TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-IX

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-IX Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

                                                 IX

 

Evo nekoliko ilustracija, nadohvat izabranih iz rukopisa drame:

 

SLUGA:

Najzad, hoćete li se vi vcšati ili nećete?

OBEŠENJAK:

Hoću, Emanuilo, hoću...

SLUGA:

Na posao onda, gospodaru, na posao! Život je

smešno kratak za onoga koji smera nešto da

postigne...

OBEŠENJAK:

Ali ja nisam govorio o nekom programu, Emanuilo. Rekao sam sam da ću se malo o konopče vešati, i to je sve.

SLUGA:

Pa ja nisam teoretičar i nisam mnogo upućen,

ali mislim da je to u najmanju ruku nešto

srodno.

OBEŠENJAK:

A ima li to neke veze sa smrću?

SLUGA:

Koliko ja znam — nikakve. Ako ko i nastrada, to je samo puki slučaj, maler, greška u praračunu...

 

Sluga Emanuilo, dakle, ne spori da u samoubilačkom vešanju ima i nešto rizika, no on ga svodi na rizik koji u obzir moraju uzimati i alpinisti. I oni će umreti ako im se uže prekine. Eo ipso, ako se pri vešanju pokida konop, dešava se da i samoubice stradaju.

O samoubistvu se, zatim, govori kao o hazardnoj pustolovini, čija je draž u neizvesnosti i otvorenim mogućnostima, kao o doživljaju što ga imamo prilikom kockanja u novac:

 

OBEŠENJAK:

Eto, ne zna se čak ni pravo značenje reči

“vešanje”?

SLUGA:

Pa, upravo to ga i čini privlačnim za sve slobodne duhove, sve je neizvesno i sve mogućnosti otvorene, širom i radijalno. Ukratko, to je nešto savršeno, korenito i revolucionarno...

 

Ali o samoubistvu se govori i kao o nekom uglednom zvanju:

 

SLUGA:

Poziv vam fali, gospodine, poziv!

OBEŠENJAK:

Pa, evo, sad i poziv imam.

SLUGA:

I šta izvoljevate biti? OBEŠENJAK:

Obešenjak. Čovek koji se obesio ...

 

A nešto kasnije kao o pozivu koji baš i nije bogzna kakav, ali je u svakom slučaju bolji od izležavanja na federmadracima:

 

OBEŠENJAK:

I šta ti misliš o tome, tata?

OTAC:

O, pa tvojoj majci i meni je svejedno, samo da jednom kreneš, da se nečega prihvatiš. Možda sa konopcem i nećeš baš daleko doterati, ali za početak...

 

Samoubistvo, dakle, za oca ne znači i gubitak sina. Naprotiv, ono mu otvara izvesne društvene perspektive. Kakve su one, to se, doduše, ne zna, ali se pretpostavlja da se vešanjem stvaraju bar povoljne dispozicije za buduću karijeru tako dragu svim roditeljima. Očevom “razumevanju” dodaće majka i svoje kad sinu bude poručila da se, kako ne bi nazebao, prilikom vešanja ogrne. Ali bolje od svega, višeizvesnost samoubistva ilustruje jedan drugi dijalog između Emigranta i njegovog oca:

 

OBEŠENJAK:

Šta je to — vešanje?

OTAC:

Niko živi ti to ne zna, sine.

OBEŠENJAK:

Ali moralo je biti vreme kada su to ljudi znali, oče.

OTAC:

Možda je i bilo, a .možda i nije. Siguran sam jedino da ti ni u moje vreme niko o tome pojma nije imao ... Jedino što se, tako, nekakvim predanjem, zna, jeste da je tu nešto vrlo važno zakopano. Inače se ljudi ne bi...

OBEŠENJAK:

Neko blago?

OTAC:

Verovatno.

OBEŠENJAK:

Povelja o nekom pravu?

OTAC:

Nije isključeno.

OBEŠENJAK:

Slava?

OTAC:

      Možda.

OBEŠENJAK:

   Moć?

OTAC:

Ko zna.

OBEŠENJAK:

Sreća?

OTAC:

Ne zna se...

 

A da je samoubistvo nešto što ljude čini ponosnim, svedoči i mali rat koji se između sluge i oca vodi oko njihove uloge u samoubilačkoj odluci Emigrantovoj:

SLUGA:

I što se taj ladolež posle trideset godina lovljenja zjala ipak veša — moja je zasluga!

OTAC:

Koješta! Đavola bi se taj obesio da ga ja nisam odgajio! ...

 

Emigrantova ljubavnica, medutim, od potpunog nerazumevanja tog čina i njegovog infaustnog značenja:

OBEŠENJAK:

Noćas ću se obesiti, Evice ...

ŽENA:

Luda sam za tobom.

OBEŠENJAK:

Čuješ li, Evice, noćas ću na vešala.

ŽENA:

Načisto podileisala!

OBEŠENJAK:

Vešam se, boga ti poljubim!

ŽENA:

Pa šta?!...

preko podozrenja da je to neki Emigrantov tajni, dvostruki život iz koga je ona isključena:

 

ŽENA:

Kako bi se ti osećao da ja pravim planove kako da se provedem bez tebe?

OBEŠENJAK:

Vešanje nije provod, Evice.

ŽENA:

Pa šta je onda, koga đavola?

OBEŠENJAK:

Pa, ne znam baš tačno. Valjda neka vrsta posla, možda neki angažinan... Ne znam ni sam.

ŽENA:

Nećeš da mi kažeš!

OBEŠENJAK:

Stvarno ne znam. Niko to ne zna ...

dolazi do sasvim praktičnog zaključka da je po sredi neka suparnica u ljubavi:

ŽENA:

Da se ti ne vešaš zbog neke druge žene?

OBEŠENJAK:

Da je u pitanju žena, obesio bih se najpre zbog tebe, draga!...

A kada i u to bude razuverena, dolazi ona do srećnog uverenja da se to samoubistvo ipak vrši zbog nje, zarad njihove zajedničke bračne budućnosti, i time je ono za nju skinuto s dnevnog reda.

U skladu sa preinačenjima koja pojam samoubistva trpi u svesti svih učesnika igre, Emigrantov će prijatelj, ljubomorno u njemu nazirući neki krupan poslovni poduhvat, poželeti u ovome da participira:

 

PRIJATELJ:

Onda me uputi u stvar, daj mi putokaz, makar neki mig! ... Ja sam u govnima, razumeš, do grla u govnima!... Udeli neki komadić užeta!

OBEŠENJAK:

Ali čoveče to se ne može udeliti!

PRIJATELJ:

Onda ga podeli sa mnom, partnerom me načini!

OBEŠENJAK:

Ni podeliti se ne može. To što zadobijem biće mi sve što imam!

PRIJATELJ:

Onda idi bestraga i ti i tvoje vešanje! Dabogda ti se konopac prekinuo!...

Učitelj će u samoubistvu gledati samo objekt od izvesnog naučnog interesa, čije je objašnjenje nužno, ne da bi se ustanovio značaj samoubistva po ljude, već da bi se uspostavila koherentna teorija o njemu:

PRIJATELJ:

Doktore, biste li vi voleli da se i ja obesim?

UČITELJ:

Prirodno, kolega. Mome je učenju svaki nov dokaz dobro došao...

PRIJATELJ:

Onda mi recite u čemiu je stvar?... Zašto se on veša?

UČITELJ:

Otkuda bih ja to znao kolega? A i ne zanima me. Ja se bavim isključivo mehanizmom čina...

 

I dalje:

 

UČITELJ:

Samo, na malom broju slučajeva može se graditi ideologija, ali ne i teorija. Potrebno bi bilo da se povešaju svi ljudi da bi se mogla zasnovati jedna apsolutna teorija o prirodi vešanja... Ali i svaki je slučaj dobro došao ... svaki dokaz više...

OBEŠENJAK:

Ali zašta dokaz?

UČITELJ:

Mnogo tražite od mene, kolega. Ja još nemam teoriju. Kad je budem imao znaću i čemu služe prikupljeni dokazi... Ali dok njih nemam ne mogu ni teoriju imati...

Čak će i ispovednik kao reprezent jedne pragmatične vlasti, podozrevajući da se u Emigrantovom samoubistvi krije neki zaverenički, antidržavni smisao, pokušati da ga veštom manipulacijom pretvori u legalan, pa čak i državotvoran čin.

Treba, međutim, naglasiti da je jedino Emigrant, i to samo povremeno, živo zainteresovan za prirodu i posledice samoubistva, a to je i razumljivo ako se ima u vidu činjenica da se samo on i veša. A ta njegova živa zainteresovanost, pogotovu kada je praćena nesigurnošču, kolebanjem, strepnjom, pa i panikom, kao da ukazuje na to da je on više od drugih na domaku istine, s kojom druge ljude ne povezuje danas ni legenda.