TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-VIII Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
VIII
“OBRTANJE NA
GLAVU”
Uvođenjem u komad realne, “naše” smrti, smrti koja bi
za sve učesnike imala isto doslovno značenje, ja bih svesno pristao na pravila
igre, kojima ee se Emigrant činom samoubistva tek nesvesno prikloniti. Takva
smrt ne bi bila skriveni eksploziv, ona bi postala, odnosno ostala, bitan element
unutrašnje kohezije napadnutog sistema, umesto da bude ferment njegovog
raspadanja. I kada bi sa tim saznanjem umro, Emigrantov poraz bio bi potpun, sa
čim sam se još i morao pomiritii, ali bi to bio i naš poraz, a ja nipošto nisam
pristajao da i mi delimo gorčinu njegove zablude. Tražio sam jedno, u najmanju
ruku, ambivalentno
rešenje. Trijumf starog sistema morao bi da bude zasenčen našom nadom da je
samo privremen, i da se sa povoljnijim ishodom Emigrantova ljudska pobuna več
sutra može obnoviti.
S druge strane, ovako zamišljena drama je svojim
formalnim mehanizmima, još uvek bila pod tutorstvom klasičnog teatra. Budući da
sredina, organizovana na kultu kretanja, ne bi mogla odobriti samoubistvo, jer
bi ovo, pri našem značenju smrti, inaugurisalo princip apsolutnog mirovanja kao
vrhovni princip savršenog opstanka, bio bih ponovo gurnut u mrežu realnih
odnosa. Pisao bih, u stvari, jednu nadrealističku anegdotu pseudopsihološkog
kova, nalik onoj o devojci koja satima stoji na krovu višespratnice samo da bi
je od presudnog rešenja bilo kakvog nesporazuma sa stvarnošću odvraćali “fotoroboti”
religioznog, filosofskog, sociijalnog, emotivnog mišljenja, sa prozora i
trotoara: policajci, popovi, ljubavnici, lekari, prijatelji i roditelji.
“Ovoj drami nedostaje revolucionisani
pogon, nova i nepoznata energija, neka radikalna izmena u strukturi odnosa, pa
možda i u samim pojmovima, neki fundamentalni preobrt ...”
(28. mart 1957. god.)
Izraz preobrt
kao da mi je otvorio oči. Da, generalni obrt je bio potreban. Korenito novo
tumačenje nosećih pojmova. Revolucija odnosa. Paradoks.
“Pretpostavimo da se drama zbiva u
svetu u kome smrt nema ono značenje što ga ima u našem. Da bi ovaj preobrt bio potpun,
potrebno bi bilo smrti pridati dijametralno suprotan smisao (smisao najsavršenijeg pokreta,
recimo, nekog enormnog “skoka” — što ona, uzgred, i jeste), ali u tom slučaju,
premda doista radikalan, obrt bi bio nedelatan, jer bi nas, kao i svako
obrtanje za 360°, vratio opet na početnu poziciju. Odnosi bi ostali
kvalitativno isti, iste proporcije, isti raspored u istim situacijama. Samo bi
se tumačenja preinačila. Sredina bi na samoubistvo Emigranta nagonila jer bi
smatrala da je to najsavršeniji način uklapanja u opšti sistem kretanja kome je
smrt kruna, Emigrant bi, opet, odbijao da umre, kao što odbija bilo koju drugu
akciju osporenog sveta. Odnosi bi ostali realistički, samo bi argumentacija
postala paradoksalna... To izvesno predstavlja neki napredak. Ali nedovoljan,
neodlučan napredak. Medutim, ako smrt u tom svetu ne bi imala nikakvo značenje,
nikakvo opšte iskustvom verifikovano značenje? Ako bi smrt bila akcija kao i
svaka druga, čin čiji se smisao, doduše, ne može spoznati ni prognozirati, ali
može na bezbroj načina interpretirati i pretpostavljati, pa onda ni samoubistvo
ne bi bilo nešto protivu čega bi se svet a priori morao boriti.
Onda se protivu nje ni Emigrant ne bi a priori
borio. U obrtu od 180° smrt je mogla da opstane u oba sveta, u sistemu kretanja
kao god i u sistemu mirovanja. Šta više mogla bi da bude zaloga njihove
privremene koegzistencije. Na Emigrantovoj smrti moglo bi biti ostvareno,
naravno prividno, a u tom prividu i jeste ironičnost paradoksa, najviše
jedinstvo interesa oba sveta. Emigrant bi sarađivao na sopstvenom ubijanju, da
bi njime dokazao premoć svog novog sistema, a osporio vrednost starome, a
njegova bi ga okolina pomagala i podržavala u samoubistvu da bi stari sistem
učvrstila, a novi onemogućila ...”
(30. mart 1957. god.)
“Definitivan oblik obrta
(paradoksa). Onaj
alogičan uslov koji gledalac mora “na veru” da prihvati, onaj neverovatni
preobražaj Jozefa K. u bubu, od čijeg akcepta biće kod mene raskidanje kauzalne
veze izmedu samoubistva i smrti. I Emigrant i njegova okolina, dakle, znaju šta
je to smrt — jer ona je u oba ta zavađena sveta zadržala značenje koje ima u
našem — ali ne znaju šta je to samoubistvo. Njegov smisao prognozira se na
najneverovatnije načine, ono se dovodi u vezu sa svim i svačim, samo ne sa
smrću kao jedinom i pravom posledicom. Sredina može u samoubistvu videti onaj
najviši i najsavršeniji skok (pokret) moguć u svetu kretanja, Emigrant u njemu
gleda jedinu mogućnost za ekstremno mirovanje, najsavršeniji separatizam, ali
ni jedna strana u ovoj parnici ne samo da u samoubistvu kao samouništenju ne
vidi totalan raskid sa svim svetovima, već ga, obrnuto, shvata kao totalno
integrisanje sa njima, kao maksimalno ispoljavanje i potvrđivanje njihovih
unutrašnjih primordijalnih principa ...”
(1. april
1957. god.)
No comments:
Post a Comment