IX a
Prilikom selekcionisanja beležaka o drami pronašao sam
njen Rezime, očigledno
pripremljen da se kao predujam ponudi nekom pozorištu. Uz odštampani rukopis
komada, koji otkriva stepen
realizacije osnovne ideje, Rezime če pokazati šta sam u ono vreme
pretpostavljao da sam realizovao. Komentari će, pak, dijagnosticirati razlike
između stvarno
postignutog i onoga što je zamišljeno kao postignuto.
“U jednom imaginarnom društvu,
normalnom u granicama u kojima je i ovo realno normalno, zna se značenje svih
reči u Rečniku, osim nedefinisanog pojma samoubistva, i nekih njemu podređenih “instrumentalnih”
pojmova kao što su: vešala, vešanje, obesiti se, biti obešen, visiti na
vešalima, itd. ..”
Već ovde je uočljiva izvesna nedoslednost, eliminacijom
jednog dijaloga, uostalom, lako otklonjiva. Naime, kada Sluga Emanuilo predlaže
Emigrantu (Obešenjaku) da se zakolje brijačem, vene prepili, stomak raspori, uz
dalekovod se pripoji, kroz prozor skoči, Emigrant odgovara: “Ali tako se umire,
a ja — zapamti jednom za svagda — hoću da učinim nešto veliko, ali neču da umrem!”.
Jedino dakle samoubistvo vešanjem ne korespondira sa smrću, sva ostala “po
opštem iskustvu” do njega dovode. Ova nedoslednost abortira ideju, jer iz pojma
“samoubiistva” samo jedan način izdvaja kao neizvestan u ishodu, a sve ostale
ostavlja da i dalje budu oruđa starih kanoniziranih značenja. Tako se akcenat
sa suštine prenosi na način, umesto da svi načini ispoljavanja jednog sadržaja
— u našem slučaju samoubistva — solidarno izražavaju neizvesnost, preko
potrebnu ovoj drami.
“Tajanstveni pojmovi ne pokrivaju
nikakvu stvarnost u svesti učesnika ove farse, a nije verovatno da su i njihovi
preci pod tim terminima nešto podrazumevali. Zapuštena predanja, međutim, tvrde
da su im značenja nekada postojala i bila poštovana, ali da su se naopakim
korišćenjem (zloupotrebom) sasvim izlizala, sve dok najzad nisu potpuno iščezla
iz upotrebe . . .”
Da su se “značenja... (izvesnih humanih pojmova) . ..
naopakiim korišćenjem izlizala”, dokazuje se u rukopisu tek posredno —
odsustvom njihovim tokom dramskog vremena. A pominjanjem predanja hteo sam da
podvučem žalosnu činjeniou da postepeno gubimo sposobnost saučestvovanja u
smrti u patnji drugih
(ako smo je ikada i imali, što postojanje nekog maglovitog predanja više
figurativno no realno pretpostavlja), i da tako, zloupotrebom vetreći, nestaju
značenja iz reči, koje naša stanja definišu kao nesrećna, a mi, poput Kafkinog
insekta u Preobražaju,
isto tako postepeno i neminovno, gubimo svoju humanu prošlost i svoje humane
perspektive za budućnost.
“Značenja su izbrisana, ali su se
ljudi i dalje vešali, samo više niko, pa ni oni sami, nisu znali šta je to što
čine, niti su, odlazeći na gubilište, znali šta ih tamo gore, u rakljama greda
očekuje. Znalo se, doduše, da je po sredi nešto krupno i značajno, pa prema
nekim optimističkim interpretacijama, možda i presudno po sve ljude, a ne samo
po obešene,
ali se nije moglo dokučiti šta je to, i u čemu se ta presudnost sastoji. Među prostim svetom,
međutim, bilo je popularno mišljenje da pojava samoubistava u sve većem broju
nema i veće važnosti od drugih pojava koje ispunjavaju svakidašnjicu. Ali svim
tumačenjima bilo je zajedničko odsustvo bilo kakve kauzalne veze
izmedu samoubistva vešanjem i smrti. Smatralo se da je smrt prilikom vešanja
samo sticaj nesrećnih okolnosti, omaška, akcident, nešto kao saobraćajna
nezgoda... Ljude, razume se, kopka nepoznata realnost koja se iza tog tajanstvenog
pojma krije, i oni joj pridaju disparatna tumačenja u skladu sa svojim idejama
o svetu i životu, a najodvažniji i najpreduzimljiviji i vešaju se da bi otkrili
istinu...”
Ovo nije sasvim primenjeno. Tačno je, doduše, da se u
drami vešanje tumači kako je kome volja, ali nije istina da odsustvo
verifikovanog značenja vešanja ljude osobito kopka. Napirotiv oni su prema
njegovom suštinskom značenju sasvim ravnodušni i zadovoljni parcijalnim
atributima što ga sami, onako “odoka”, pridaju. Jedino Emigrant teži da
pronikne u stvaran smisao samoubistva i da iznađe njegovo opšte značenje,
značenje upotrebljivo za sve ljude, a ne samo za obešenjake. Ovaj nesporazum između
Rukopisa i Rezimea, koji izvrsno ilustruje nepodudarnost namere i njene
realizacije, u ovom
specifičnom slučaju, međutim, pokazuje i kako je ponekad dobro
ako pisac ne uspe svoju tezu dosledno da sprovede. Jer “stanje opšte
angažovanosti” u rukopisu srećno izneverava pogrešne dispozicije za
ravnodušnost u Rezimeu.
I još nešto. Sve interpretacije značenja samoubistva su
pozitivne (to je unosani poslovni angažman, odlučujuči skok u karijeri,
obećavajuća pustolovina, dobro ulaganje, izvrsna zabava u dokolici, put ka
slavi, bogatstvu ili moći, obezbeđivanje najvišeg prava, naučni eksperiment od
prvorazrednog značaja itd.), a samo u slučaju Ispovednika kao čuvara Režima
većnog kretanja, kvalifikacija je zavisila od odnosa tog određenog samoubistva
prema višim društvenim i državnim interesima. Iako je ovim narušen jedinstven
sistem reakcija na Emigrantov čin, izuzetak je nalagala potreba za političkom
aktuelizacijom teme, koja se ionako već isuviše udaljila od prepoznatljivog
života.
“U jednom takvom društvu, mlad čovek
odlučuje da se obesi. Naravno da ni on nema jasnu predstavu o prirodi smeranog
postupka, ali za razliku od sredine, poseduje on stvaralački elan, a iznad
svega enormnu potencijalnu energiju oličenu u strasnoj potrebi da nešto
značajno, radikalno preduzme i najzad stane na svoje noge. Jer, na žalost,
mladi čovek je gotovo čitav život u krevetu proveo. Ne, nije bio bolestan. Ni
lenj. Tek malo umoran, ponešto indisponiran. Prilegao je da se odmori i ostao tako ležeči kao proštac dvadeset i sedam
godina.[1]
Odmoren, odlučuje da ustane i da se baci na izvršenje svog plana. Potrebno je
nadoknaditi izgubljeno vreme i prečicom iživeti život. Za početak pada mu na
pamet da se obesi. Najpre će se obesiti, a zatim će već videti šta mu je dalje
činiti...”
Ovaj rezime pokazuje uočljiv napredak u oslobođenju od
uticaja filosofske “predistorije” rukopisa, koja je pretila da uništi svaku
sitvarnu dramsku
istoriju, i što je najbitnije, svi su svesni elementi odnosa povučeni u
pozadinu, tamo iza
sopstvene prividno realne projekcije, pa Emigrantova biografija, postaje i
biografijom naših podsvesnih težnji, a njegova “revolucija” prototip suštinske
revolucije, čiji domašaj u otvorenom svetlu pokazuje iluzornost onih koje su
zasnovane samo na promenama ekonomskog izgleda jednog sistema.
Emigrant se neće svesno iz sveta izuzeti, kako je to prethodnim razmiišljanjima bilo sugerisano. Neće leći zato da bi u svetu pokreta, svojom nepomičnošću začeo jedan bolji antisvet — svet mira. On se neće separirati iz kontestacionih motiva, niti će išta preduzimati iz programskih razloga. Neće u tom pravcu ni razmišljati, pogotovu ne onako kako sam ja to činio. Svet pokreta oko sebe on neće javno poimati kao decidirano neprijateljski nastrojen svom nepomičnom položaju. I najzad, on neće izabrali samoubistvo kao čin konačnog raskida sa svetom, već kao čin (prividno, razume se) najpotpunije integracije sa njim. Leći će upravo kao Arnoldov Vili jednostavno stoga što je bio “malo premoren”, a odbijaće svaku akciju, ne stoga što se time doslednije izdvaja iz sveta pokreta, već stoga što još za pokret nije spreman, što se za njega nije osposobio.
Dublji razlozi tog umora — naša apsurdna pozicija u apsurdnom svetu — moći će se tek naslućivati, ako za to bude bilo potrebe. Najzad, kada bude osetio da se dovoljno rekreirao, on neće razmišljati kako sasvim da se “smiri”, i svoj svet dovede do krajnjih konsekvenci u stvaranju sopstvanog “sveta-jajeta”. Naprotiv, težiće da se što efikasnije pokrene, pristajući pri tom na sva značenja ovog čina samouništenja u svetu iz koga se leganjem izuzeo. Pravi program — samoubistvo kao konstituisanje sopstvenog režima opstanika — biće samo naličje, ali bitno naličje, njegovog dramskog ponašanja.
Taj raskorak između prividne radnje i njenog unutrašnjeg sadržaja, u kome je
skrivena izvesna poruka, evidentiran je gotovo na svakoj stranici teksta. No on
nije uvek lako uočljiv. To je stoga što smo i mi, gledaoci, u stvari, pripadnici sveta pokreta, kompatriote
i saveznici ljudi iz Emigrantove dramske sredine, pa će i pred nama (prividno,
razume se) Emigrant gledati da sačuva svoju tajnu, da (prividino, takođe)
zakonspiriše svoj
destruktivni angažman, da nas zavara, uljuljka, pasivizira spram
svog bunta: svi njegovi postupci izgledaće nam stoga kao iskren pokušaj da se
među nas reintegriše, a ovamo, u svom stvarnom dejstvu (koje baš i neće biti
tako prividno) oni će naš svet razarati u njegovoj bitnoj pretpostavci,
sposobnosti i svrsishodnosti bilo kakve promene. Ne bojim se reći da se ovako
shvaćena ideja može nazvati i
reakcionarnom, ali ona ima i svoje progresivnije izglede. Prepuštajući
drugima ovaj “napredniji” smisao drame, ja se lično zadovoljavam njenim “nazadnim”
značenjem.
“Drama priča kako su njegovu odluku o
samoubistvu primili reprezenti društva: njegov sluga, otac, ljubavnica,
prijatelj, učitelj i ispovednik; kako su je shvatili u kontekstu svojih
dispozicija i kako su se u njegovu akciju umešali; najzad, kako se pod tim
okolnostima mladić obesio, da tek potom njegova okolina, sa zaprepašćenjem,
nevericom i bolom, konstatuje kako je on, eto, pri tom i umro .. . Očigledno
je, međutim, dd se ovo pojedinačno nesrećno iskustvo ne sme generalisati,
glupom slučajnošću ovo se vešanje nepovoljno završilo, ali se za druga ništa sa
sigurnošću ne može predviđati. Naprotiv. O pravoj prirodi tog čina, a pogotovu
o njegovom značaju za ljude, ne može se posle mladićevog samoubistva kazati
ništa više nego što se moglo i pre. Može se samo pretpostavljati, nagadati i
kombinovati...”
Da se finale ne bi opteretilo digresijama, ove naknadne
pretpostavke nisu tretirane. Uostalom, pozicija preživelih nije za ideju komada
ni od kakve važnosti. Ona je bila čitavo vreme tu samo kao neki drugi aranžman,
neka druga orkestracija jedne jedine — Emigrantove teme. Važno je bilo jedino
da osetimo kako je Emigrant ipak
iskusio pravo značenje smrti, kako je, ma i u onom kratkom blesiku predsmrtne
spoznaje danom svakome čoveku, uvideo da se baš njenim biranjem definitivno i
nepovratno srodio sa apsurdom.
[1] Tek sada uviđam da se vreme Emigrantovog
izuzeća iz sveta u godinama tačno poklapa se eremitstvom Arsenija Njegovana,
mada pri pisanju romana taj broj »27” svesno nisam imao u vidu.
No comments:
Post a Comment