TAMO GDE LOZE PLAČU br. 30.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 30. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

30.

POZIV NA DIJALOG

Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga.

Sinovi se suprostavljaju Očevima. Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga.

Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu kao i na dnu. Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je:

Hleba, igara i dijaloga!

a njegovo osnovno načelo:

Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!

Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvu? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.)

Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.

Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja, nego kako ga jedan upićeni saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.

Upamtite, to što oni dele – vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro – vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu. Smesta promenite stav, i gledajte da čuvate nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena.

"Slažem se" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspard d'Estaing, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro.

Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka!

Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost. Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi. Želim vam uspeh, i neka vas pri tom ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.

(Jež, januar, 1969)

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 29.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 29. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

29.

LET'S NOT HANG ABOUT: BRING BACK THE AXEMAN!

(NE GUBIMO VREME: VRATIMO ČOVEKA SA SEKIROM!)

 

U starim brojevima jednog našeg ilustrovanog nedeljnika čitam debatu o smrtnoj kazni. Argumenti i kontraargumenti poznati. Sivi, suvi, od upotrebe – neupotrebljivi. U redu, kažem, možda tako i treba. Sa smrću se ne zbijaju šale. (Premda, odnekud, one najbolje čujete na sahranama i daćama.) Stanovišta se, u međuvremenu, sukobljavaju, brane ili napadaju a više ili manje umešnosti, s više ili manje osećajnosti, s više ili manje osnova. Ali čitavom debatom dominira jedan isti starački, kahektičan ton. Ista duhovna ravnodušnost, isti ravnodušan stil. Kao da se isti mozak, sam sa sobom igrajući šah, prebacuje čas na stranu protivnika smrtne kazne, nijednoj ne dajući prednost. (Pristalicama, doduše, i nije naročito potrebna. Oni imaju – smrtnu kaznu.) ...

(Dnevnik, 1977)

 

Nama protivnicima smrtne kazne, dobro bi došla bar – sekira.

Do toga sam stigao čitajući u Guardianu jedan prilog engleskim razgovorima na tu temu. Uputio ga je, u vidu pisma uredniku, izvesni gospodin R. W. Ward iz Holwella, blizu Sherbourna, u Dorsetu. Kad bi mi preferirali da se dopisujemo, a ne dovikujemo (ili nadvikujemo), i da sam za pismo gospodina Warda znao u vreme naše debate, ne verujem da bih se uzdržao a da ga, ne vodeći mnogo računa o danas toliko usrdno respektovanom autorskom pravu, osvežim svojim interpolacijama, a zatim kao sopstveno mišljenje o smrtnoj kazni pošaljem listu koji je anketu vodio.

Zajedno s mojim intervencijama i osnovom gospodina Warda, pismo bi izgledalo otprilike ovako. (Što je u Engleskoj smrtna kazna ukinuta, a kod nas se primenjuje, što mesto vešanja streljamo, ništa ne menja na načelu da sekira ostaje sekira, a dobar argument – argument.)

Gospodine, sad kada je ponovno zavođenje smrtne kazne postalo bliskom mogućnošću, koja je do sada bila samo pametna, nije preterano pogledati i praktičnu stranu celog pitanja, naročito povodom načina egzekucije.

Izgleda mi da naša javnost još nije shvatila da nam vešanje više – recimo na žalost – nije tako pristupačno kao što je to bilo u doba dečaštva naše civilizacije. Vešanje je tada bilo težak, rafiniran, i na odgovarajući način cenjen zanat, koji, na našu štetu, nije pravovaljano predat današnjim generacijama – kao što smo s uspehom posvećeni u sve druge vrste ubijanja – te ne smemo očekivati da će u dogledno vreme biti vaspostavljen u svom pređašnjem sjaju. Dobar dželat zahteva više godina upornog treninga i praktičnog iskustva pod kontrolom stručnjaka pre nego što mu se poveri konopac.

Omaške su moguće, pa i verovatne, čak i ako bi se upotrebio kompjuter da zameni um u komplikovanom izračunavanju minimuma "slobodnog pada" nužnog da se postigne takozvano "savršeno ugušenje", a da se u međuvremenu glava ne otkine od tela, što se redovno dešava kad dželat pogrešno izvede pomenutu jednačinu. Današnji životni uslovi iziskuju ne jednog već više izučenih dželata da bi se izašlo na kraj s prospektivnim vešanjima širom Ujedinjenog Kraljevstva. U odsustvu stručnjaka koji bi vodili "Škole za vešanje", prošlo bi i nekoliko godina pre nego što bi se elitni kor kvalifikovanih Vešača i Vešačica sakupio, uvežbao i stavio na raspolaganje našem sudstvu.

Substitucija u vidu smrtonosnih droga, što je ponekad zastupaju tankoćutnije prirode među nama, istavlja pred Pravdu, uprkos neospornih tehnoloških prednosti, ozbiljne teškoće moralne prirode. (One nekome, u svetlosti istorije, mogu izgledati pretenciozne, u najmanju ruku tašte, ali se još uvek ne mogu olako isključiti iz jednog opreznog predviđanja.) Da bi se smrt osigurala od svih omašaka, koje bi u bolnim konvulzijama osuđenikovih udova ponavljala onu s otkidanjem glave od tela pri vešanju, smrtonosne injekcije bi morali administrirati kvalifikovani lekari. Ove, međutim, Hipokratova[1] zakletva obavezuje da čuvaju i podupiru ljudski život, a ne da ga uništavaju, što je opet, kako izgleda, opšta svrha smrtne kazne.

U krajnjem slučaju bi, naravno, bilo moguće proizvesti bandu lekara, čija bi profesionalna misija bila pre da uništavaju nego da spasavaju ljude, ali će svaki čovek od mere morati priznati da je ovakav put, ako ništa drugo, svakako neekonomičan: njihov trening bi trajao i koštao bar koliko i onih pravih, a pošto im, jamačno, bez nekog globalnog rata, ne možemo pružiti optimalne uslove za razvoj, ni rezultati neće biti zadovoljavajući.

(Reaktiviranje preživelih medicinskih stručnjaka iz nemačkih koncentracionih logora takođe je nepraktično, čak i da je izvodljivo – na kraju krajeva, sami smo krivi što smo ih, lišeni sposobnosti predviđanja, toliko progonili da se veći deo vratio ortodoksnoj Hipkratovoj medicini, a drugi posvetio unosnijim poslovima – ukratko, medicina je, tokom njihovog odsustvovanja od prakse, toliko napredovala da bi oni bili jednostavno neupotrebljivi, osim za zemlje gde se smrtna kazna izvršava smrskavanjem grudi čekićima.)

Postoji, na sreću, alternativa vraćanja istorijski uhodanoj praksi odrubljivanja glave – sekirom, i ja je, podržan vedrim duhom gospodina Warda iz Dorseta, od sveg srca preporučujem. (Odbacimo odmah giljotinu, na koju će smesta pomisliti svaki lenji oportunistički duh. Nju kao da nije konstruisao laki galski nego teški i tmurni germanski um, već vekovima zadužen da nas muči hegelijanski zamršenim i glomaznim tvorevinama. Našem neposrednom i jednostavnom narodnom eposu ne odgovara ništa složenije od – sekire.) U prvom redu, baratanje sekirom ne iziskuje naročiti trening.

Iskustva s takmičenja goroseča po seoskim vašarima dokazuju da nacija raspolaže s dovoljno osnovne veštine za tu vrstu posla, mada bi se, priznajem, da bi se zadovoljilo načelo jednakosti polova, nešto teže našao i odgovarajući broj sekiri vičnih žena. U prošlosti nije uvek bilo moguće sa sigurnošću reći kad je čovek, skinut s vešala, stvarno mrtav. Odsustvo glave s tela uklonilo bi ovu uznemiravajuću nesigurnost. a teško da bi ijedan razuman osuđenik na smrt išta mogao prigovoriti metodu od koga se nisu stideli ni kraljevi.

Predlažem zato, poduprt gospodinom Wardom, svim pristalicama smrtne kazne da se svrstaju pod sloganom:

Prestanimo se vešati! Prestanimo pucati jedni na druge! Vratite nam naše dobre sekire!

Kao što na početku rekoh, sekira je sekira, a argument – argument! Mada je ponekad mogućan argument kao sekira i sekira kao argument.

(Književnost, br. 10, 1979)

 

 

 

---

[1] Hipokrat sa Kosa (460-370 pre nove ere) grčki lekar i jedan od najvećih prethodnika moderne medicine, nazvan ocem medicine. Zakletva koju je on sastavio vekovima se polaže od strane lekara kojim se zaklinju na etiku u praktikovanju medicine. (Prim. prir.)

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 28.

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 28. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

28.

U TRAGANJU ZA KOSTIMA

VASKRSENJA ILI O SVETOJ ALIJANSI

NAUKE I ZLOČINA

„ Na ekranu BBC-a je profesor, dr Jonathan Miller u društvu antulipimiranog leša. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller drži javni čas anatomije. Drži ga pred milionskim televizijskim gledalištem, koje, dok majstorov skalpel s divljim oduševljenjem razara „najsavršeniju Formu postojanja“, strasno žvaće TV-obroke i učvršćuje – sopstvenu. (Formu, dabome.)Krvava posthumna predstava što se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u međuvremenu, ničiju pretpostavku o vlastitoj besmrtnosti. Niti o besmislenosti bilo kakvog „učvršćivanja“ bilo koje Forme u svetu gde nijedna nije održiva. U svetlosti dobrostojećih izgleda da se gledalac, s još nesvarenim sendvičima u stomaku, nađe pod skalpelom nekog drugog dr Millera, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna...“

(Dnevnik, 1979)

Čas anatomije in vivo, slikan robusnim rembrandtovskim bojama, koje se još i kreću, igrajući se okrvavljenim ljudskim organima kao s izduvanim loptama neke odigrane i po svoj prilici izgubljene životne utakmice, ovaj savremeni Čas anatomije, praćen melodioznim glasom kompetentnog predavača, jasnom, dakle, i preciznom artikulacijom drevnog nagona za finalnim saznanjima, Čas našeg profesora Millera nema ništa zajedničko sa starim istoimenim Časom profesora Tulipa na Rembrandt-ovom[1] platnu u Muzeju grada Haga. I ne samo stoga što je „platno“ majstor - Millera – goli život, a ono majstor-Rembrandta tek umetnost – dakle, oponašanje, ma kako ga inače dobre volje nazvali (pa profesor Tulip spram kolege profesora Millera, deluje kao profinjena, sterilizovana, gotovo dvorski ceremonijalna verzija kasapina) – već što između dva slavna anatoma brojimo nekoliko vekova prosvećenosti, u kojima je Nauka izgubila i ono malo nasleđenih iluzija o Čoveku, što su, kakve da su, oči dr Tulipa ispunjene toplim sjajem saučešća i rezervisanosti, ostavljajući za oči dr Miller-a još jedino ledeni sjaj već poprilično zadovoljene radoznalosti.

Moj prijatelj Danilo Kiš[2] u svom Času anatomije opisuje profesora Tulipa ovako: „Profesor Tulip je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vene i arterije kroz koje više ne kola krv, pokazuje im s mirom i pribranošću čoveka koji zna da je ljudsko telo, izvan duhovnih funkcija, izvan duše i morala, samo probavna mašina, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo što ga je Rembrandt naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešenog naglavce ...[3]“ Što se tiče Kišove deskripcije stručne radnje, ne bih imao primedbe, te bih je zadržao i za mog dr Millera. S obzirom na njen duh, međutim, napravio bih jednu ispravku. Profesor Miller je, dabome, za stolom radio sve što i profesor Tulip. Jednako mirno, pribrano, samopouzdano. Jedino što je on, za razliku od svog umetnički izobraženog prethodnika, u istini znao da je ljudsko telo zajedno sa svojom besmrtnom dušom, svojim kategoričkim moralom i svim svojim duhovnim funkcijama – ipak, najzad, samo onaj odrani Rembrandtov vo iz Luvra.

Ko je u naučnoj prednosti, ne može se znati. Naša humana priča još nije dovršena. A kad bude, nema te istine koja će ikome biti od stvarne koristi.

Zasada, sa sigurnošću možemo reći jedino da je Tulipov anatomski objekt zločinac skinut s vešala i darovan Nauci da posthumno vrati društvu što mu je za života uzeo. U protivnom bi se, posle poziranja, profesor Tulip, zajedno s učenicima i Rembrandtom, našao u zatvoru. Ovako se našao u Istoriji umetnosti.

Profesor Miller bi za svoje poziranje u srednjem veku bio obešen, raščerečen ili spaljen. U XVIII veku bi otišao na dugogodišnju robiju. U XX odlazi na televiziju.

Napredak je očigledan. Hereditaran spoj Nauke i Kriminala takođe. Premestile su se samo mere na tasu pravde. Nekada bi dr Miller bio zločinac. Sada bi zločincem proglašen bio svako ko bi se usudio da raščereči ili spali dr Millera.

(Paradoks koji zovemo „napretkom svesti“ opšti je i sreće se u svim oblastima života. Na njemu gradimo ubeđenje da istorija ima nekog smisla, čak i kada ga se ona sama odriče.)

Luz je na hebrejskom kost vaskrsenja, oko koje će se, prema talmudskim spisima o Sudnjem danu, okupiti svi smrću rastureni molekuli ljudskog tela. Anatomija bi, prema tome, trebalo da bude nauka koja se bavi potragom za tom tajanstvenom božanskom zalogom naše besmrtnosti. U neku ruku prologomena za nauku o Drugom životu. (Bez obzira što se na policijskim akademijama predaje kao nauka o uništenju i ovog prvog – jer da bi se pogodilo nečije srce mora se najpre znati tačno gde se ono nalazi – u najpovoljnijem slučaju kao geografija algezične osetljivosti.) Nekada u Zlatna vremena Medicine, kada se o Duši govorilo kao o nečemu organskom, ona je to i bila. Hiljade godina je trebalo da minu pa da na kost vaskrsenja zaboravimo i na njeno mesto kao predmet anatomije ustoličimo Rembrandtovog vola iz Luvra.

Ali u vremenu o kojem govorimo da bismo dokazali večnu uniju Nauke i Zločina, tako sjajno demonstriranu za Drugog svetskog rata u nemačkoj Vivisekcionističkoj školi, do zamene teme još nije došlo. Nauka o čoveku još se bavila primarnim pitanjima. Još tragala za izvorima života. Još želela da kao pas kosku zagrize u luz koji nam je garantovao večni povratak.

Pa ipak, ako zanemarimo Smithove[4] hirurške papiruse (datirane negde između 3000. i 2500. godine pre Hrista) i one Eberove[5] (čije se poreklo stavlja u blizini 1600-tih, takođe pre Hrista), a koji sadrže izvesne podatke o anatomiji glave i mozga, sortirane na osnovu iskustva ondašnjih lekara i mumifikatora, stvarno prekopavanje ljudskog tela u potrazi za kostima besmrtnosti počinje, kao i sve uostalom, od starog, dobrog i pomalo dosadno neizbežnog Aristotela. Čast da prvi otvori ljudsko telo, da obavi prvu poznatu disekciju, pripala je, međutim – začudo ako se ima u vidu da je postojao Aristotel – ipak drugome Grku: Herofilu[6] iz Aleksandrije.

Herofil iz Aleksandrije uočava sedište inteligencije, odgovorne za život kojim živimo, a zatim i žiže nervnog sistema, odgovorne za našu neosetljivost spram svih vrednosti što nam ih je ta inteligencija ponudila. Kost besmrtnosti nije našao. Ne polazi to za rukom ni Galenu[7] u II veku posle Hrista. Ali nas on izveštava da je otkrio gde nam obitavaju Duh i Duša. Podozrevam da je u tome uspeo blagodareći pacijentima koji su s reda bili imperatori, konzuli i patriciji Rima. Sa je bio provincijski lekar, da su mu klijenti bili robovi ili seoska sirotinja, a uzimajući i račun ondašnja socijalna shvatanja, jemčim da duša ne bi bila pronađena i Nauka bi već onda bila gde je sada. Kod onog od vola iz Luvra, mislim. Premda u naučnim krugovima plebiscitarno usvojeni, premda ozakonjeni kao dogma čije je poricanje jeretiku donosilo kaznu,

Galenovi pronalasci su tek uz velike muke mogli biti dokazivani svetu koji je za izlizane istine o sebi svejednako iskao sveže potvrde. Humanizam je, još samo hrišćanski i tek na pragu buduće racionalističke prosvećenosti, izrično zabranjivao skrnjavljenje ljudskog tela, iako protiv njegovog razložnog uništenja ništa nije imao. Čovek se mogao ubiti, ako bi se stekli izvesni uslovi, među kojima su najčešći i najlegalniji bili državni, ali se ni pod kojim uslovima nije smeo secirati. Dok je živeo, jedva da je ikakvu zaštitu uživao. Posle smrti staju iza njega Država i Crkva, Pravo i Običaji, Vera i Moralno osećanje. Njegovo telo, ako ga u međuvremenu nisu razneli psi, postaje sakrosanktno. (Psi ga, naime, mogu otvarati. Ljudi ne.)

Tankoćutnost ondašnjih naravi užasava jedino Nauku koja iza ćoška, na putu za groblje, uzalud čeka s nožem u ruci. U Engleskoj je anatomima i hirurzima naročito teško. Engleska lekarska Gilda može računati na svega četiri leša godišnje od svih obešenih u Londonu i Middlesexu. Čak i za najkonzervativniju procenu naučnog elana na prelazu XVIII u XIX vek, to je neupotrebljiva cifra. S druge strane, pod nogama te bespomoćne Nauke, po grobljima, trune dragoceni materijal. I kao i uvek, sam život, zasnovan na starim, dobrim trgovačkim načelima ponude i potražnje, uzima na sebe da stanje sredi.

Kriminal i Nauka još jednom se udružuju. Još jednom se pokazuje da sredstva nisu sporna, ako je cilj uzvišen. Javlja se preduzimljiva profesija tzv. Vaskrsivača (Resurrectionist) koji, pored toga što kradu leševe s groblja, dokazuju ostrvski smisao za humor. Jer oni zaista dižu ljude iz grobova. Dižu ih i polažu na stolove anatoma i hirurga. Cenu diktira visoka potražnja i rizik kome se vaskrsivač izlaže prilikom svojih nekrofilskih poduhvata. Ona varira prema sezonama. Leti, kada su visoke škole na raspustu, potražnja leševa je manja, te cene padaju. Zimi je nauka opet u punom poletu, i potražnja je tolika da su izvesni lekari prinuđeni da rentiraju kopače grobova.

Ugovorni vaskrsivač morao je snabdeti leševima isključivo svog naučnika. Za uzvrat je ovaj bio dužan izdržavati partnerovu familiju ako bi se desilo da mu se na poslu dogodi nevolja te bude uhapšen. (To je, uostalom, koliko mi je poznato prva forma privatnog socijalnog osiguranja.) Do takvih kriza na tržištu leševima, srećom, retko je dolazilo. Epidemije su bile česte. Zločin je cvetao. Siromaštvo, glad i beda izazvana industrijskom revolucijom obnavljali su groblja brže nego što su ih naši nekrofilski partneri iscrpljivali. Kao pravilo je važilo uverenje da se noć smatra propalom ako se tokom nje ne iskopa bar četiri leša.

Sve dovde možemo Nauci i progledati kroz prste. Prsi su joj, doduše, bili umrljani grobljanskom zemljom, ali bez nje bi dobar deo anatomije čoveka još uvek bio zamračen Galenovom anatomijom majmuna, svinje i vola. (U filosofskom smislu, naravno, to ne čini nikakvu bitnu razliku. Razlika nastaje tek kad legnemo na hirurški sto. Čovek bi se osećao prilično neprijatno ako bi sumnjao da operator ne razlikuje njegovu unutrašnju strukturu od strukture jednog govečeta.)

Na ovu nekrofilsku berzu, međutim, godine 1827, stupa jedan genijalni inovator. Zove se William Burke, Irac je, živi u pansionu kompatriote u Edinburgu, gospodina William Harea. On nema novaca. Srećom po sebe ni skrupula. Ali ima ideja. U Hareovom pansionu umire jedan gost. Na inicijativu g. Burkea, imenjaci i budući poslovni partneri, prodaju njegovo telo glasovitom edinburškom anatomu Robert Knoxu. Dobijaju za njega 7 funti i 10 šilinga. Sasvim lepa suma u doba kad su se nadnice računale na penije. Doktor Knox, međutim, traži još leševa. Gospodin Burke je spreman da ga i dalje snabdeva, ali nije spreman da svoje noći provodi po grobljima. Reumatičan je i sujeveran. Pa i lenj, reklo bi se. Ali kako smo nagovestili, čovek je od ideja.

 (Ideje, kao i uvek, sve nadoknađuju.) Za najunosniju pridobija g. Harea, njegovu suprugu i izvesnu gospođu Halen McDougall. Dva imenjaka i dve dame domamljuju putnike u pansion, opijaju ih, a zatim dave, jer pretpostavka da će i ovi gosti, kao i onaj prvi pomreti prirodnom smrću, nije zdrava i na nju se nijedan pametan poslovan čovek ne može osloniti. Nekrofilska industrija cveta. U devet meseci, promet od petnaestak mrtvaca, prodatih na medicinskom tržištu za 8 do 14 funti po komadu, donosi kompaniji „Burke & Hare“ preko 150 funti čistog profita. Kao dodatak, Burke dobija omču oko vrata. A Hare se spasava imunitetom Krunskog svedoka koji omogućuje partnerovo vešanje. (Podaci uzeti iz knjige jednog trećeg Williama – Roughead „Burke and Hare“, 1948.)

Zgražate se? Ja takođe. Istrajmo u tom plemenitom osećanju, ali ne zaboravimo da je, barem za nauku, od tih zločina bilo izvesne koristi. Otplata za krvni dug je neznatna, ali postoji. Vaskrsivači su, nema spora, kriminalci, ali je od tog kriminala Anatomija živela sve do prosvećenog preokreta koji je mog profesora Millera, s isukanim skalpelom i vampirskim sjajem u očima, doveo pred televizijske kamere da nam javnim obdukcijama podstiče varenje.

Razvedrimo malo ovu zasenčenu sliku naše radoznale civilizacije. Bilo je i veselih slučajeva prekopavanja po starim grobovima. Inicijativa potekla od skrvnitelja piramida nikad stvarno nije napuštena. Njena poslednja bravura je krađa Čaplinovog[8] leša.

Godine 1661. Donosi House of Commons jednoglasnu odluku da obesi Olivera Cromwella[9]. S obzirom da je odluku izglasao Parlament Restoracije, a da je Cromwell vođa Revolucije, vešanje je sasvim prirodno. Njemu se, međutim, suprodstavlja jedna tehnička poteškoća. Cromwell je, naime, već dve godine mrtav. Ono što bi obeshrabrilo i najžešću ličnu osvetoljubivost, ne ometa, srećom, jednu razumnu državu. House of Commons, takođe jednoglasno, odlučuje da se gospodin Cromwell najpre iz groba izvadi, a potom obesi.

U XVI veku sledbenici i obožavatelji velikog Nostradamusa[10] iskopavaju prorokov leš s ciljem da ga balzamuju. Nisu ga balzamovali, ali su se još jednom uverili u snagu njegove vidovidosti: za mrtvačeve grudi bila je zakačena tablica sa tačnim datumom ekshumacije.

Godine 1862. Sahranjena je na londonskom Highgateu[11] voljena supruga pesnika Dante Gabriel Rossettia[12], sa svežnjem njegovih neobjavljenih soneta oko vrata, dokazom umetnikove nesebične ljubavi. Sedam godina kasnije, u oskudici svežih stihova za knjigu, Rossetti noću posećuje ženin grob i uzima svoje nadahnuće natrag. Knjiga postiže nezapamćen uspeh, iako niko ne zna da to nežno pojanje potiče iz jednog sedmogodišnjeg groba.

A kakav bi to uspeh bio da se znalo?

(Književnost, br. 9, 1979)

 

 

 

 

---

[1] Rembrandt Harmenszoon van Rijn (1606 – 1669) je bio čuveni holandski slikar koji se smatra jednim od najvećih slikara u evropskoj istoriji umetnosti i pripada periodu Zlatnog doba holandskog slikarstva. Slika koja se pominje zove se: „Anatomski čas doktora Tulipa“. (Prim. prir.)

[2] Danilo Kiš (1935 – 1989), pisac i prevodilac, dopisni član SANU. Diplomirao na grupi za opštu književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Glavna dela: Rani jadi, Bašta pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča. Po-etika I i II, Čas anatomije, Homo poeticus, Gorki talog iskustva. i dr. Dobitnik je domaćih i međunarodnih nagrada. (Prim. prir.)

[3] Podvukao Borislav Pekić. (Prim. prir.-)

[4] Michael Smith, profesor arheologije koji proučava acteške i meksičke naseobine u Americi, kao i urbanizam u praistoriji, stare gradove, i dr. (Prim. prir.)

[5] Eberovi papirusi su najstariji kompletni medicinski papiri koji postoje. Pored toga mnogi naučnici smatraju da su ti papirusi u stvari kopije mnogo starijih tekstova. (Prim. prir.)

[6] Herofil (335 – 280 pre n. e.) starogrčki lekar osnivač čuvene Aleksandrijske medicinske škole. Bio je prvi koga je interesovao komandni sistem mozga, funkcionisanje nervnog sistema i rad srca, pa je secirao ljudske leševe i bavio se vivisekcijom kriminalaca. (Prim. prir.)

[7] Galen iz Pergamona (129-199 n. e.),slavni rimski lekar, anatom i filozof.  On je između ostalog utvrdio da krv protiče kroz vene i arterije, a neka njegova otkrića u vezi kičmene moždine su potpuno shvaćena tek u XIX veku. (Prim. prir.)

[8] Sir Charles Spencer "Charlie" Chaplin (1889 – 1977) engleski komičar, reditelj nemog filma.Postao je jedan od najčuvenijih glumaca na svetu pre Prvog svetskog rata. (Prim. prir.)

[9] Oliver Cromwell (1599 – 1658) je bio engleski vojni i poliztički vođa, glavna ličnost engleske buržoaske revolucije i kasnije protector triju kraljevina: Engleske, Škodske i Irske. (Prim. prir.)

[10] Michel de Nostredame (1503–1566), je bio francuski apotekar i čuveni vidovnjak koji je publikovao kolekciju proroštava koja su postala čuvena širom sveta. Najčuvenije mu je delo Proroštva čije je prvo izdanje izašlo 1555. godine. (Prim. prir.)

[11] Čuveno groblje na kome je sahranjeno mnogo značajnih ljudi, među njima Karl Marx i Dimitrije Mitrinović. (Prim. prir.)

[12] Dante Gabriel Rossetti (1828 – 1882)engleski pesnik, ilustrator i prevodilac. Osnovao je pre-rafaelitsko bratstvo. Njegov rad je inspirisao evropske simboliste i estetski pokret. (Prim. prir.)

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 27.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 27. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

27

ČULO ZA PROFIT KAO POSLEDICA PRIRODNOG ODABIRANJA

 

Preda mnom je sedeo čudesna uzorak stvorenja koje je zapažalo isključivo po njega korisne stvari, poimalo jedino njemu prilagodljive ideje i vodilo računa o ljudima, čak bliskim, samo dok su mu i koliko su mu trebali. On to, očigledno, nije činio iz načela. Načela su mu bila besprekorna i ja nisam imao nikakvih razloga da sumnjam u njegovu ličnu privrženost i najstrožijem, najneudobnijem od njih. Uzrok je, u stvari, ležao u instinktu. Inteligencija, ma kakva da je, ometa nagonsko koristoljublje prinudnim skrupulama i protivurečnim premisama, od kojih prirodna ljudska samoživost ne pati.

Zadivilo me je savršenstvo funkcionisanja sagovornikovog čula za profit toliko da sam u jednom ispadu njegove bezazlene bezobzirnosti poverovao kako to čulo zaista postoji. I to ne više u stanju neodređene, nelokalizovane sposobnosti prilagođavanja sveta sebi i svojim interesima, već biološki organizovano u nekom još neotkrivenom tajnom organu. Bio sam svojim otkrićem toliko zaprepašćen i razoružan, da sam na predloge našeg uglednog umetnika i javnog radnika, smesta pristao (i naravno, ispao magarac) s uživanjem, pa i ponosom s kojim pronalazač umire od sopstvenog pronalaska ...

(Dnevnik, 1967)

 

Verovao sam nekada da je ova sposobnost retka kao platina i da krasi samo izuzetne, najsavršenije, najprilagođenije primerke građanskog staleža. S izvesnim razočarenjem konstatujem da je postala dobro svih slojeva i da nema među nama ni najzaostalijeg primerka vrste, koji njome bar umereno spretno ne bi umeo da barata. Moje razočarenje, kao građanina, veliko je, naravno. Ravno onome što bi ga na kljove ponosni slon osetio u svetu u kome bi njegove raskošne zube imala i domaća kokoška.

Razočarenje, međutim, postepeno ustupa mesto trezvenom uviđanju neizbežnosti ovakvog razvoja. Nijedna korisna osobina ne može zauvek ostati vlasništvo manjine. Pre ili kasnije, postaje ona opšta, a manjina, obično neka druga, prilagođavajući se novom stanju stvari, evoluira u sebi novu izuzetnu osobinu, s kojom će se ubuduće od većine razlikovati.

Neprestano dolazi do biološke adaptacije na promenljive uslove, one iste i slavne, što nas je od majmuna preobrazila u ljude, ali koja time nije preuzela i obavezu da nas štiti od ponovnog pretvaranja u majmune, ako okolnosti života, kojeg smo u međuvremenu sebi udesili, na takvoj promeni budu insistirale.

Trgovačko oko nije više privilegija trgovačkog staleža, niti građanstva koje ono oličava. Svačije oko se naučilo da ne gubi vid na glupostima, već da se zadržava samo na nečemu što donosi profit. Moć percepcije, došavši u potpunu funkcionalnu zavisnost od onoga što se percipira, dostigla je, očigledno, sve limite neorganskog razvitka. Dalje usavršavanje zacelo će biti moguće jedino nastankom nekog organa specijalizovanog za profit. Nekog čula za „interesnu orijentaciju“.

Mogu da pretpostavim kakav bi on izgledao u takozvanom svetu kapitala. Imao bi neupadljiv oblik izraštaja, kožne kesice u predelu ušne kosti, nešto nalik rudimentarnim zaušcima. Bio bi spojen sa slušnim kanalom i tananom membranom zaštićen od cerumena koji bi mogao da mu ometa ispravno funkcionisanje i izaziva pogrešne, nekoristoljubive društvene operacije. Radio bi na principu ekonomskog radara, s dopuštenim odstupanjem manjim od pare, odnosno stotog dela monetarne jedinice uzete na osnovu obračuna osetljivosti. Takav bi mi organ u susretu s vama automatski saopštavao vašu kursnu vrednost, vaš robni položaj na tržištu izražen u gotovom novcu i, što je presudno, vaš značaj po mene i moje poslovne interese, koji bi po prirodi stvari obuhvatali i sve lične.

Organ bi, razume se, bio spojen s okom, i ukoliko bi vaša vrednost za mene bila nikakva, nedostojna ulaganja i jednog pogleda, ja vas, dragi prijatelju, ne bih ni video. Ne stoga što to ne bih želeo. Jednostavno ne bih bio kadar. Vaša nekorisnost za mene prosto bi vas izbrisala iz mog vidnog polja, kao što brisači uklanjaju vodenu prljavštinu s automobilskog stakla. To bi, doduše, otežavalo kretanje ulicom i izazivalo sudare, ili bi zauzvrat garantovalo savršeno funkcionisanje ljudske sebičnosti, oslobođene danas jedino na nepouzdane lične procene.

Što se tiče drugih društvenih poredaka nisam načisto. To je stvar prirodnog razvoja odlučujućih organa za održavanje.

Sasvim sam, međutim, siguran da bi, da je u Nemačkoj od 1933. Do 1945. Postojao, jedan organ sličan protivavionskoj sireni, koji bi vas pravovremeno upozoravao na pripadnike Stranke i agente SD, bar za početak bio od prilične pomoći.

(Književnost, br. 3, 1979)

 

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 26.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 26. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

26.

SRDITO I SA POŠTOVANJEM

OTVORENO PISMO ONIMA KOJI NE VERUJU DA VATRA PEČE,

PISANO U SLAVU JANA PALACHA[1].

Jedne večeri je vaša prijateljica prolazila parkom i tamo negde, na senovitoj periferiji neonskog svemira što ga je obrazovao kandelabr, opazila je usamljenog čoveka kako stoji oslonjen na drvo. Čovek je iskoračio iz senke i sa pitomim dostojanstvom predstavio svoju muškost. To je bio egzibicionizam.

Bili ste zamoljeni za objašnjenje, i vi ste ga, budući verzirani, pružili. Ono je shvaćeno, ali vi ste neumoljivo nastavili sa izlaganjem, ne više da biste nešto objasnili već da biste demonstrirali svoje znanje. To je, takođe, bio egzibicionizam.

Vi pošto-poto nastojite da se razlikujete, kurioziteti vas opčinjavaju: vi se nadmećete u brzom cepanju klavira, bez obzira na to što se na njemu može i svirati, u maratonskom igranju šaha, bez obzira kakve su vam partije, u razvijenosti muskulature, bez obzira na izvesnost da ona ničemu neće služiti. Eto, to je egzibicionizam.

Najzad, čuli ste za Herostrata[2], mladića koji je u žudnji za slavom zapalio Artemizin hram u Efezu. Tada ste sa gorčinom ustanovili da na ovom jednostavnom i ograničenom svetu postoje samo dva pouzdana načina da se preduzimljiv čovek pročuje: treba hram sagraditi ili ga srušiti. Došli ste do zaključka da ga je graditelj Artemizinog hrama sazidao iz onog istog egzibicionizma iz kojeg ga je Herostrat razorio. Život vam se najednom objavio kao gola egzibicija. Sve je stvar mode, reklame, ugledanja i simuliranja. Svet je pozorište u kome bolji glumci imaju bolju prođu, istorija je neurotična jagma za vlašću, a nauka i umetnost puka otimačina oko slave.

Dabome, lekari ne osećaju nikakvu stvarnu potrebu da pronađu lek protiv raka, oni samo žele ime u istoriji Medicine. Ljudi ne traže Boga zato što ga trebaju, koješta – oni bi prosto da se domognu mesta u raju. Tajne privlače nas samo stoga što znamo da ih možemo razmeniti u sitan novac, a žrtvujemo se – ako već nismo sasvim priterani uza zid – jer time stičemo ugled.

Lišeni svih iluzija – najčešće ne posredstvom sopstvenog iskustva, jer inače ne bismo bili tako isključivi – vi verujete da su veliki Neimari zidali samo za novac i slavu, i da bismo se, da oni srećom nisu bili i plaćeni i uvažavani, još uvek verali po pećinama. Vi ste bez sumnje sigurni da Ljudsku komediju ne bismo čitali da Honoré Balzac nije žudeo za grbom. Byron[3] je, naravno, za grčku slobodu umro slučajno, ali je u Grčku otišao da bi slavi pesnika dodao još i slavu heroja, zar ne? Leonidi nije trebao život, trebao mu je spomenik, zar ne? A onda i to neumesno spartansko egzibicionističko vaspitanje!

Ko vas može razuveriti u ubeđenju da Rimbaud[4] nije lutao po Arabiji isključivo stoga da bi dobio nadimak "ukleti" – koji je, uostalom, mogao da stekne, uz odgovarajuće ponašanje, u ma kojem od francuskih salona? Puka je taština, razume se, naterala ruskog vojnika Matrosova da svojim telom zatvori puškarnicu neprijateljskog bunkera. Da se za to ne dobijaju odlikovanja, i da nema televizije, pa ko bi pametan leteo na mesec? Stevan Sinđelić[5] je u vazduh bacio i sebe i svoj redut, da bi ušao u školske čitanke, a i stoga, istini za volju, što nije imao drugog izlaza – alternativa je bila kolac. Kragujevački profesor držao je na stratištu poslednji čas istorije, da bi ga opevala Desanka Maksimović[6], boljih razloga da ostane čovek nije imao.

U plejadi egzibicionista koji neumorno pune naše političke, umetničke, naučne i svekolike druge istorije vas verovatno umiruje jedan Galilée Galileio[7]. On je porekao svoje učenje. Iako je kasnije porekao i ovo poricanje, ipak je bar jednom u svom egzibicionističkom životu prestao da nas omalovažava postojanošću duha i uverenja. Sa galileima se još nekako možete nositi, u njihovim prolaznim slabostima nazirete vi opravdavajuću srodnost sa vašom permanentnom slabošću od koje ste vi načinili doktrinu, u njihovom realizmu kojeg će se oni stideti, otkrivate vi načela zdrave filosofije kojom ćete se ponositi.

Ali jedan Jan Hus[8] vam smeta. I Jan Palach vam smeta. Oni vas zbunjuju, uznemiruju, izazivaju, draže. Oni vas vređaju kao što je Herostrat vređao Artemizion. Ali vi imate svoj grudobran, niste vi bez odbrane. Herostrat je imao vatru, vi imate egzibicionizam – to univerzalno objašnjenje za sve što prevazilazi naše lične mogućnosti, to herostratsko tumačenje svega što nam je koliko-toliko pomoglo da se, prihvatajući izazov prirode, odvojimo od svojih majmunskih praotaca. Tako za vas dostojanstveno umiranje hrišćana po rimskim cirkovima postaje egzibicionizam. Egzibicionizam je postojano držanje filosofa pred Inkvizicijom (veštice su, nesumnjivo, tu bile veći realisti, mada nijedna posredstvom tog za vas moćnog načela nije spasla glavu), držanje političkih krivaca pred državnim sudovima, vaših sugrađana pred osvajačima, ljudi pred zlom sudbinom.

Svako požrtvovanje, svaki čin koji u dovoljnoj meri ne uzima u obzir posledice (pri čemu vi nikad ne mislite na posledice po druge), svaki autentičan izraz ličnosti, svako iskreno odupiranje ili iskreno pristajanje, sve što je ma u najmanjem sukobu sa instinktom samoodržanja, sve što je u žudnji za istinom, pravdom, srećom, duševnim i telesnim blagostanjem učinjeno na ovoj ukletoj planeti, od starog do ovog novog diluvijuma, sve je to za vas običan egzibicionizam.

Ja vas shvatam.

Godinama ste se služili jednim kalodontom, a zatim ste kupili drugi samo zato što vas je zavela reklama. I vi ste iz toga zaključili da je sve reklama.

Godinama ste nosili široke manžetne na pantalonama, zatim godinama uske. To je bila moda kojoj ste se povinovali. I vi ste pomislili da je sve moda.

Godinama ste mislili jedno, da biste, prisiljeni ko zna čime (možda realizmom?) počeli da mislite nešto sasvim drugo. Ta promena je bila posledica nasilja. I vi ste došli do ubeđenja da se sve na svetu dešava samo pod visokim pritiskom.

Kladim se da ste studentske demonstracije kod nas, znajući za one u Francuskoj, Nemačkoj i Poljskoj, smatrali običnim podražavanjem.

Naviknuti na umetnost koja simulira život, vi ste došli do obeshrabrujućeg saznanja da je i sam život jedna opaka i vešta simulacija u kojoj svi žele da vas prevare, ojade, unište, pobede, ponize i podjarme. Da živite u svetu u kome su sve misli zadnje, sve pobude niske, sva osećanja neiskrena, sve reči varljive, sve istine prividne, svi činovi sračunati i sve ideje lažne.Sva tela za izdavanje, a sve duše za prodaju. Ukratko, da je čovečanstvo jedna monstruozna zavera protivu vas, a njegova istorija samo ređanje datuma iz te zavere.

Poučeni time, vi više nikome i ničemu ne verujete. Sumnjate – uostalom sa dosta prava – da su čak i pobude koje su vas dovele, ovamo među ljude, bile niske. Ubeđeni ste, zar ne, da ste rođeni slučajno i da vas niko nije hteo? (U pravu ste, vaši su roditelji želeli dete, nisu baš na vas mislili.) Tako ste postali bedna žrtva tuđeg nehata, čije posledice u međuvremenu i te kako poštujete, urlate kad vam kapljica masti sa tiganja poprska kožu, tu slučajnu čauru vaše dragocene ličnosti, a ovo spominjem samo zato što je, kao što ćete ubrzo videti, vatra bitna tema naše zamišljene prepiske.

Optužujete ženu da sa vama spava samo iz ličnog zadovoljstva. Vaš sin raste iz puke pakosti, da bi vama pokazao kako brzo starite. Vaš prijatelj je projektovao uspelo zdanje da bi se narugao vašoj nesposobnosti, čak iako ste vi po opštem sudu naš najvrli arhitekta. Vaša je imovina uvek manja od tuđe. Mrzeli su vas profesori pa ste bili samo odlični. Ako vam je priznat neki uspeh,vi dobro znate da vam je time oduzet neki veći. Na vratima vašeg zasuženjog talenta stražu čuvaju mediokriteti; ako vas onemogućuju talenti, onda ste vi genije. Vaš omiljeni pisac – ako takav postoji – uvek nađe načina da vas lično povredi, vaš kompozitor služi se nekim prokletim zvukom koji razara samo vaše uho, vi ćete, razume se, uvek voleti onu boju koju na platnu ne vidite, onu liniju koja nije povučena. Ako vam odgovara poredak u kome živite, vi ćete sumnjati da on ipak više odgovara nekom drugom; ako vam se ne sviđa, vi ćete neizostavno biti onaj protivu koga su uperene sve njegove rđave strane.

Pošto je nevinom izrečena presuda, javio se prestupnik. Vi, razume se, kažete da tu nisu čista posla. Možete birati između mnogih tumačenja. Ne nudim vam nijedno, jer znam da ćete i sami izabrati najgadnije. Pre streljanja osuđenik je još jednom stao u odbranu onoga za šta umire. Vi ćete reći da je to prkos, kakvo je to junaštvo kojim se ništa ne gubi?

Pošto ste saznali za samospaljivanje budističkih kaluđera, vi i vama podobni – kojima je ovo pismo upućeno – iscrpli ste svoju čovečnost u sastavljanju pitalice: šta je to, što je žuto, gori i troši dve litre benzina u minutu?

Eto, tako smo, zahvaljujući složenosti vaše ličnosti, tek sada dospeli do Jana Palacha. Kada ste obavešteni da se na Venceslaskim Namjestima spalio jedan mladić, vi ste bez imalo kolebanja kazali: to je egzibicionizam.

Neću da vas upozoravam na činjenicu da ljudi koji se ubijaju iz ličnih razloga biraju mahom bezbolnu smrt. Neću da vas ubeđujem da većina Evropljana ne poznaje tajnu eliminisanja bola, ni da vas molim da stradanje Jana Palacha ne smatrate trikom pomoću koga se – u mrtvačkom kovčegu, doduše – dospeva na prve stranice svetskih listova. Nema smisla ni da vam skrenem pažnju na užasavajuću istinu da smo, posle pet stotina godina racionalne borbe protivu toga da nas spaljuju, stigli dotle da spaljujemo sami sebe, i da je zaista poražavajuće neizvesna budućnost čije kapije ozaruju takve zublje.

Evo, najzad, šta u stvari želim da vas zamolim: zamočite svoj mali prst, zamočite taj uvredljivom omaškom rođeni mali prst u benzin i potpalite ga. Ne, ne bih voleo da prisustvujem tom vašem probnom samospaljivanju, ali mi je stalo da budem uz vas kad na sopstvenom iskustvu sa vatrom budete formulisali svoju novu teoriju egzibicionizma. Vaš nimalo srdačni i bez poštovanja, Borislav Pekić.

P. S. Nadam se da razumete: Vama se obraćam. Ako opet budete mislili da imam u vidu nekog drugog, naći će se već neko da vas razuveri. Sad mi još recite da sam egzibicionist i da vam pišem da bih dospeo u novine. Nećete pogrešiti. Žao mi je jedino što sam prinuđen na ovakav povod.

(Književne novine, februar, 1969)

 

 

 

---

[1] Jan Palach (1948 – 1969) je bio češki student koji je izvršio samoubistvo spalivši se u znak političkog protesta u vreme sovjetske invazije Češke 1968. godine. (Prim. prir.)

[2] Herostrat je bio Grk koji je (356 pre nove ere) upalio Artemidin hram u Efesu, koji se smatrao jednim od najlepših hramova i jednim od sedam čuda sveta, u želji da postane slavan. Herostratska slava je termin koji označava „slavu po svaku cenu”. (Prim. prir.)

[3] George Gordon Byron, (1788 – 1824), poznat kao Lord Byron je bio britanski pesnik i vodeća ličnost romantizma. Smatra se za najvećeg britanskog pesnika i ostao je jedan od najčitanijih i najuticajnijih. Putovao je mnogo a u Grčkoj se borio protiv otomanskog carstva u grčkom ratu za nezavisnost. Umro je u Grčkoj. (Prim. prir.)

[4] Jean Nicolas Arthur Rimbaud (1854 – 1891)francuski pesnik. Kao deo dekadentnog pokreta on je uticao na modernu književnost, muziku i umetnost. Bio je nemirna duša i putovao je na sva tri kontinenta. (Prim. prir.)

[5] Stevan Sinđelić (1770-1809) narodni junak i borac za slobodu, učestvovao je u mnogim borbama sa Turcima. U borbi 1809. Turska vojska je bila nadmoćnija, pa je Stevan Sinđelić sa svojim vojnicima odlučio da ne padne u ruke neprijatelju i pucao je u bure baruta. Tako su svi izginuli, a i mnogi Turci u isto vreme. (Prim. prir.)

[6] Desanka Maksimović (1898-1993) književnik, redovni član SANU. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pisala je poeziju, putopise, pesme i priče za decu. Objavila je oko 50 knjiga. Glavna dela: Miris zemlje, Tražim pomilovanje, Nemam više vremena,  i dr. (Prim. prir.)

[7] Galileo Galilei (1564 – 1642), italijanski fizičar, matematičar, astronom i filozof koji je igrao glavnu ulogu u naučnoj revoluciji. U njegova dostignuća spada poboljšanje teleskopa i konsekventne astronomske obzervacije i podržavanje Copernicusove teorije. Bio je optužen od inkvizicije tako da je morao da se javno odrekne svoje teorije, ali je ipak osuđen na kućni zatvor. (Prim. prir.)

[8] Jan Hus (1369-1415) češki sveštenik, filozof i reformator. Bio je spaljen kao jeretik katoličke crkve. (Prim. prir.)