TAMO GDE LOZE PLAČU DVADESETDRUGI DEO

 

TAMO GDE LOZE PLAČU DVADESETDRUGI  DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.d 

GRADITELJI (nastavak)

Treba li izričito reći da smo i nas dvojica podlegli čarima znamenite knjige, a ja se i sada ne libim da je, sa sažaljivim osmehom upravljenim na prošlost, prelistavam u retkim trenucima odmora, iako mi je posle starozavetnih studija i izučavanja biblijske arheologije, posle očaravajućeg poznanstva sa punokrvnim, tajanstvenim i preplodnim životom Obećane zemlje, antički svet najednom postao jalov, beskrvan, izveštačen, ni vruć ni studen, pa budući mlak, dostojan da se iz duha izluči. Onda, u bežaniji, naravno, nije bilo tako. Naše igre, u koje su na užasavanje naših majki, osobito gospođe Angeline, počeli da se infiltriraju seoski oblici zabave, praćeni seljačkim temperamentom – rado smo igrali "klisa" (vrsta primitivnog golfa), zatim "piljaka", "trule kobile" i krišom, naravno "krajcerice" – naglo su promenile ruho i, odbacivši kratke pantalone, navukle hitone, toge, tunike i bronzane oklope sa sjanim kacigama, u stvari kartonske pancire sa loncima adaptiranim u šlemove.

Iz knjiga Gustav Schwaba preuzimali smo gotove pustolovine, u koje su, kao po nekom naopakom pravilu, zapadali dični Grci, u granicama tih pomalo priprostih inscenacija birali uloge, već prema svojim sklonostima i karakteru, i ponavljali njihove zgode i nezgode, ne držeći se baš uvek Schwabovog scenarija, nego puštajući da dođe do izraza i naša sopstvena mašta, a ne retko i takmičarska ambicija. Ne treba biti u sumnji, ovo kažem bona fide, da je Isidor, pri tom, uvek bio Ahajac Ahil[1] tamo gde sam ja morao da se pomirim sa ponižavajućom sudbinom Trojanca Hektora[2], mudri konstruktor i graditelj Dedal (on se već onda bio odlučio da ostane u plemenitom zanimanju oca i dede) gde sam ja postao lakomisleni Ikar[3], Herakle[4] tamo gde sam se ja zadovoljavao skromnijom rolom Tezeja[5]. 

Ostali, sporedni učesnici ovih istorijskih igara (u savremenom žargonu reklo bi se "široke narodne mase") bili su regrutovani među decom meštana, paora, napoličara ili najamnika sa imanja i izbeglica iz Srbije, i njihov udes, predodređen Schwabovim brutalnim scenarijem i usavršavan našim još okrutnijim korekturama, najčešće nije bio zavidan. No, takvu je sudbinu sama istorija dodelila narodima, i mi nismo bili vlasni da je u bilo čemu menjamo. Sve ovo pričam ovako potanko samo da bih vas doveo do nauma, zbilja ne znam kome je prvo pao na pamet, da naše drugarstvo, trenutno u stanju plime, premda će ga u buduće snaći i oseka, očvrsnemo, ukorenimo, takoreći obavežemo na istrajnost nekim plemeniti uzorom iz grčke starine.

Ahil i Patroklo[6] nisu dolazili u obzir. Njihovo dirljivo prijateljstvo nije posedovalo iole duhovniju predistoriju. Uprkos plemenitoj leguri, imalo je garnizonsku narav slučajnog i privremenog saveza ubojica, moćnika, bećara, ispičutura i razvratnika. Parnjake Kastora i Poluksa[7] odbacismo, u prvom redu kao blizance čija je međusobna naklonost bila bogomdana, a zatim u životu Dioskura, ako se zanemari mater im Leda, nije bilo žene, a mi smo imali Isidorovu sestru Hristinu, o čijem smeštaju u naš imaginarni svet moradosmo da vodimo računa, ako ne zbog njegovih bratskih osećanja, ono iz obzira prema naklonosti koju sam, zahvaljujući rusoovskim okolnostima života na selu, kradom počeo da gajim prema toj krhkoj devojčici, tamnoj kao zemljani kliker i živoj kao varnica.

Moj predlog da se prozovem Scilom[8], a on da bude naspramna hridina – Haribda[9], Isidor napade sa uvređenom zlovoljom. Sa njom je i inače odbijao svaku šalu u stvarima do kojih je ozbiljno držao, i ta suvoparnost, ta nesavitljiva krutost, te jetka doslednost, ostala je i kasnije jedna od presudnih determinanti njegovog razvoja i kao čoveka i kao umetnika – graditelja, ako se izuzme jedan jedini slučaj, tako strašan, tako demonijačan da o njemu za sada nemam, ni hrabrosti, ni volje da govorim.

Konačno, izbor pade na Oresta i Pilada. Ti mladići su zadovoljavali sve uslove, prijateljstvo im je bilo onog višeg, spirituelnog soja, izvesno srodstvo kao da im se u dlaku poklapalo sa stepenom srodstva u kome smo stajali ja i Sid, a pored svega Agamemnonov[10] sin imađaše sestru Ifigeniju, u koju je svečano bila proizvedena mala Hristina. Ne mogu, međutim, da poreknem da je naša Ifigenija mnogo godina kasnije na svojoj Tauridi[11] bila mudrija od mitološkog modela: lake ruke žrtvovala je i Oresta i Pilada. Dosta dugo smo jedan drugog nazivali tim uzornim imenima, a kasnije izmenjivali i pisma sa potpisima "Orest" i "Pilad", da se oko četrdeset osme spomen na njih ugasi zajedno sa privremenim izumiranjem prijateljstva i, evo, dve decenije docnije, obnovi u tako dramatičnim okolnostima i samo u jednoj jedinoj reči kaligrafski ispisanoj na poštanskim žigovima premreženoj modroj koverti.

A sada, evo me opet tamo gde sam stao dopuštajući sebi prividno udaljavanje od teme, čiji smisao čeka da se u nekoj naknadnoj prilici otkrije, evo me opet nad Isidorovom posthumnom pošiljkom. U onom metežu, u kome se ni glas o samoubistvu još nije bio slegao u prepadnutoj svesti (povrh svega morao sam da se postaram i za njegovu sahranu), jedva sam bio kadar da letimično pogledam tek uručeni paketić, pa i tada samo u potrazi za porukom, nekim nagoveštajem, ma kakvim objašnjenjem. Nije ga bilo. Meni neposredno upućena je samo ona Isidorovom rukom ispisana oznaka "Piladu", jedina živa reč u mrtvoj mreži otkucanih slova. Sadržaj pošiljke, međutim, sastojao se od pozamašnog svežnja Jakovljevih pisama iz inostranstva (uglavnom iz Londona i Buenos Airesa), i dve Isidorove lične beležnice ; jedne boje meda, na kojoj je stajalo: "Spomenik Revoluciji 1. oktobra 1965. god." i druge sa azurnim koricama, uvijene u providan polivinil, preko koje je pisalo: "Sanjarenje o graditeljstvu – 5. februar 1955. god.".

Međutim reč "Sanjarenja" beše precrtana i zamenjena izrazom "Razmišljanja", a ispod te ispravke beše ispisan datum, 2. avgust 1959. god., kao da je autor izričito hteo da ukaže na bitnu promenu u karakteru svojih zapisa, na to da su njegova bezoblična umovanja o gradnji, građenju, graditeljstvu i graditeljima, slična neprimenljivim sanjama, počev od tog datuma počela uzimati praktičan sklop neke neimarske doktrine. Odložih ih u nameri da ih kasnije podrobno ispitam, ne sumnjajući da će mi one odsudno pomoći u restauraciji Isidorovog mnogostranog lika, koji je za sada kao neka labava, provizorna žičana konstrukcija, kao formiran ali neispunjen kostur, stajao u sred nedovršenih Graditelja.

Traverze, doduše, behu razapete, ugaono kamenje uglavljeno, temelji prokopani do duboke i čvrste podloge prošlosti, grubi zidarski radovi behu uglavnom pri završetku, i već se u hiljadama reči-opeka mogao nazreti neobičan, da ne kažem, nastran sklop Isidorove duševne građevine, ali nije bilo svoda, krovne konstrukcije ni prilaznih puteva, ornamentika ne beše ni zamišljena, sočne boje za zidove još ne behu izmešane, a tanani zanatski radovi tek su imali da se obave. Isidorove beležnice pale su u dobar čas, kao što strelovita otkrivalačka misao, posle obeshrabrujućih sumnji, kolebanja i nedoumica za crtaćim stolom, iznenada obasja čitav učmao projekat nekim spasonosnim rešenjem. Znam da ovakva sebična mudrovanja nad lesom prijatelja, ove profesionalne kalkulacije sa smrću, neće nimalo doprineti da ostavim dobar utisak na čitaoca koji od mene očekuje duševnost i nekoristoljublje, dve osobine koje se ni njemu samome ne rasipaju. No, Isidor me razumeo, Isidor bi mi oprostio: veliki majstor oblika bio je, uvek kada je u pitanju njegovo delo, i veliki majstor samoživosti.

 

 

---

[1] Ahil je najveći grčki junak, sin mitskog kralja Peleja i boginje Tetide, koji se, kad mu je sudbina dala da bira, umesto dugog i neslavnog odlučio za kratak i slvan život. Po mitu Tetida je pokušala da svoh sina još kao novorođenče učini nepovredivim tako što ga je okupala u vodi reke Stiksa, no kakoga je pri potapanju držala za petu, to je ostalo jedino ranjivo mesto na Ahilovom telu. (Prim. prir.)

[2] Hektor je najstariji sin Pirjama i Hekabe, najveći trojanski junak i uzdanica u ratu protiv Grka. Homer ga prijazuje kao plemenitog i neustrašivog borca. Hektor u Ilijadi igra vrlo značajnu ulogu, predvodi i bodri Trojance i gine u sukobu sa Ajilom. Prizorom Herkulove sahrane završava se Ilijada. (Prim. prir.)

[3] Ikar je sin Dedalov. Na krilima od ptičijeg perja spojenog voskom zajedno sa ocem je pobegao iz kritskog zatočeništva. Zanet letom, Ikar se suviše približio suncu, koje je otopilo vosak, tako da se mladić survao i udavio u moru, od tada zvanom Ikarsko. Ikar je u umetnosti najčešće simbol ljudske nedoraslosti i kažnjenih ambicija koje nisu u skladu sa mogućnostima. (Prim. prir.)

[4] Herakle je najveći i najomiljeniji heroj u klasičnoj mitologiji, sin boga Zevsa. Neustrašiv i nesavladiv, bio je ljubimac svih bogova, koji su ga obdarili onim što im je bilo najdragocenije. (Prim. prir.)

[5] Tezej je mitski nacionalni heroj Atine. On je oslobodio Atinu Minotaura, ubio čudovište, i pomoću Arijadne uspeo da izađe iz lavirinta. (Prim. prir.)

[6] Patroklo je stariji Ahilov rođak i nerazdvojni prijatelj. U Trijanskom ratu naročito se istakao kada je, uz saglasnost prijateljevu, navukao njegov oklop i naneo teške gubitke Trojancima. Došao mu je glave Hektor uz pomoć Apolonovu. (Prim. prir.)

[7] Kastor i Poluks su bili Zevsovi momci i božanski bliznaci. Po predanju rodila ih je spartanska kraljica Leda. Ona je rodila dva para blizanaca – dvojicu Dioskura i sestre Helenu i Klitemnestru. Dioskuri su se odlikovali lepotom i snagom; Polideuk je bio nenadmašan u pesničenju, a Kastor u upravljanju kočijama i kroćenju konja. (Prim. prir.)

[8] Scila je šestoglavo morsko čudovište sa po tri niza zuba i dvanaest nogu. Ona živi na steni u uzanom tesnacu i hrani se ribom, ali proždire i mornare sa brodova u prolazu.

[9] Haribda je čudovište na obali mora nedaleko od Scile, koje tri puta dnevno usisava vodu i tri puta je izbacuje, a proždire sve što se u talasima zatekne. Izraz „naći se između Scile i Haribde“ upotrebljava se u značenju „biti u škripcu“, odnosno da se bira između dva podjednako velika zla. (Prim. prir.)

[10] Agamemnon -  mikenski kralj. Bio je prema Homeru vrhovni zapovednik grčke vojske u trojanskom ratu.

[11] Talas malih čestica sačinjavaju Tauridske meteore a obuhvataju i malu kometu poznatu pod imenom Enkerova kometa sa orbitalnim periodom od 3,3 godine kao i izvesnim brojem astroida. Oni izgleda da dolaze od komete koja je jednom bila veoma velika i u kratkom vremenskom periodu je prošla kroz orbitu Zemlje. To se sve desilo oko 3.000 godine pre n. e. (Prim. prir.)