Monday, March 04, 2024

TAMO GDE LOZE PLAČU ČETRNAESTI DEO,

 

TAMO GDE LOZE PLAČU ČETRNAESTI DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

10.­­1

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST[1]

Dame i gospodo,

Nalazim se u neudobnom položaju zanatlije pozvanog da govori o teoriji svog zanata, koja prevazilazi i moje sposobnosti i moje praktične potrebe. Kad odelo krojite, malo vam koristi da znate kako su makaze izmišljene. Što se broji je da ih umete upotrebljavati.

Ali, pošto sam već ovde, moram se snalaziti kako znam. Ovim priznajem završavam sa izvinjenjima i prelazim na posao.

Polazeći iz raznih pravaca, koji će vam se učiniti zaobilazni, prolazeći kroz divergentne i konvergentne krugove saznanja, koji će vam izgledati udaljeni od naslova, doći ću do izvesnih zaključaka o prirodi odnosa imaginacije i empirije, ili umetničke realnosti u istorijskom romanu i istorijske realnosti u prošlosti koja mu je zadata tema.

Zaključci će obrazovati tezu, koju ću, usled ograničenog vremena, krajnje uprošćeno pokušati da ilustrujem na dvema vrstama istorijskog romana: jednoj koju smatram uspelom i drugoj koju nalazim neuspelom.

Prvu zastupaju: "Josif i njegova braća", mog duhovnog učitelja Thomas Manna[2], "Hadrijanovi memoari" Marguerite Yourcenar[3], "Vreme smrti" Dobrice Ćosića[4] i, nemojte se začuditi, "1984" George Orwella[5]. Odsustvo Rata i mira[6] je namerno. Primer je, naime, isuviše poznat.

Drugu vrstu zastupa samo jedna knjiga, koja, međutim, izvrsno ilustruje pozitivističku tradiciju istorijskog romana, tako dragu piscima anglosaksonskog jezičkog područja. Držim da je mani dovoljan jedan dokaz, tamo gde ih vrline zahtevaju mnogo. Najzad, čovek se prijatnije oseća dok hvali nego kad kudi. Pogotovu ako je reč o piscu koga voli, pod uslovom da svoje teme nipošto ne traži u Istočnom Sredozemlju, da u Egejsko more ne ulazi. Reč je, naravno, o Robert Gravesu[7]. Za primer sam mogao uzeti i njegovo "Zlatno runo" (njegovo, kažem, jer ima i nekakvo moje), ali ono je, kako god misaono promašeno, ipak uzbudljiva bajka, što ju je, pero odmarajući, napisao obrazovan, duhovit i uman čovek. Uzeo sam, stoga, "Vojvodu Velizara".

Postoji, najposle, i nešto, o čemu ne mogu suditi, ali mogu govoriti. To su istorijski segmenti moje fantasmagorije "Zlatno runo" i tek projektovana "Srebrna ruka".

*****

Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu pristupam:

Prvi je – artistički.

Drugi – psihološko-psihijatrijski.

Treći – biološko-paleontološki.

Četvrti – arheološko-antropološki, (u užem smislu – istorijografski).

Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih, najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija, pozorišna drama. Model je „Danton“ Andrzej Wajde[8]. Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem. Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske kostime preobučena alegorija.

Wajda je ispričao priču o presudnoj epizodi Francuske revolucije iz njene perspektive, ne naše, onog doba,ne našeg, a ako izvesne podudarnosti sa poljskom situacijom postoje, one ne pripadaju umetničkom metodu aluzije, već urođenoj osobini istorije da reprodukuje slične događaje i slična stanja. Da je Wajda skroman umetnik – a kakav je patriota, zna se – došao bi u iskušenje da sličnost između Francuske 1780. i Poljske 1980. učini upadljivom. U tu bi svrhu jedno stanje drugom morao prilagođavati, da bi se što više slagali, i model i kopiju menjati, te najzad ne bi rekao umetničku istinu ni o Francuskoj 1780. ni o Poljskoj 1980. Dobio bi himeru, polukozu-poluovcu Cambridge instituta za fiziologiju životinja, u stvari, ni kozu, ni ovcu, već monstruozno kopile neprirodnog braka između časne namere i nečasnog istorijskog falsifikata. 

Poljska se u tmini hereditarne povezanosti svih revolucionarnih nasilja podrazumeva, i to je dovoljno za Wajdinu patriodsku svest, a spasonosno za njegovu umetničku savest. Pokušaću ovu tvrdnju dokazati obaranjem paralele Walesa[9]-Danton[10], koja predstavlja osnovu za širu analogiju između Francuske revolucije i današnje Poljske. Lech Walesa nikad nije bio na vlasti. Danton je, ne samo na vlasti bio, on je bio vlast Francuske duže od Robespierrea[11], premda, kad kažemo Francuska revolucija mislimo na Robespierrea, ne na Dantona. Walesa nikad nije bio krvnik. Danton je bio. Teror što ga je, u ime Revolucije, upravo on utemeljio, skinuo mu je glavu u ime Pravde, božanske ravnoteže koja ispravlja humane debalanse. Danton želi Revoluciju bez Terora. Walesa odbija i Revoluciju i Teror. Danton je i pod giljotinom revolucionar. 

Walesa je bio i ostao kontrarevolucionar, u onom boljem značenju ove proskribovane reči. Spajaju ih samo dve optužbe: za korupciju i popularnost. Prva je, u najmanju ruku, preuranjena. Dantonu je korupcija dokazana. Walesi je tek valja dokazati. Druga je prividna. Narod koji sledi Dantona nije onaj koji ide za Walesom. Izvori i razlozi Walesine popularnosti nisu se menjali. Dantonove jesu. Na početku revolucije Danton je omiljen jer hoće Teror, na kraju – zato što ga odbija. On tada ne govori samo u ime umornih žrtava Revolucije, već i u ime njenih još umornijih egzekutora, pobednika i pobeđenih, podjednako. Walesa je, međutim, uvek govorio i sada govori u ime naroda – večne istorijske žrtve. Poređenje između Robespierrea i Jaruzelskog[12], još je neodrživije, pa i amoralnije s gledišta pokušaja da se poremećenoj istoriji nađe kakav takav smisao, ali ova tema ne dopušta da se u njega dublje uđe.

Oprostite mi što sam se na filmu "Danton" toliko zadržao, ali on najupečatljivije ilustruje problem, ocrtavajući istovremeno, možda nešto prerano, moj odgovor na pitanje kakav valja da je odnos između istorijske realnosti i istorijskog romana.

[1] Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality" ovo predavanje je, 14. marta 1984, održao Borislav Pekić na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine. (Prim. prir.)

[2] Thomas Mann (1875 – 1955) je bio nemački pisac romana, kratkih priča, filantrop, esejista. Dobitnik je Nobelove nagrade. Glavna dela su mu: Budenbrokovi, Čarobni breg, Doktor Faustus, Josif i njegova braća..(Prim. prir.)

[3] Marguerite Yourcenar (1903 – 1987)je bila francuski književnik. Prva žena izabrana u Francusku akademiju 1980. Pisala je romane, eseje i pesme, kao i tri toma memoara. Glavna dela osim pomenutog: Aleksis, Delo u crnom, Mišima ili vizija praznine, i dr. (Prim. prir.)

[4] Dobrica Ćosić (1921) književnik, romansijer i esejista, redovni član SANU. Učestvovao u NOB. Obavljao je više partijskih i političkih funkcija u Srbiji. Bio je predsednik SRJ. Dela: Daleko je sunce, Koreni, Deobe, Bajka, Vreme smrti, Vreme vlasti, Grešnik, Otpadnik, Vernik,  i dr. Nosilac je Ordena za hrabrost, dva puta je dobio NIN-ovu nagradu. Ostale nagrade: Njegoševa, Udruženja književnika Srbije, Jakov Ignjatović,  Vukova nagrada, Petar Kočić, Meša Selimović, kao i značajne ruske nagrade. (Prim. prir.)

[5] Eric Arthur Blair (1903 – 1950), poznat kao George Orwell, je bio engleski autor i novinar. Njevova dela su čuvena po opisu socijalnih nepravda, opoziciji totalitarizmu i vere u demokratski socijalizam. Glavna dela: 1984, Životinjska farma, Burmanski dani i dr. (Prim. prim)

[6] Grof Lav Nikolajevič Tolstoj (1828 – 1910) ruski pisac jedan od najvećih romanopisaca sveta. Njegovo glavno delo je: Rat i mir i Ana Karenjina. (Prim. prir.)

[7] Robert Ranke Graves (1895 – 1985)  engleski književnik, pesnik i prevodilac. Za svog dugog života je napisao više od 140 dela. Glavna dela pored ovih navedenih su: Bela boginja, Ja Klaudije, Klaudije bog, memoare i dr. (Prim. prir.)

[8] Andrzej Wajda (1926) je čuveni poljski filmski reditelj. Najpoznatija mu je trilogija ratnih filmova: „Generacija“, „Kanal“, „Pepeo i dijamanti“. Četiri njegova filma su bila nominovana za nagradu „Akademije“ u konkurenciji najboljih stranih filmova: „Obećana zemlja“, „Devojke iz Vilka“, „Čovek od gvožđa“ i „Katin“. Dobio je „Zlatnu parmu“ una Kanskom festivalu. (Prim. prir.)

[9] Lech Walesa (1943) poljski političar, sindikalni vođa i borac za ljudska prava. Harizmatični lider koji je osnovao „Solidarnošt“, prvi nezavisni sindikalac u sovjetskom bloku, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1983, i predsednik Poljske 1990-1995. (Prim. prir.)

[10] Georges Jacques Danton (1759 – 1794) je bio vodeća figura Francuske revolucije i predsednik Odbora javnog spasa i bio jedna od glavnih ličnosti u režimu Terora. Uticao je na jakobince, i bio giljotiniran jer je bio optužen da je bio suviše blag prema neprijateljima Revolucije. (Prim. prir.)

[11] Maximilien de Robespierre (1758 – 1794) jedna od najpoznatijih i najuticajnijih ličnosti Francuske revolucije. On je dominirao Odborom javnog spasa i bio glavna ličnost u režimu Terora, a sve se završilo njegovim hapšenjem i egzekucijom. 1794. (Prim. prir.)

[12] Wojciech Witold Jaruzelski (1923) je bio poslednji glavnokomandujući komunističke poljske armije, kao i zadnji predsednik Poljske ujedinjene radničke partije. Bio je i predsednik vlade od 1981 do 1985, i predsednik republike do 1990. On je bio poslednji komunistički lider i diktator do slobodnih izbora u Poljskoj 1989. Godine. (Prim. prir.)

No comments: