Kao kriška voća koja se, oteta, kusa za nekim drugim stolom. Ona ne zadovoljava nijedan nivo idealne slobode, čak i kada nevešto imitira njene izglede. U svom kratkom i sočnom snu ona slobodu samo priviđa. .. Autarhija je nesavršena jer, pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže nezavisnost sveta od sebe. Ne ustanovljava nezavisnost čak ni kao dnevnu, tekuću “laičku” slobodu, jer “sebe” oslobadajući, ne oslobađa “od sebe”. A navodnice ovde služe da je degradiraju na nivo jedne mehaničke nezavisnosti, i da od nje emancipuju stvarnu slobodu, ukoliko je ona moguća... Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana, recipročna, dvopolna, morala bi da daje slobodu koju za sebe izgrađuje, da predmet svoje aktivnosti (naše pojedinačno postojanje) bez ostatka iz sveta iščupa . .. Contradictio in adjecto je sloboda koja deluje. Fiktivna je ako zaostaje iza obima svoje autogeneze. Delujuća sloboda, deluje protivu sebe; dezavuiše svoju prirodu, ukida se u onome bitnom što je čini pojmom...”

(26. feb. 1957. god.)

 

“Model idealne slobode. Idealno slobodan mogao bi da bude samo jedinopostojeći opstanak (a da drugi ne samo da ne bi smeli da budu realizovani, nego za to ne bi smeli da imaju ni teoretsku mogućnost). Opstanak autogeničan, apsolutan, neograničen. Kao opstanak Boga. I to samo dotle dok svoju slobodu ne upotrebi na stvaranje neke činjenice. Proizvođenjem činjenice izgubiće takav opstanak svoju slobodu, pa ma ona bila i božanska, jer će se svaka novoizvedena činjenica spontano ponašati kao nov svet uslova, koji će se morati poštovati i prema kome će se sada već navodna sloboda morati određivati...”

(27. feb. 1957. god.)

 

Ciilj Emigranta je bio ostvarivanje celine i postizanje autarkične slobode. Najpre utvrđivanje independentnog položaja prema napuštenom “svetu jajetu”. a zatim ostvarivanje nove Celine, novog, na toj nezavisnosti zasnovanog, sistema. To je, razume se, bilo nemoguće. Nemoguće je protivu jednog sistema ustajati stvaranjem nekog drugog, pa ma ovaj bio i savršeniji. Na taj se način prećutno prihvataju uslovi koje je stvarnost već nametnula kao neizbežni sine qua non opstanka. Takav pobunjenik prema stvarnosti stajao bi u istom odnosu u kome prema pravom protivniku stoji sparingpartner. Borba bi bila “nameštena”.

Eto, upravo tu nemogućnost ja sam hteo dramski da ilustrujem.

Tip vazalnog odnosa, odnosa pojedinačne i opšte stvarnosti u sukobu, bio je utvrđen. Vreme je bilo da se ako njega konstituiše neka fabula, neka radnja.

 

---

[1] Činjenica da u mojim. beleškama nema ni pomena o Arnoldovoj priči, uprkos očiglednom značaju koji je za mene imala, svedoči da sam i ja podlegao taštini.

^[2] Primera ima na pretek i u efektnijem izboru, a ovaj spominjem stoga što ukazuje na istinu da se na svom društvenom nivou svet ne manifestuje kao jedno »jaje”, nego kao niz hermetički zatvorenih modela, koji tek posredstvom zajedničkog, urođenog mehanizma apsurda, obrazuju »nad-jaje” kao celinu. Tako se i može desiti da ono što je na jednoj geografskoj širini u »jajetu”, izvan njega bude na drugoj, i obrnuto, razume se. (Zdrav čovek na Odeljenju za rak je izvan »jajeta”, koje obrazuje karcinomno stanje, iako je zapravo, samo on, u »jajetu” normalno zdravog sveta, iz kojeg su bolesni od raka isključeni suštinski jednako kao i leprozni.)

^[3]Kada su ljudi mog socijalnog statusa doživljavali slom Sila osovine, bili su u »jajetu” ukoliko su delili zadovoljstvo zbog pobede nad Nemačkom, ali su bili i izvan »jajeta”, jer ni najmanje nisu delili zadovoljstvo zbog činjenice što je komunistički deo pobede dopao baš regionu, u kome su, zajedno sa Nemcima, pa i više od ovih, na istorijskom gubitku bili i oni.

^[4]Čini se, na kraju krajeva, da je više onih van »jajeta”, no onih u njemu. Možda smo, zapravo svi napolju, svi izvan. Da li je onda to prazno »jaje” — ono pravo? Da li je to, bez nas, uopšte onda ljudski svet? Ako pak, jeste, onda je upravo to, ta nenastanjena hermetička praznina, prokleta forma, u koju ni istorijom, ni čistim mišljenjem, ni kao vrsta, ni pojedinačno nismo uspeli da se inkorporiramo, pa, nam se stoga ovaj život izvan »jajeta” i čini apsurdnim i besmislenim.

^[5]Mnogi komunisti, osuđenici sibirsikih logora, iako isključeni iz svog »sveta-jajeta”, nisu se stvarnim izgnanicima i osečali. u svom logoru oni su još uvek bili u svom svetu, i njihovi dželati, komunisti takođe, nisu ih kvalifikovali, uprkos teroru, kao stvarne prognanike iz »jajeta”. Sve je to ličilo na grotesknu suspenziju privremenog karaktera, ili još gore, na prećutnu zaveru krvnika i žrtava vezanih neraskidivim lancima istog ideala, u kojoj je svako obavljao svoj deo posla: krvnici su zbog tog ideala ubijali, a žrtve zbog njega umirale. Sve za istu stvar (mada je oni istom nisu smatrali). Već se nešto drukčiji odnos u sličnoj situaciji zapaža na Golom otoku 1948. godine, ali to nije naša tema.

[6] Mahom je ovaj postupak korišćen kada su za junake uzimani oni koji su izvan »jajeta” i rođeni, već zatečeni u nekom od mogućih izgnanstava (rasnom, verskom, klasnom, nacionalnom  itd.).

[7] I onaj prostor izvan »jajeta” organizovan kao »protivjaje” nužno postaje sistem, ali apsurdnost svakog uzmicanja i izuzimanja kao god i suprodstavljanja, koju ovakav razvoj sugeriše, nije predmet rasprave.

[8] Taj pravac privlačenja, to gravitiranje centru sistema, prisutno u svakom obračunu dogme i hereze, najbolje se uočava kod tzv. konvertitstva. Obraćenici kao i »pokajnički izgnanici” nikada se ne vraćaju periferiji nekog učenja, sistema, poretka, tamo gde se kakva-takva sloboda još i toleriše, gde odstupanja, ako baš i nisu legitimna, nisu ni kažnjiva, oni srljaju zakonodavnom centru sistema, gde su zahtevi najekstremniji a kompromisi nedopustivi. Stoga su konvertiti najvatreniji (i najopasniji) sledbenici sistema koji ih je pridobio, kao što su pokajnici najgore sluge sistema koji ih je ponovo zadobio.