TAMO GDE LOZE PLAČU TRINAESTI DEO

 

TAMO GDE LOZE PLAČU TRINAESTI DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

                                                9.

KNJIŽEVNOST, STVARNOST I POSLEDICE

"Hipokrizija onih koji već decenijama histerično zahtevaju tzv, savremeni roman liči na lament usedelice koja žudi za muškarcem u paničnom strahu da će ga jednom ipak sresti ... A kad ga sretne, onda ga prijavi policiji! ..."

(Dnevnik, 1978) 

Jednom davno, ne sećam se više gde i kod koga, pročitao sam deset Zlatnih pravila za pisanje detektivskih romana. Sećam se, međutim, da je počasno mesto među njima zauzimalo načelo po kome u dobrom kriminalnom romanu mogu da budu ubice svi osim inspektora, Ne znam šta je navelo pisca da objavi ovu zabranu, ali pretpostavljam da je to bio osećaj za meru, ono što se u svakoj, pa i društvenoj igri zove fair play. Pretpostavljam, takođe, da je ovako razrešenje pisac s pravom smatrao neukusnim.

U jednom londonskom pozorištu već preko dve decenije daje se, uvek pred punom salom, kriminalistička drama Agathae Christie[1] pod naslovom "Mišolovka". U njoj je krivac – inspektor koji vodi istragu.

Ispričao sam ovo da se sledeći redovi ne bi baš testamentarno shvatili. Svako pravilo, naime, ima svoje izuzetke. A znam neka koja se samo od tih izuzetaka i sastoje. Razmišljajući o tome zašto nemamo tzv. savremenog romana, dok u svemu ostalom držimo korak sa svetom, i šta je to zapravo savremeni roman oko čijeg se kobnog odsustva lome umovi, a kad se koji i nađe, bogami i vratovi, ustanovio sam da o tome ne znam savršeno ništa. (A i da me nije naročito briga, pravo rečeno. Onaj kome treba savremeni roman, neka lepo sedne i napiše ga. To će biti bolje nego da trubi u trubu.) Došao sam ipak do nekih zaključaka, ako ne o tome šta je on i zašto ga nemamo, ono kakav bi mogao da bude da ga imamo. Kakve bi obaveze, zapravo, morao da ispunjava pa da ga, bez rafiniranih intelektualnih kombinacija kojima i romane iz XV veka nazivamo "suštinski savremenim", titulišemo tim imenom.

Steklo se tako oko deset načela jednog Pravilnika, od kojih bi, naravno, svako moglo postati onaj slavni izuzetak koji nam je poklonio "Mišolovku". Usput sam opisao i njihovo porodično naličje, koje možda bolje govori o tome kakav bi mogao biti naš savremeni roman, ali koje nije ni za ozbiljan časopis, ni za ozbiljnog pisca. (Objaviću to posle smrti po našem savremenom običaju.)

Evo tih načela:

I. Roman bi trebalo da se dešava u naše vreme. (Smatram, naime, savršeno bespredmetnim staviti ga u doba doseljavanja Slovena na Balkan, pa očekivati da se u njemu prepoznamo. Ovo bi bilo dopušteno jedino pod pretpostavkom da se otada nismo promenili. U svakom slučaju ne – korenito. Budući, međutim, da ima pisaca – i ja među njih spadam – koji naginju ovom mišljenju, njima bi valjalo dopustiti da o savremenosti pišu kako znaju i umeju, koristeći za nju svaki dostupan vek. Oni koji veruju u stalan progres. moraju se ovakve udobnosti odreći. U užem smislu, radnja njihovih romana mora biti limitirana ovom decenijom, u širem može obuhvatati vreme od završetka drugog svetskog rata naovamo. Ništo na tamo, u svakom slučaju, osim u retrospekciji, ne sme ući u rat, odnosno obuhvatiti i ratne godine.) Strogo vremensko ograničavanje savremene teme nužno je kako se postepenim razmicanjem ovih granica, u cilju monističkog objedinjavanja iskustava, opet ne bi našli kod starih Slovena na Balkanu.

II. Junaci romana morali bi biti u neku ruku nosioci Duha našeg doba – ako tako nešto uopšte postoji, inače i ovo pravilo može odmah u izuzetke – ili bar izvesnih njegovih atributa, koji ne bi bili samo artificijelno prešminkavanje i u naš kostim odeveni atributi – i svakog drugog. Time se hoće reći da razumevanje pojmova ljubavi, nade, vere, sumnje, mržnje, straha i ostalih večitih stanja mora nama biti svojstveno, da tumačenje vrlina i poroka mora biti naše; da tako možemo misliti samo mi. (Kada bi vaskrsli građanin atinskog polisa bez poteškoća shvatio osećanja i misli, stanja i događaje, moral i moduse izražene u takvom romanu, onda to ne bi bio naš savremeni roman nego savremeni roman atinskog polisa.)

III. Bilo bi poželjno kada bi junaci takvog romana Duh doba o kome je reč mogli bar do izvesne mere artikulisati. (Nema svrhe opisivati ljude koji tek vegetiraju, a koji o svom stanju nemaju nikakvo mišljenje. Onda je bolje opisivati – biljke. Botanika je, uostalom, bezazlena nauka, mada sudeći po Lisjenku[2] i ovo pravilo ima svoje mučne i opominjuće izuzetke.) Značajan deo karakteristika jednog doba i sastoji se upravo u vrsti i načinu njegovog moralnog i misaonog obrazlaganja. Drugim rečima, o ubici više saznajemo na osnovu toga zašto je nego kako je ubio. Iz toga proizilazi da bi najzahvalniji junaci savremenog romana morali biti intelektualci. Život je mahom sačinjen od rđavih kompromisa i dobrih alibija, ređe od dobrih kompromisa i rđavih alibija. A ja ne znam ko je od jednog svestranog intelektualca sposobniji i jedne i druge da prikladno artikuliše.

IV. Ostale ličnosti romana mogle bi izražavati razne subfele jednog opšteg moralnog i duhovnog entiteta, koje tek zajedno i u međusobnom prožimanju obrazuju ono što podrazumevamo pod modelom stvarnosti. (U slobodnom prevodu ovo znači da svi ne moraju znati za Shakespeare i Hegela[3], Bacha[4] i Picassoa[5], a da ipak učestvuju u jednom savremenom romanu. Primedba se odnosi u prvom redu na mene, ako se budem odlučio da ga pišem.)

V. Ličnosti savremenog romana morale bi biti u odnosima i korespondencijama koje su bitne za ono što mi u realnosti doživljavamo kao spoljnu prinudu, kao sistem objektivnih okolnosti, bez obzira koliko je subjektivno prihvatamo ili joj se odupiremo. Prepoznatljivost tih odnosa – ukoliko rafiniranija, utoliko uspelija – neće, naravno, nijedan roman učiniti dobrim, ali će ga učiniti savremenijim. (A o tome se radi, zar ne?) Ovo važi i za ličnosti, ukoliko su projekcija stvarnih. Roman nikad nije rđav zato što za prototipe ima žive ličnosti, nego zato što ih je tokom priče – ubio. (Izuzetak čine ličnosti koje su takve da ih – i više ne u prenosnom smislu – zaista valja ubiti. A onda je to deo fabule, a ne deo naših literarnih nesposobnosti.)

VI. Tema romana ne bi trebalo da bude od nekog opšteg značaja, nešto što se duboko i trajno tiče društva za koje se piše. Savršeno je besmisleno izabrati neku beznačajnu ličnost, zaposliti je ništavnim radnjama, uplesti u neinteresantne događaje i staviti u nevažna stanja, pa onda od Boga očekivati da od svega toga napravi savremeni roman. (Izuzetak su, naravno, slavi savremeni romani.)

VII. Irelevantno je koliko će takav roman sadržati realnih podataka o vremenu, koliko će biti dokumentaran, u smislu koji se danas tom nesrećnom pojmu pridaje. Faktima se postiže samo iluzija savremenosti. Savremenost nečega postiže se isključivo dubinskom projekcijom fakta u tkivo romana, slično postupku kojim se modelira pomoću kalupa. Kad se oblik dobije, kalup se skida. I fakat, kao autentičan podatak, može sasvim nestati iz romana ako je u njemu ostavio dovoljno dubok otisak. (Izuzetak čine romani gde je ovakva dokumentarnost integralni deo forme.)

VIII. Savremeni roman, za razliku od nekih drugih žanrova, bezuslovno mora biti – psihološki roman. (Ukoliko se ne bavi isključivo stvarima, razume se.) Zadržati se samo na ponašanju i govoru, znači tvrditi da je čovek ono što čini, dok je on mahom ono što misli dok to čini.

IX. Kritičnost romana se po sebi razume, i ova njegova osobina nije za diskusiju. Od njega se možda i može očekivati razumevanje, ali oproštaj – nipošto. Oproštaje nam podaruje ili ne podaruje budućnost. Umetnost nastoji da opiše i pokatkad razume.

X. Savremeni roman bi trebalo da bude savremen i po formi, i po duhu, i po sadržini. On bi, dakle, već i svojom formom morao da izražava suštinu vremena u kome živimo, onako kako je to za svoje vreme definisao Joyce[6] u Ulisu. (Poželjno bi bilo, međutim, da se bez velikog naprezanja može shvatiti o čemu se u njemu radi. Ako to nije izvodljivo, onda šta da se radi? Ako je, kojim slučajem, i to nemoguće, onda ga je pametnije i ne pisati i vratiti se doseljavanju Slovena na Balkan.)

(Književnost, br. 10, 1979)

---

[1] Agatha Christie (1890 – 1976), je bila britanska spisateljica kriminalnih priča, kratkih priča i drama. Najviše je se sećaju po njenih 80 detektivskih priča – naročito onih u kojima je glavna ličnost Hercule Poirot i gospođica Jane Marple— i njenih uspešnih pozorišnih komada. (Prim. prir.)

[2] Trofim Lisjenko (1898 – 1976) je bio sovjetski agronom koji je bio direktor sovjetske biologije za vreme Staljina. Lisjenko je odbacio Gregor Mendelovu genetiku u korist hibridizacijske teorije ruskog hortikulturista Ivana Vladimiroviča Mičurina. (Prim. prir.)

[3] Georg Wilhelm Friedrich Hegel (1770 – 1831) je bio nemački filozof jedan od tvoraca nemačkog idealizma koji je zajedno sa Emanuelom Kantom bio jedan od najuticajnijih filozofa prosvetiteljstva. Dela: Fenomenologija duha, Nauka logike, Enciklopedija filozofske znanosti, i dr. (Prim. prir.)

[4] Johann Sebastian Bach (1685 – 1750) je bio nemački kompozitor i violinista, čija su crkvena i svetovna dela za horove, orkestre i solo instrumente dovela barokni period do svoje zrelosti. Iako nije uveo nove forme, on je obogatio nemački stil robustnom kontrapunktalnom tehnikom i kontrolom harmonske i motivske organizacije u adaptaciji ritma i nove forme iz inostranstva naročito iz Italije i Francuske. (Prim. prir.)

[5] Pablo Picasso (1881 – 1973) bio je španski slikar iv ajar. On je jedan od najpoznatijih umetnika XX veka, osnivač kubizma. (Prim. prir.)

[6] James Augustine Aloysius Joyce (1882 – 1941) je bio irski pisac i pesnik, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Zajedno sa Proustom i Virginiaom Woolf i drugima Joyce je bio centralna ličnost u razvitku modernog romana. Glavna dela: Ulis, Portret umetnika, Dablinci, Finiganova bdenja. (Prim. prir.)