TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-V Službeni
glasnik, Copyright © Borislav Pekić
V
ARNOLDOVA
PRIČA “BUJI, PAJI”
Pročitao sam je u literarnom podlistku Politike[1]. Humoreska je
pripadala tvenovskoj tradiciji, a podsećala je i na vedre, gotovo zavitlantske
tvorevine Ring Lardnera. Radnja se zbivala negde bogu iza leđa, na Srednjem
zapadu, Ajovi možda, u svakom slučaju u dubokoj farmerskoj provinciji, u kojoj
je težak rad ne samo
uslov fizičke egzistencije, nego i kriterijum moralnog ponašanja, u kojoj je, prema tome, nerad, ne samo izraz
telesne i duhovne lenjosti, već i revolucionaran, prevratnički čin uperen protivu same
osnove prirodnog i društvenog poretka. I eto, u takvoj mobilnoj sredini, u
kojoj rad ima sankrosantan smisao,
mladić Vili, jednog lepog, za rad dušu dalog, dana leže u postelju. Da li je
Vili bolestan? Naprotiv, Vili je zdrav kao dren. Da li je Vili bilo u kom
smislu indisponiran? Nipošto, Vili je u najboljem raspoloženju. Da li je Vili,
možda, u nečemu prikraćen, pa svoj protest izražava privremenim povlačenjem iz
zajednice koja ga je pozledila? Koješta, Vili je sa svima u najsrdačnijiim
odnosima. Pa zašto je onda Vili legao? Zašto ne radi? Zašto bogu krade dane?
Šta nije u redu, sine, šta nije u redu? — pita zabrinuti otac.
Sve je u redu, tata, sve je u redu! — odgovara Vili —
Samo sam malo umoran. Hvala Bogu, sa Vilijem je sve u redu, Vili je samo imalo
umoran, odmoriće se Vili i ponovo prionuti na rad. Ta, umor je bar nešto što
farmeri poznaju, pa premda mu se ne podaju tako spremno kao Vili, nego ga
pobeđuju muški, pionirski, rančerski još težim radom, ipak je to neugodno
stanje obuhvaćeno njihovim iskustvom, priznato njihovim poimanjem sveta.
Nevolje su nastale tek kada se Vili ni idućeg dana nije iz postelje digao, i kada
se njegovo izležavanje produžilo sve do kraja Arnoldove priče. Ne sećam se je
li porodica nešto preduzimala da Vilija povrati, kažem povrati, jer je
očigledno da je Vili, izgovarajući se umorom, kome se mora pridati jedno više
značenje, zauvek napustio farmerski svet rada, obaveza, normi i morala na njima
zasnovanog, i da se radikalnom apstinencijom izuzeo iz “stvarnosti Srednjeg
zapada”. Umor je bio samo alibi za izvesno osećanje apsurdnosti svakog
delovanja.
Ja ne garantujem da je priča imala baš ovakav smisao.
Lako je moguće da sam u nju naknadno inkorporirao značenje “Emigranta”, u svakom
slučaju ostaje van sumnje da je tek Arnoldova priča pokrenula glavni zamajac
drame, i da joj je sugerisala početni nacrt radnje. Iako je spolja bila
realistička, u neiskazanoj unutrašnjosti teme, bar za mene, evidentno je bilo
jedno njeno dublje značenje koje je prevazilazilo anegdotu. Situacija je bila
sasvim moguća, i u dobrom delu priče ona se razvijala u uskim granicama naše
logike. Ona je postala “nemoguća” tek kada smo naslutili junakovu nameru da se
trajno posveti leškarenju i da od njega načini svoj sistem postojanja. Pa čak
ni tada nam apsurdnost te situacije nije sugerisala neku dublju, univerzalnu apsurdnost,
niti nam se Vilijev neobičan postupak objavljivao kao alarm protiv apsurda
čovekovog opstanka uopšte. Humoristički ton pripovedanja, uz kompletnu
mašineriju irealizma koja je radnju situirala u priznate granice mogućeg i
jednoznačnog, eliminisao je sve ozbiljnije izglede Arnoldove priče. Ali, između
nama ponuđenog izgleda, i onoga koji je i nehotice oblikovan kao naličje njene
fabule, postojao je samo jedan korak. I ja sam poverovao da je na meni da ga
učinim.
Između zabrinutog ili razdražljivog pitanja “šta nije u redu, sine, šta nije u redu?”
i ravnodušnog, besnog, ironičnog, buntovnog, lukavog, ili na bilo koji način
intoniranog odgovora (a u tom pomeranju akcenta sa tona na ton ležale su
mnogobrojne mogućnosti značenja čitave fabule), “sve je u redu, oče, sve je u redu” — trebalo je da
se kreće moja drama.
“Naši nas roditelji pitaju: “Šta nije
u redu, sine, šta nije u redu?” I odgovaraju nam: “Sve je u redu, sine, sve je
u redu!”; Društvo nas pita: “Šta nije u redu, građanine, šta nije u redu?” pa
nam i ono odgovara: “Sve
je u redu, građanine!” Naši nas učitelji uče da je “Sve u redu!”; i za naše
prijatelje “Sve je u redu!” — međutim, ništa nije u redu. Apsolutno ništa! A to da je sve u redu
postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo
od invazije osećanja da je celokupan sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom
stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan...”
(15. feb. 1957. god.)
“Dok se smatra da je sve u redu, moj će
inokosni Emigrant biti ubeđen da ništa nije u redu. Kakav ishod je tu moguć?
On se može ubediti da je, ipak, sve u redu.
On može otkriti da između pojava koje
nisu u redu, ima i onih koje jesu.
On može ostati pri saznanju da ništa
nije u redu, ali, od toga ne praveći pitanje, nastaviti da živi kao da je sve u redu.
On može preduzeti nešto protivu onoga što nije u redu.
On može odbiti da živi u svetu u
kome ništa nije u redu.
Šta će, dakle, on uraditi. Kakav će
biti njegov izbor?”
(16. feb. 1957. god.)
“Emigrant leže. Dobro. Očigledno, umoran
je od svega što nije u redu. Verovatno je jednom i on mislio da je sve u redu,
pa je zapazivši i ono što nije, najzad došao do toga da u redu nije — ništa. Dobro. Možda je neko vreme i živeo kao da je sve u redu. Možda je i on
pokušavao da nešto od onoga što nije u redu — u red dovede. Jamačno nije uspeo. Dobro. To je iscrplo rezervoar njegove
preduzimljivosti (pokretljivosti), uništilo njegov revolucionarni ili
reformatorski elan, dokrajčilo mu snage. Zamorio se. I legao. Dobro. On će se zacelo i dalje pitati šta to
nije u redu, i zašto? I odgovor, po svoj prilici, više neće tražiti parcijalno,
poražen ovim ili onim “neredom”. Zahtevaće opšti odgovor, odgovor koji bi mu
sve “nerede” ujedno objasnio. I što je najbitnije, neće više polagati na “uredenje
nereda”, neće više verovati da je ono izvodljivo. Pogotovu u njemu neće
učestvovati. Shvatio je mehanizam. Na njega se više ne može računati. On ne
želi više da bude uključen čak ni suprodstavljanjem. Bez ostataka se izuzeo,
odbacio je podeljene mu karte, izvan igre je, izvan
sveta-jajeta ...”
(18. feb. 1957. god.)
Iz drugih odlomaka Dnevnika vidi se da ni onda “svet jaje” nije bio
shvaćen kao neka apstraktna kategorija, nabijena isključivo metafizičkim
punjenjem. I onda se u njemu, svetu kao
jajetu, nazirala sasviim određena, čvrsta forma društvenog
postojanja, postojanja u čoporu, organizovana na principima ograničenja (moralnim
konvencijama, juridičkim regulama, običajnim normama, silom tradicije,
standardima ponašanja, formulama mišlienja, psihološkim zabranama, istorijskim
motivima, čulnim predrasudama, nagonima, imitacijama, intelektualinim
zabludama, fizičkim deficitima, materijalnim nedovoljnostima, međuljudskim
zavisnostima, pa i biološkim kalup-modelima). Za to ima nebrojeno primera. U
Čehoslovačkoj, recimo, posle “februarske revolucije” bio je izvan “jajeta” sin
lekara, koji nije mogao na Univerzitet zato što mu je otac buržuj, kao što je
izvan “jajeta” na suprotnoj strani, bio sin nekog proletera, koji na
Univerzitet nije mogao jer za to nije imao materijalnih mogućnosti.[2]
Izvan “jajeta” su bednici koji ne učestvuju u opštem
blagostanju, pripadnici pobedničke nacije, koji ne dele ni radosti ni koristi
trijumfa, iako je on poraz i njihovih neprijatelja[3] (pri čemu su,
paradoksalno, stvarno poraženi još uvek u “jajetu”, jer čine integralni deo
sistema, drugi pol osovine oko koje se “jaje” u tom istorijskom momentu na
okupu drži), oni koji, žudeći za Bogom, ne mogu da ga dosegnu, nacionalno
ugnjeteni, verski prokaženi, rasno onemogućeni, klasno eksploatisani, svi
progonjeni, neshvaćeni, prevareni, nasukani, bolesni, nesrećni, gladni i otuđeni.
I tako dalje, i tako dalje.[4]
Ali, jesu li svi onii baš sasvim izvan “jajeta”, ili su
tek delom jednim ispali?[5]
Ni za mrtve se to sa izvesnošću ne može tvrditi. Koliko su izvan, a koliko unutra, zavisiće od toga
traju li još uvek posledice njihovih života. Možda se jedino manijacima može
verovati da su doista izvan “jajeta”, i to samo u području, doduše bitnom, koje
je uslovljeno prisustvom svesti.
No, problem nije u kvalifikaciji onoga što smo kao
sveukupan sistem relacija i njihovih funkcija nazvali “Svetom kao jajetom.” On
je u tipu odnosa
prema njemu. Literatura je davno promovisala dramske ili romaneskne junake koji
u raznim domenima, na razne načine, i u različitom stepenu isključeni iz “sveta-jajeta”,
nastoje da se u njega vrate, da izgubljeno mesto u sistemu važećih odnosa
iznova osvoje. Ili se podrobno opisivao sam proces odbacivanja, tokom koga je
junak iz sveta bio isključen, ili je zatican u stadijumu već izuzetog, pa se
tumačio njegov uspešan ili bezuspešan trud oko rehabilitacije.[6]
Većina romana realističke tradicije koncipirano je na
tim osnovama. Pa i kada se za temu uzimao bunt protivu majorizovanih kanona, i
sistema okamenjenih vrednosti, pobuna se obavljala u okviru samog sistema, njegovim sopstvenim
instrumentima, i to isključivo protivu nekog od njegovih navodno pokvarenih
mehanizama, a nipošlo protivu njegove naopake suštine. Bitka se uvek vodila za
njegovu unutrašnju reformu, preusrojstvo, u stvari, samo drukčiji izgled jednog te istog “ sveta-jajeta”.
Kasnije se, sa novim saznanjima, a naročito sa krizom poverenja u ljudsku
istoriju kao emanaciju nekog višeg smisla bitisanja, javlja u književnosti nov
tip odnosa između individue i stvarnosti, područja u kome se ona definiše prema
“svetu kao jajetu”. Sve više dominira želja da se iz njega izađe, da se izvrši
svesno i dosledno samoizuzimanje, svesno i dosledno samoekstirpiranje iz
sistema koji se u pojedinostima i u celini radikalno odbacuje. A ako je već
neko u toj poziciji zatečen, onda se izlaže njegov, najčešće bezuspešan, trud
da se izvan sveta trajno i ostane. “Jaje” više ne privlači, više ne
zadovoljava, naprotiv, ono odbija, ono se odbacuje. Ono, dakle, što je ranije kao odbacujuće bilo
aktivno, postaje sada odbačeno,
pasivni predmet jedne individualne akcije. Tako se stvarnost prikazuje kao ispražnjeno jaje, čiji
mehanizam još deluje, ali to avetinjsko dejstvo neodoljivo podseća na inerciju
strojeva jedne davno izumrle civilizacije, a ljudi na samostalne i nepomične
tačke u prostoru izvan tog besmislenog pokreta.
Razume se, može se sa ironičnim uviđanjem neumesnosti
pozicije koja od prinude čini svoj “slobodni izbor”, reći da onome s gozbe
oteranom, da bi preživeo, i ne preostaje ništa drugo nego da od gladovanja načini svoj sistem,
svoj program. Sad svejedno, osnovno uporište je nađeno čim je preciziran tip
odnosa između stvarnosti kao protagona i jedinke kao antagona.
“Emigrant je čovek koji iz “jajeta”
nije proteran, već je, izvlačeći poslednje konzekvence iz svojih osećanja,
dobrovoljno napustio sistem u kome je formiran, te se nastanio u nekom
nedefinisanom prostoru, u najmanju ruku prostoru koji se tek Emigrantovom
izuzetošću postepeno definiše, i koji, odbijajući sve što iz “jajeta” proizilazi,
istovremeno odbija i da mu se suprodstavi... On smatra da bi suprodstavljanjem,
jednako kao i pristajanjem, narušio svoju nezavisnost, jer bi samim otporom već
priznao važnost uslova koji su mu bili nametnuti.[7]
Prihvatanjem izazova učinio bi prvi kompromis koji bi ga u svet ponovo
uvukao... On misli da samo jednim totalnim rešenjem može biti postignuta tzv. autarkična sloboda . . .”
(21. feb. 1957. god.)
“Sasvim je jasno da će se “svet-jaje”
prema Emigrantu ponašati kao sredotežna sila koja će ga privlačiti samom centru
napuštenog sistema.[8]
Kao ameba koja, pseudopodama usisavajući okolnu hranu, uzima sa njom i
sopstvene izlučene otpatke. A iz toga sledi da se Emigrant ne može sačuvati
ukoliko ne postigne neki nivo organizacije svoje “autarkične slobode”. Bez
odbrambenog sistema (opet, dakle, sistema), nema on nikakvih izgleda da opstane ...
Svakako, on mora najpre da nađe neko uporište oko kojeg bi se taj budući
zaštitni sistem organizovao, nešto kao fetus novog sveta. Takav fetus biće začetak novog “jajeta”,
nove celine, celine za
sebe...”
(22. feb. 1957. god.)
Dva su momenta od presudne važnosti za definisanje emigrantskog statusa
glavnog lica: da je postigao ili da je na putu da postigne ono što zamišlja kao autarkičnu slobodu, i da
strasno teži onome, što takođe zamišlja da je njegova celina.
“Celina, to je ono što Emigranta (a i
mene) uzbuduje. Želi da pojmi celinu kojoj je njegov opstanak pridodat, i kojoj
ga instinkt upućuje ... Da oblikuje želi svoju Celinu kao da je ona objekt
njegove suverene volje i ilovače za njegove stvaralačke talente. Da je definiše
ma i u onoj talasavoj nestalnosti, koja mu čak i tvrdi svet činjenica prikazuje
kao nerazabirljivu emulziju senki, kao emisiju nekog stalno promenljivog
svetlosnog izvora. Da Celinu svoju ščepa da bi izbegao očajavajuću provizornost
i ovekovečio nekom nužnošću bednu slučajnost svog života, nekim ciljem
ponižavajuću njegovu nesvrsishodnost. Emigrant u području imaginacije, ja u području
racionalnog...”
(25. feb. 1957. god.)
“Autarkija nije i sloboda. Autarkija
je samo prema svetu izgrađena, iz njega isečena nezavisnost. Kao kriška voća
koja se, oteta, kusa za nekim drugim stolom. Ona ne zadovoljava nijedan nivo
idealne slobode, čak i kada nevešto imitira njene izglede. U svom kratkom i
sočnom snu ona slobodu samo priviđa. .. Autarhija je nesavršena jer,
pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže nezavisnost sveta od sebe.
Ne ustanovljava nezavisnost čak ni kao dnevnu, tekuću “laičku” slobodu, jer “sebe”
oslobadajući, ne oslobađa “od sebe”. A navodnice ovde služe da je degradiraju
na nivo jedne mehaničke nezavisnosti, i da od nje emancipuju stvarnu slobodu,
ukoliko je ona moguća... Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana,
recipročna, dvopolna, morala bi da daje slobodu koju za sebe izgrađuje, da predmet svoje
aktivnosti (naše pojedinačno postojanje) bez ostatka iz sveta iščupa . .. Contradictio in adjecto
je sloboda koja deluje. Fiktivna je ako zaostaje iza obima svoje autogeneze.
Delujuća sloboda, deluje protivu sebe; dezavuiše svoju prirodu, ukida se u
onome bitnom što je čini pojmom...”
(26. feb. 1957. god.)
“Model idealne slobode. Idealno
slobodan mogao bi da bude samo jedinopostojeći opstanak (a da drugi ne samo da
ne bi smeli da budu realizovani, nego za to ne bi smeli da imaju ni teoretsku
mogućnost). Opstanak autogeničan, apsolutan, neograničen. Kao opstanak Boga. I
to samo dotle dok svoju slobodu ne upotrebi na stvaranje neke činjenice. Proizvođenjem
činjenice izgubiće takav opstanak svoju slobodu, pa ma ona bila i božanska, jer
će se svaka novoizvedena činjenica spontano ponašati kao nov svet uslova, koji će
se morati poštovati i prema kome će se sada već navodna sloboda morati
određivati...”
(27. feb. 1957. god.)
Ciilj Emigranta je bio ostvarivanje celine i postizanje autarkične slobode. Najpre
utvrđivanje independentnog položaja prema napuštenom “svetu jajetu”. a zatim
ostvarivanje nove Celine, novog, na toj nezavisnosti zasnovanog, sistema. To
je, razume se, bilo nemoguće. Nemoguće je protivu jednog sistema ustajati
stvaranjem nekog drugog, pa ma ovaj bio i savršeniji. Na taj se način prećutno
prihvataju uslovi koje je stvarnost već nametnula kao neizbežni sine qua non
opstanka. Takav pobunjenik prema stvarnosti stajao bi u istom odnosu u kome
prema pravom protivniku stoji sparingpartner. Borba bi bila “nameštena”.
Eto, upravo tu nemogućnost ja sam hteo dramski da
ilustrujem.
Tip vazalnog odnosa, odnosa pojedinačne i opšte
stvarnosti u sukobu, bio je utvrđen. Vreme je bilo da se ako njega konstituiše
neka fabula, neka radnja.
[1] Činjenica
da u mojim. beleškama nema ni pomena o Arnoldovoj priči, uprkos očiglednom
značaju koji je za mene imala, svedoči da sam i ja podlegao taštini.
[2] Primera ima na pretek i u efektnijem izboru, a ovaj
spominjem stoga što ukazuje na istinu da se na svom društvenom nivou svet ne manifestuje kao jedno
»jaje”, nego kao niz hermetički zatvorenih modela, koji tek posredstvom
zajedničkog, urođenog
mehanizma apsurda, obrazuju »nad-jaje” kao celinu. Tako se i može desiti da ono što je
na jednoj geografskoj širini u »jajetu”, izvan njega bude na drugoj, i obrnuto, razume se.
(Zdrav čovek na Odeljenju za rak je izvan »jajeta”, koje obrazuje karcinomno stanje, iako
je zapravo, samo on, u »jajetu” normalno zdravog sveta, iz kojeg su bolesni od
raka isključeni suštinski
jednako kao i leprozni.)
[3]Kada su ljudi mog socijalnog statusa doživljavali slom
Sila osovine, bili su u »jajetu” ukoliko su delili zadovoljstvo zbog pobede nad
Nemačkom, ali su bili i izvan »jajeta”, jer ni najmanje nisu delili
zadovoljstvo zbog činjenice što je komunistički deo pobede dopao baš regionu, u
kome su, zajedno sa Nemcima, pa i više od ovih, na istorijskom gubitku bili i
oni.
[4]Čini se, na kraju krajeva, da je više onih van »jajeta”,
no onih u njemu. Možda smo, zapravo svi napolju, svi izvan.
Da li je onda to prazno »jaje” — ono pravo? Da li je to, bez nas, uopšte onda
ljudski svet? Ako pak, jeste, onda je upravo to, ta nenastanjena hermetička
praznina, prokleta forma, u koju ni istorijom, ni čistim mišljenjem, ni kao
vrsta, ni pojedinačno nismo uspeli da se inkorporiramo, pa, nam se stoga ovaj
život izvan »jajeta” i čini apsurdnim i besmislenim.
[5]Mnogi komunisti, osuđenici sibirsikih logora, iako
isključeni iz svog »sveta-jajeta”, nisu se stvarnim izgnanicima i osečali. u
svom logoru oni su još uvek bili u svom svetu, i njihovi
dželati, komunisti takođe, nisu ih kvalifikovali, uprkos teroru, kao stvarne
prognanike iz »jajeta”. Sve je to ličilo na grotesknu suspenziju privremenog
karaktera, ili još gore, na prećutnu zaveru krvnika i žrtava vezanih
neraskidivim lancima istog ideala, u kojoj je svako obavljao svoj deo posla:
krvnici su zbog tog ideala ubijali, a žrtve zbog njega umirale. Sve
za istu stvar (mada je oni istom nisu smatrali). Već se nešto drukčiji odnos u
sličnoj situaciji zapaža na Golom otoku 1948. godine, ali to nije naša tema.
[6] Mahom je ovaj postupak korišćen kada su za junake
uzimani oni koji su izvan »jajeta” i rođeni, već zatečeni u nekom od mogućih
izgnanstava (rasnom, verskom, klasnom, nacionalnom itd.).
[7] I onaj prostor izvan »jajeta” organizovan kao
»protivjaje” nužno postaje sistem, ali apsurdnost svakog uzmicanja i izuzimanja
kao god i suprodstavljanja, koju ovakav razvoj sugeriše, nije predmet rasprave.
[8] Taj pravac privlačenja, to gravitiranje centru sistema,
prisutno u svakom obračunu dogme i hereze, najbolje se uočava kod tzv.
konvertitstva. Obraćenici kao i »pokajnički izgnanici” nikada se ne vraćaju
periferiji nekog učenja, sistema, poretka, tamo gde se kakva-takva sloboda još
i toleriše, gde odstupanja, ako baš i nisu legitimna, nisu ni kažnjiva, oni
srljaju zakonodavnom
centru sistema, gde su zahtevi najekstremniji a kompromisi nedopustivi. Stoga
su konvertiti najvatreniji (i najopasniji) sledbenici sistema koji ih je
pridobio, kao što su pokajnici najgore sluge sistema koji ih je ponovo zadobio.
No comments:
Post a Comment