TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-VIII

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-VIII Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

 

 

VIII

“OBRTANJE NA GLAVU”

Uvođenjem u komad realne, “naše” smrti, smrti koja bi za sve učesnike imala isto doslovno značenje, ja bih svesno pristao na pravila igre, kojima ee se Emigrant činom samoubistva tek nesvesno prikloniti. Takva smrt ne bi bila skriveni eksploziv, ona bi postala, odnosno ostala, bitan element unutrašnje kohezije napadnutog sistema, umesto da bude ferment njegovog raspadanja. I kada bi sa tim saznanjem umro, Emigrantov poraz bio bi potpun, sa čim sam se još i morao pomiritii, ali bi to bio i naš poraz, a ja nipošto nisam pristajao da i mi delimo gorčinu njegove zablude. Tražio sam jedno, u najmanju ruku, ambivalentno rešenje. Trijumf starog sistema morao bi da bude zasenčen našom nadom da je samo privremen, i da se sa povoljnijim ishodom Emigrantova ljudska pobuna več sutra može obnoviti.

S druge strane, ovako zamišljena drama je svojim formalnim mehanizmima, još uvek bila pod tutorstvom klasičnog teatra. Budući da sredina, organizovana na kultu kretanja, ne bi mogla odobriti samoubistvo, jer bi ovo, pri našem značenju smrti, inaugurisalo princip apsolutnog mirovanja kao vrhovni princip savršenog opstanka, bio bih ponovo gurnut u mrežu realnih odnosa. Pisao bih, u stvari, jednu nadrealističku anegdotu pseudopsihološkog kova, nalik onoj o devojci koja satima stoji na krovu višespratnice samo da bi je od presudnog rešenja bilo kakvog nesporazuma sa stvarnošću odvraćali “fotoroboti” religioznog, filosofskog, sociijalnog, emotivnog mišljenja, sa prozora i trotoara: policajci, popovi, ljubavnici, lekari, prijatelji i roditelji.

“Ovoj drami nedostaje revolucionisani pogon, nova i nepoznata energija, neka radikalna izmena u strukturi odnosa, pa možda i u samim pojmovima, neki fundamentalni preobrt ...”

(28. mart 1957. god.)

 

Izraz preobrt kao da mi je otvorio oči. Da, generalni obrt je bio potreban. Korenito novo tumačenje nosećih pojmova. Revolucija odnosa. Paradoks.

 

“Pretpostavimo da se drama zbiva u svetu u kome smrt nema ono značenje što ga ima u našem. Da bi ovaj preobrt bio potpun, potrebno bi bilo smrti pridati dijametralno suprotan smisao (smisao najsavršenijeg pokreta, recimo, nekog enormnog “skoka” — što ona, uzgred, i jeste), ali u tom slučaju, premda doista radikalan, obrt bi bio nedelatan, jer bi nas, kao i svako obrtanje za 360°, vratio opet na početnu poziciju. Odnosi bi ostali kvalitativno isti, iste proporcije, isti raspored u istim situacijama. Samo bi se tumačenja preinačila. Sredina bi na samoubistvo Emigranta nagonila jer bi smatrala da je to najsavršeniji način uklapanja u opšti sistem kretanja kome je smrt kruna, Emigrant bi, opet, odbijao da umre, kao što odbija bilo koju drugu akciju osporenog sveta. Odnosi bi ostali realistički, samo bi argumentacija postala paradoksalna... To izvesno predstavlja neki napredak. Ali nedovoljan, neodlučan napredak. Medutim, ako smrt u tom svetu ne bi imala nikakvo značenje, nikakvo opšte iskustvom verifikovano značenje? Ako bi smrt bila akcija kao i svaka druga, čin čiji se smisao, doduše, ne može spoznati ni prognozirati, ali može na bezbroj načina interpretirati i pretpostavljati, pa onda ni samoubistvo ne bi bilo nešto protivu čega bi se svet a priori morao boriti.

 Onda se protivu nje ni Emigrant ne bi a priori borio. U obrtu od 180° smrt je mogla da opstane u oba sveta, u sistemu kretanja kao god i u sistemu mirovanja. Šta više mogla bi da bude zaloga njihove privremene koegzistencije. Na Emigrantovoj smrti moglo bi biti ostvareno, naravno prividno, a u tom prividu i jeste ironičnost paradoksa, najviše jedinstvo interesa oba sveta. Emigrant bi sarađivao na sopstvenom ubijanju, da bi njime dokazao premoć svog novog sistema, a osporio vrednost starome, a njegova bi ga okolina pomagala i podržavala u samoubistvu da bi stari sistem učvrstila, a novi onemogućila ...”

(30. mart 1957. god.)

 

“Definitivan oblik obrta (paradoksa). Onaj alogičan uslov koji gledalac mora “na veru” da prihvati, onaj neverovatni preobražaj Jozefa K. u bubu, od čijeg akcepta biće kod mene raskidanje kauzalne veze izmedu samoubistva i smrti. I Emigrant i njegova okolina, dakle, znaju šta je to smrt — jer ona je u oba ta zavađena sveta zadržala značenje koje ima u našem — ali ne znaju šta je to samoubistvo. Njegov smisao prognozira se na najneverovatnije načine, ono se dovodi u vezu sa svim i svačim, samo ne sa smrću kao jedinom i pravom posledicom. Sredina može u samoubistvu videti onaj najviši i najsavršeniji skok (pokret) moguć u svetu kretanja, Emigrant u njemu gleda jedinu mogućnost za ekstremno mirovanje, najsavršeniji separatizam, ali ni jedna strana u ovoj parnici ne samo da u samoubistvu kao samouništenju ne vidi totalan raskid sa svim svetovima, već ga, obrnuto, shvata kao totalno integrisanje sa njima, kao maksimalno ispoljavanje i potvrđivanje njihovih unutrašnjih primordijalnih principa ...”

(1.    april 1957. god.)