TAMO GDE LOZE PLAČU DVADESETI DEO,
Službeni glasnik, Copyright © Borislav
11.b
GRADITELJI (nastavak)
Obično se veruje – ne znam išta lakoumnije od svođenja mašte na jedan uski
kolosek – da svako opisivanje detinjstva ima memoarsku vrednost. Uzimam sebi
slobodu da izjavim kako u Graditeljima
to nipošto nije slučaj. Međutim, iako svi događaji o kojima se govori ne
pripadaju autorovom životu, a nekoji ni istoriji njemu bliskih osoba, ipak su
osećanja u većini navrata njegova, ili bi bila da je on nesrećom sudeonik tih
zbivanja, a u prvom redu isključivo njegovo je osećanje stvarnosti ma kakvo ono
bilo, ma kako se drastično ispoljavalo, i ma kako se neočekivano vremenom
preinačavalo, svuda tamo gde je izričito vezano uz njegovo ime.
Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri za svakog čoveka uopšte,
nemoguće je da živi jednim o nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o
čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše
(sanja dakle opet) uvek pomalo i on. Bogaza u živom pesku beznadežnosti sa koje
je gospođa Angelina Njegovan tražila, pa možda i našla Boga, nije li to ona
ista stranputica na kojoj sam Ga i ja tražio? Kad Isidor, njen sin mezimac,
ostane bez Njega, nije li to onaj isti nepopravljivi način na koji sam ga i ja izgubio?
Sad moram da obuzdavam pero i da svoje predstavljanje odložim za
povoljniju priliku, jer me tišti jedno priznanje koje nerado činim, ali koje
bez ikakve sumnje dugujem. Prirodno, trebalo je da ga učinim već u prvim
pasusima ove ispovesti, ali, sticajem okolnosti, početak je bio posvećen više
knjigama koje tek nameravam da napišem, nego ovoj koju sam, bez preterivanja,
sačinio u "znoju lica svog". A ta su obećanja, opet, razume se
prikrivena kajanja kojima pribegavaju pisci kad, odlažući pero posle blagoslovene
reči "Finis", "Završetak" ili "Kraj", (ne znam da
mi je i jedna druga tešnje za srce prirasla) zlovoljno moraju da konstatuju da
ti pod konac postrojeni nizovi reči privedeni najzad kraju, ta mravlja vojska
slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja
nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena
urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku
nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.
Trebalo je, zacelo, već od prve da priznam da ovu, a naročito ovakvu knjigu nipošto nisam imao volju
da napišem, i da sve do incidenta, o kome će, samo strpljenja, uskoro biti reči
jedva da sam njenom junaku dipl. ing. arh. Isidoru-Sidu Njegovanu namenjivao
više od usputne epizode u ispovednoj hronici, koja pod stendalovskim naslovom
"Crveno i Belo" nedovršena čami u fioci, čekajući bolje dane. O tome
da mu dodelim zasebnu knjigu, da mu ogradim takoreći lični feud, nije moglo
biti ni govora, premda, istini za volju, u mnogim od svojih javnih i privatnih
izgleda Isidor je bio izuzetak, da ne kažem književno zahvalna ličnost već i
pre svoje začuđujuće odluke da učestvuje na konkursu što ga je CK SKJ-e i
Glavni odbor SUBNOR-a, uz podršku svih masovnih organizacija, raspisao za monumentalni
spomenik Revoluciji.
Moja zapanjenost, razume se, za vas još uvek ništa ne znači, osim što i
sama izaziva čuđenje. Pogađam li da se pitate čega ima neobičnog u tome što
jedan ambiciozni, talentovani, ne ustežite se da kažete čak i genijalni mladi
arhitekt poseže za temom koja će mu, ako bude uspeo, učvrstiti i onako cenjeno
profesionalno ime i obezbediti visoko društveno priznanje, tako drago svim
umetnicima? Ubrzo, međutim, uvidećete kako je ova, na oko, prirodna odluka, (za
svakog drugog graditelja ona bi to i bila) po Isidora postala i sama
revolucionarna, ne manje kataklizmična i ne manje protivrečna od tajanstvenog
pojma revolucije sa kojim je imala da se uhvati u koštac.
U međuvremenu biće dovoljno ako sa verodostojnošću krunskog svedoka
izjavim da je baš ta iznenađujuća odluka, doneta po svoj prilici početkom
oktobra 1965. godine, a kroz 36 meseci istrajno sprovođena sve do svog još
nepojamnijeg ishoda krajem oktobra 1968. godine, da je, tvrdim, upravo ta
sporna i njegovim nazorima protivrečna odluka (koliko sam ga poznavao, a može
mi se verovati da sam ga poznavao svestranije od ma koga) prosula na Isidora
neko prozračujuće, bezmalo rentgensko svetlo, i da se tek pod tim naknadnim
premazom njegov do tada siv, nečitak i nevidljiv život obojio raskošnim
nijansama trpljenja i nadanja, te postao transparentan i uočljiv (kao što
mikrokosmički život bakterija postaje pristupačan ljudskom oku tek kada ga
izazovemo Lefrerovim metilenskim plavilom, karbol-fuksinom ili nekim preparatom
Gram-Jansenove metode) čime je sebi izvojevao pravo da bude opisan, ako već ne
i opravdan.
Isidorova rešenost da revoluciji sagradi spomenik, rešenost koja je po
neverovatnosti podsećala na neuračunljivi naum žrtve da svom zlotvoru podigne
spomen-ploču, gigantski memento na
poprištu sopstvenog stradanja – a on nimalo nije sumnjao da će upravo njegov
projekat biti izabran za izvođenje – tek kratko vreme prethođaše mom pristanku
da ga uzmem za temu jednog beočuga u Sagi o Usponu i Padu kuće
Njegovan-Turjaški.
No comments:
Post a Comment