TAMO GDE LOZE PLAČU OSAMNAESTI DEO

 

TAMO GDE LOZE PLAČU OSAMNAESTI  DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

10.­­5

Lično mišljenje Dobrice Ćosića o suštini i funkciji Vremena smrti, i istorijskog romana uopšte, na prvi se pogled od moga razlikuje. Ali razlika je prividna.

U jednom pismu Ćosić mi piše: "A zar taj istorijski roman može ikome i ičemu da služi, ako ne služi meni, mojim savremenicima, mojoj muci u traganju za identitetom ..."

Nema istine veće od ove, i ona je u savršenom skladu s tezom iznesenom ovde. Samo, Ćosić govori o funkciji već napisanog istorijskog romana, a ja o funkciji pisca u njegovom pisanju.

Vraćamo se u jedno doba da bi ga magijski oživeli, da bi pred svoje savremenike izveli njegov spoljni i unutrašnji hologram. "U težnji za svevremenskim saznanjem, za svevremenskom čovekovom stvarnošću", kako je Ćosić napisao u knjizi Stvarno i moguće, životom minulog želimo nešto reći životu koji teče. Ali, šta ćemo reći, ne možemo, u stvari ne smemo unapred znati, jer ćemo time uništiti epifanijsku snagu vlastite magije. To nam može kazati jedino sama prošlost ako u nju siđemo dovoljno duboko da je osećamo kao vlastiti inkarnirani život. Vraćanje s namerom da se nešto već smišljeno i definisano kaže, odlazak u prošlost po pogodne primere, dokaze, ilustracije, ne donosi koristi ni umetnosti, ni našem saznanju. Ličiće to na postupak čoveka koji ide u trgovinu da nešto kupi, a sa sobom na prodaju nosi i svoju robu. Taj, bojim se, niti će šta prodati, niti šta kupiti.

Budimo verni prošlosti, i ona će se pred nama otvoriti, ona će nam sama dati svevremena saznanja za kojima žudimo, ona će tako i samo tako ispuniti i drugi zadatak što ga Dobrica Ćosić postavlja istorijskom romanu: da bude imanentna kritika vladajuće istorijske svesti, a ja bih dodao i savesti – oruđe naših duhovnih preobražaja.

Ostaje, najzad, i najneprijatnija obaveza da se nešto kaže i o vlastitom iskustvu na tom polju. Ono je skromno. Moje Zlatno runo nije istorijski romanu standardnom značenju reči, a ne pretenduje da to bude ni u smislu ovde iznetih premisa.Umesto hronološkog vremena, ono je u cikličnom; umesto u definisanom prostorima, ono je u istorijskim međuprostorima. Brojni povesni momenti u njegovih sedam tomova, od plovidbe Jasonovog[1] Arga[2] u Kolhidu i Trojanskog rata[3], preko pada Konstantinopolisa 1453, evropskih pohoda Sulejmana Veličanstvenog[4] i srpskih borbi za nezavisnost, sve do Prvog i Drugog svetskog rata, do godine 1941, samo su mostovi koji ga vode s onu stranu empirije, u mit, u meta-stvarnost, u suštinu i sudbinu ljudske priče. Podnaslov "fantazmagorija" tu je da podvuče nad-istoričnost knjige.

Mene ne interesuje istorija po sebi, već ono iza nje, što je bira, pokreće, upućuje, komanduje, ili ono što je inhibira. Ukratko, na bazi prototipa balkanskih, pa time i prvih evropskih mitova – određuje. Mene zanima njena antropološka, a ne istorijska funkcija. I zato ja to svoje Zlatno runo smatram antropološkim, a ne istorijskim romanom.

Moj prvi istorijski roman biće, po svoj prilici, "Srebrna ruka", priča o dvojici velikih vizantijskih slikara, Gregorijasu Skopasu i Androniku Komninu, i potrazi za autorstvom čudotvorne ikone "Bogorodice Trojeručice". Biće to prozni ep o vizantijskom VII veku, od Arabljanske opsade Carigrada 700-tih do krunisanja Karla Velikog[5] za cara Rimske imperije 800-tih, povest jedne od najznačajnijih duhovnih revolucija Evrope, koja je ikonoboračkim ratovima ispunila stotinu godina vizantijske istorije. Četiri puta se vrhovni princip ove duhovne države menjao, a s njim i Pravila života, zbog jednog na oko slikarskog, a u stvari pitanja suštinskog za sudbinu naše civilizacije. Nema vremena u kome se rafinirano nasilje u toj meri pomešalo s najtananijim duhovnim i intelektualnim životom, krv i misao toliko amalgamisali da postanu suština svakodnevice svih Romeja, od Vasilevsa do poslednje kurve u bordelima Zlatnog roga.

Poznavaocu srednjevekovne istorije ovaj će vek neodoljivo ličiti na naš, stoleće ideološkog i fizičkog nasilja. Ali će moj zadatak biti da se oduprem iskušenju koje bi moj posao učinilo lakšim i – promašenim. Moj će posao biti da, magijski spoznavši unutrašnji život Vizantije, sličnost kuju sam pominjao učinim epizodom univerzalnih podudarnosti jedne zatvorene ljudske istorije, a sluškinjom neke globalne metafore, ili još gore – robom prostačke aluzije. U prvom redu moram vaskrsnuti razlike, dakle i ekskluzivitet tog VIII veka, a ne samo sličnosti s našim, jer ću, u protivnom, izvesti pred vas ne samo istorijski leš, već naš sopstveni gledan u krivom ogledalu. A leševi su, osim u godskim pričama, za groblje, nisu za umetnost.

Svoj rad na istorijskom romanu shvatam više spiritistički nego istoriografski. Oživljavanje istorije delo je Magije, nije Nauke. Fakta su šminka. Šminka lice čini vidljivim, ali ga ne stvara. Ako pisac ne poseduje lozinku vaskrsenja, ono "Talita kumi – Ustani i hodi!" proizvešće animirani, a ne pravi život, lešinu koja se kreće, no ne živi. Ličiće to na prošlost, ali prošlosti neće biti.

Mnogo je onih što iz grobova znaju iskopati leševe prošlosti, ali ih malo ume prizvati njihove duhove. Voleo bih da budem među njima. Zato valja biti medium, ne tvorac. Hipnotički se predati signalima "one strane", proricati unatrag, očistiti se od naslaga predrasuda i iskustva što su nas od prošlosti razdvojile, opet biti – nevin.

Koliko ću u tome uspeti, pokazaće vreme.

Hvala vam!

 

 

 

 

---

[1] Jason je sin kralja Esona iz Jolka u Tesaliji. Odgajio ga je mudri kentaur Hiron. Stric Pelija mu je preoteo presto, a obećao je da će mu ga vratiti ako u Grčku vrati zlatno runo koje se nalazilo u Kolhidi. (Prim. prir.)

[2] Argo je bio slavni legendarni brod sa 50 vesla na kojem su argonauti plovili u pohodu po zlatno runo. Bio je toliko lak da se potebi mogao nositi na ramenima, a u pramac je bila ugrađena grana sa hrasta iz Zevsovog svetilišta. Argonauti su na tom brodu plovili u Kolhidu kako bi doneli Zevsovog ovna – davno otetu svetinju. (Prim. prir.)

[3] U grčkoj mitologiji Trojanski rat je bio vođen protiv grada Troje od strane Grka. Opisan je u Virgilijevoj epskoj poemi Eneidi. Trojanski konj je bio način da omogući Grcima da najzad uđu u Troju i završe konflikt, posle 10-to godišnje opsade. Grci su naime konstruisali drvenog konja u koji su sakrili 30 vojnika. Grci su se pretvarali da su rešili da opsadu završe i povlačili su se, a Trojanci su uveli konja u grad kao svoj trofej. Noću su vojnici izašli iz utrobe konja, otvorili vrata grada, pa je tako grčka armija ušla u Troju, uništila grad o time završila rat. (Prim. prir.)

[4] Sulejman I Veličanstveni (1495 - 1566), sultan Osmanskog carstva od 1520. godine. Pod njegovim vodstvom, Osmansko carstvo je dostiglo svoj vrhunac. Osvojio je ostrvo Rhodos, Beograd (1521), pobedio mađarsku vojsku Ludvig II u Mohačkoj bici, anektirao velike delove severne Afrike, osvojio Transilvaniju. Beč, ipak, nije uspeo osvojiti. 1529, pao je obruč oko Beča koji su Osmanlije uspostavile i njihov prodor u centralnu Evropu je zaustavljen. (Prim. prir.)

[5] Merovinzi su bili dinastija Franka od sredine V veka i vladali su u oblasti današnje Francuske. Godine 752 je njihova vladavina prestala kada je papa krunisao za kralja Pipina Malog i time je počela Karolinška dinastija, nastavljena Karlom Velikim, koga je papa krunisao za cara Svete rimske imerije. (Prim. prir.)