TAMO GDE LOZE PLAČU SEDAMNAEST DEO

 

TAMO GDE LOZE PLAČU SEDAMNAEST DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

10.­­4

Pokušaću sada, dame i gospodo, da ove teze ilustrujem primerima. Za dokaze se – kao i uvek uostalom – nema vremena, pa ću sa žaljenjem, ostati na tvrđenjima.

Počeću od rđavog uzorka istorijskog romane što ga je napisao dobar pisac. Očevidno bez nekog jačeg umetničkog, duševnog i filosofskog nagona, pogotovu afiniteta, Robert Graves je "sastavio" roman o Vojvodi Velizaru, vojskovođi Justinijanove[1] ere, tek nešto bolje nego što slične pseudoromane o engleskoj istoriji pišu ovdašnje domaćice kad se, iznevši decu na put, intenzivno počnu dosađivati, a nesreća hoće da su im kompletne biblioteke blizu samoposluge iz koje se hrane.

Osećajući, ako baš ne čuvenu gibonovsku mrzovolju prema hrišćanstvu, a ono dublje nepoznavanje Istočnog Mediterana i komplikovane klime veka, u kome se Vera pripremala za buduće vizantijske ortodoksije, hereze i šizme, izabrao je jasnije vreme, u kome je latinska tradicija, (u smislu rimske ideje), na Bosforu još živa, u nadi da će ga ono držati u intimnom kontaktu s pričom i temom, kao što ga je držalo kad je pisao sjajnu povest Zapadnog Mediteran i Klaudiusa[2], Cara i Boga. Skeptik, učenik racionalista, obožavatelj, ali i razoritelj mitova, on je već u svom Zlatnom runu, književno znatno uspelijem delu, izopačio jedan čaroban arhemit za račun zdravorazumskih tumačenja pagana našeg stoleća. bogove je pretvorio u kolose humanih mana i vrlina, (sledeći tako, priznajem, omiljenu zabavu obrazovanih Grka), a na ljude i njihove sudbine gledao isto onako cinično kako gledamo mi, no nipošto kako je gledao Grk rane antike.

U Vojvodi Velizaru, međutim, nema ni poetične bajke Runa, ni fine ironije Klaudiusa. Fakta su gimnazijske kakvoće, a uz to pogrešno shvaćena i aljkavo konstruisana. Dobili smo komercijalnu priču skromnog misaonog i književnog nivoa, koja je, onako kako je ispričana, apsolutno nemoguća u Vizantiji, ni tog, ni bilo kojeg drugog doba.

Obratimo se zato, s olakšanjem, pravim uzorima.

Prvi od njih je, do sada nenadmašno remek-delo metaistorije romana: Josif i njegova braća. Biblijsko-povesna epizoda, tačka ukrštanja dva drevna naroda, gospodarsko-egipatskog i sužanjsko-jevrejskog, dobila je, upravo magijskom vernošću duši i duhu minulog doba, transcedentnim tumačenjem fakata, univerzalno značenje, važeće za sva vremena i sve nivoe humaniteta. Karakteri koji se kroz Mannovu priču kreću, kod kuće su u svom dobu, ali ih prepoznajemo i oko sebe, jer nose čovekove neizmenljive, fundamentalne, sudbinske osobine, tek privremeno i provizorno okovane u forme određenih istorijskih godina.

Mnogostruka značenja ove epske polifonije aktuelna su i danas kao što su bila pod faraonima, ali ne zato što je Mann naš svet vratio u prošlost, odnosno sadržinu našeg uneo u formu prošlog – mada su inicijalna iskušenja, očigledno, bila jaka – već što je besprimernom intuitivnom snagom, uz potporu moćnog obrazovanja i filosofskog duha, pronašao nadvremeno-bezvremenu tačku, u kojoj se seku oba, u kojoj se, uostalom, ukrštaju ose svih svetova i svih vremena. Neverovatno bogatstvo ideja i misli, duše i duha, inteligencije i mašte, stila i jezika, čini od ovog dela Keopsovu piramidu književnosti, čiji se graditelj ne može zamisliti drukčije nego kao drevni Mag u trenutnoj inkarnaciji savremenog pisca.

Drugi će primer, nema sumnje, izazvati vaše čuđenje. To je 1984 George Orwella, kroz čiju godinu mislimo da prolazimo. Kažem mislimo, jer smo kroz nju, u njenom suštinskom značenju, već odavno prošli, a futuristička, negativno-utopijska forma dela, koja je obmanula i kritičare i čitaoce, umetnička je obrazina za jedan od najsavršenijih metaistorijskih romana svih vremena. Osnovno stanje što karakteriše društvo Orwellove pseudo-budućnosti, stanje je Dvomisli, a Dvomisao sadržina celokupne ljudske istorije, još od časa kad se čovečanstvo, u zori saznanja, pronalaskom prve alatke, nevine pramajke današnje atomske bombe, jednom za svagda uputilo nižom ali lakšom materijalističkom alternativom života, za spirituelnu, višu i težu, ostavljajući samo dvo-mislene izlike. Ali ova civilizacija ne bi bila šizofrena da promašenosti izbora nije podsvesno bila svesna. Da bi tu polusvest prevladali, istinu tu koja bi našu istoriju unapred učinila besmislenom eliminisali, mi smo morali zaboraviti da je spirituelna alternativa ikada postojala, a potom i to zaboravljanje zaboraviti.

Postigli smo to komplikovanim sistemom Dvomisli u svim zonama ljudskog života i saznanja. Na poslu organizovanja globalne laži, koja će suvereno vladati i istorijom i sudbinom čovečanstva, udružile su se racionalističke ideje Progresa, deterministički kultovi, materijalističke filosofije, socijalne utopije i pseudo-humanističke doktrine. Naša je Nauka Dvomisao, pomoću koje uobražavamo da prodiremo kroz Tajnu, ne znajući, u međuvremenu, ni kuda, ni zašto. Naša Filosofija je Dvomisao, kojom svim oblicima otvorenog ili skrivenog antropocentrizma odlažemo svest da se našoj gospodarskoj usamljenosti u kosmosu protivi upravo ona formalna logika, na kojoj smo tu filosofiju, sa Aristotelom[3], izgradili. Naša vera, naš moral, dvo-misleni su i dvo-smisleni. Naša duhovna kultura je elaboriran sistem Dvomisli, putem koje skrivamo od sebe vlastite grehove, jer, sumnje nema, ostanemo li u konfesiji Zapada, svako od nas, iako hrišćanin, svakog dana krši bar po jednu zapovest od deset, kojima se, u međuvremenu, zakljinjemo, i koje smatramo osnovicom naše moralne kulture. Ko o takvoj Dvomisli govori, ne predviđa je; on je prepoznaje. On prošlost u budućnost projecira. On nije prorok, već povesničar pada. Tvrdim, stoga, da je 1984 jedan od najzrelijih istorijskih romana ikad napisanih.

Treći je uzorak tetralogija mog zemljaka Dobrice Ćosića – Vreme smrti, priča o velikom trenutku malog naroda sa Balkana, što ga je diplomatska svest Zapada poznavala jedino kao "prokleto Istočno pitanje", a njegova geografska svest kao "slepo crevo Evrope", ali za koga većina ljudi nije ni čula, naroda s Poluostrva čuda, što je, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, tom istom svetu darovalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture – helensku, vizantijsku i osmansku – dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za isto vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu.

Ovaj roman – ne bojim se jakih reči – uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja. Ep o Srpskom ratu 1914, uprkos obimnoj i serioznoj dokumentaciji, u prvom je redu magijsko vaskrsenje jednog doba njim samim. Ne našim predrasudama i protiv-predrasudama, pristrasnim ličnim i opštim potrebama, nego njegovim sopstvenim duhom, njegovim vlastitim istinama i zabludama. Umetničkim meta-mostom Ćosić je, dramskom snagom kojoj u našoj literaturi nema poređenja, otkrio urođenu univerzalnost na izgled ograničenog istorijskog događaja i datume naše nacionalne istorije kroz Propileje[4] uveo u istoriju sveta, tamo gde im je mesto. Srpski rat postao je, tu na tlu male Srbije, Svetski rat, a njegova tragedija, tragedija humaniteta. A onda se vratio mitu iz čijeg je prototipa rođen. Nacionalna priča postala je antropološka. A dalje, dalje od toga, dublje od mita, i ne može se ići. Tamo, dalje i dublje – tmina je Velike Tajne.

Prećutkivanje Vremena smrti u mojoj zemlji, s jedne strane retka i oprezna vrednovanja, s druge neopravdana sumnjičenja ideološke naravi, paradoksalno potvrđuju umetničku istinitost ove knjige, a iznad svega njenu ljudsku vrednost. Ali za istine imamo vremena tek kad je za laž kasno.

 

 

---

[1] Imperator Justinijan (lat. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus) (483- 565). Poznat je kao poslednji rimski i prvi vizantijski car, imperator Istočnog Rimskog Carstva (od 527—565) i pravoslavni teolog. Nastojao da obnovi moć, veličinu i organizaciju Rimskog carstva koja je bila rasparčana unutrašnjim trzavicama i upadima varvara, naroda koji su prodrli na teritoriju Zapadnog rimskog carstva. Ukinuo je sve nehrišćanske filozofske škole u Atini 529. godine, uključujući i Platonovu Akademiju. Sazvao je Peti vaseljenski sabor 553. godine u nameri da pomiri monofizite sa pravoslavnima. Takođe se smatra jednim od najvećih kodifikatora celokupnog rimskog prava. (Prim. prir.)

[2] Tiberije Klaudije Cezar Avgust (10 pre n. e. – 54 nove ere) rimski imperator od 41. nove ere do smrti. Bio je ćopav i nagluv, pa ga je cela porodica isključivala iz javnih poslova. Postao je konzul za vreme Kaligule  a proglašen je za imperatora od strane pretorijanaca posle ubistva Kaligule. (Prim. prir.)

[3] Aristotel (384-322 pre n. e.) starogrčki filozof, Platonov student i učitelj Aleksandra Velikog. Pisao je o raznim temama kao što su: fizika, poezija, zoologija, logika, retorika, politika, etika, biologija i o vlasti. Posle smrti Platonove trebalo je da stane na čelo Akademije, ali je to mesto zauzeo Platonov nećak. Osnivač je Liceja. (Prim. prir.)

[4] Propileji su glavni ulaz na Atinski Akropolj. To je monumentalni prolaz sagrađen od belog mermera. Nalazi se na zapadnom kraju, blizu vrha Akropolja, na kraju strme krivudave staze.

Gradnja Propileja je započeta 437. godine p. n. e, ali su radovi prekinuti posle pet godina zbog straha od rata. Peloponeski rat između Atine i saveza pod vođstvom Sparte konačno je izbio 431. godine pre n. e. Spartin savez pobedio je Atinu i Propileji nikad nisu završeni. Propileji imaju centralni deo sa širokim otvorima i dva asimetrična krila: prema severu i prema jugu. Fasada centralnog dela se sastoji od šest široko razmaknutih stubova u jednostavnom dorskom stilu. Unutra, dva reda stubova u elegantnijem jonskom stilu dele središnji prostor na tri dela kroz koje posetioci prolaze. U severnom krilu se nalazila galerija slika, dok je južno obezbeđivalo prolaz do hrama Atine Nike. (Prim. prir.)