TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-X Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
X
KRATKA
BIOGRAFIJA DRAME
Drama je bila završena početkom juna 1957. godine, i
odložena u jednu od fijoka u kojoj su tada tavorile i sve druge moje “književne
akcije”. Iako sam neprestano govorio da ču je poslati nekom pozorištu, samo dok
je “još imalo usavršim”, dok ne obavim “izvesne korekture”, “dok tekst ne
odstoji” (čime sam, zapravo, ironično ponavljao Emigrantove uobičajene fraze po
kojima če on “ustati čim se malo odmori”, “preduzeti nešto čim ojača”), intimno
sam bio svestan da do toga nikada neće doći, i da ta drama, uspela ili
neuspela, ne izražava dovoljno ni kov moje inspiracije, ni moje najdublje
duhovne interese. Sa njom se, međutim, dogodilo ono što če se nekoliko godina
kasnije dogoditi sa jednim fragmentom iz Vremena čuda, koji se bez mog učešća i znanja
pojavio u listu Vidici pod
naslovom “Isus Kirenjanin”.
Tako je i “Emigrant”
dospeo do reditelja Arsenija Jovanovića[1] i ovaj je
ispoljio prilično živu želju da ga režira.
“A.
J. misli da “Emigranta”
treba davati kao grotesku, onako kako je u podnaslovu i naznačeno. Neka se značenja moraju kamuflirati, druga eliminisati. Dijalozi se
moraju sažeti sa 80 na 40 strana. Ima ponavljanja, varijacija na temu,
različitih izgleda istog paradoksa. I nešto deficita u čistoj akciji. I po
njemu je sluga Emanuilo modus vivendi drame gotovo koliko i Emigrant, mali
metafizički motor koji ideje puni dramskom energijom. U celini komad je crn, ni
najmanje ne podstiče optimizam, što njemu — A. J. — i odgovara. No veliko je
pitanje hoče li to odgovarati onima koji u rukama drže ključeve repertoara.
Scena i režim Ateljea najbolje bi joj odgovarali. A od glumaca — mladi,
naravno: Pleša[2], Simić[3], S. Laković[4], Slavenski[5]. Dramu je pokazao
profesoru S. B. kome se svidela, mada nalazi da je u priličnoj meri nehumana..
.”[6]
(3. jan. 1959. god.)
Ali ni do kakvog aranžmana nije došlo. Najlakše bi bilo
tvrditi da ovakva “underground”
predstava nije odgovarala puritanskom razdoblju jednog postrevolucionarnog
društva, koje se, u paničnom strahu od infekcije zapadnjačkom dekadencom, tek u
medicinski opreznim dozama upoznavalo sa dramaturgijom jednog Ionesca i
Becketta, potvrđujući tako staru istinu da je prvi akt jednog zatvorenog
sistema presecanje svih komunikacija sa svetom i sprečavanje dovoda svežih
informacija i novih shvatanja. Ne sporim da je deo istine i u tome ležao. No
biće pre — neka mi moj prijatelj Arsenije oprosti na ovoj otvorenosti — da je
on, budući tek završio Pozorišnu akademiju, tražio sigurniji put u karijeri. U
svakom slučaju, drama se vratila u udobnu pomrčinu fijoke da tamo sačeka poziv
iz Kölna, u jesen 1969. godine, i da ponovo vaskrsne kao radio-igra, 7. septembra
1970. — na nemačkom jeziku.
XI
OBEŠENJAK KAO MUTANT IZMEĐU
POZORIŠNOG KOMADA I RADIO-DRAME
“Šta učiniti? Izvrsiti banalnu
adaptaciju komada za radio i ostati pri ideji koja me mozda više i ne izražava,
(ako je to ikad činila), ili preispitati koliko se moje današnje stanovište sa
njom poklapa, pa izvlačeći zaključke iz eventualnih razlika, primeniti ih u
strukturi drame. Ako bi se zadovoljio prostom radiotranskripcijom, posao bi
nesumnjivo bio lak, ali, bojati se, i nedovoljan, jer nemam izgleda pukim
tehničkim izmenama ni da načnem pozorišni duh u kome je kao u prethodnom uslovu
drama pisana. Ako bi se za drugi put odlučio, moglo bi me to, u slučaju
inkompatibilnosti sa ondašnjim idejama, dovesti do potpunog odbacivanja
rukopisa i pisanja nekog novog, za šta baš nemam ni vremena ni volje...”
(26. dec. 1969. god.)
“Danas sam u pogledu drame za Köln
doneo “solomonsko rešenje”. Ono baš i ne služi na čast mojoj književnoj i
poslovnoj savesti, ali je kao i svako pragmatično rešenje — efikasno u svom
kompromisu izmedu bezobzirne savesti i obzirne nesavesnosti. Proveriću najpre
koliko je rukopis iz 1957. godine aktuelan, pa ako ustanovim da sam sve njegove ideje
već odavno odbacio: jednostavno ću im promeniti tehničke oznake i poslati ih
kao svoje. Ukoliko, pak, ustanovim da moje tekuće ideje sa ovim starim još uvek
korespondiraju, upustiću se u one korekture koje će ih dovesti na današnji
nivo...”
(27. dec. 1969. god.)
Srećom po moje samopoštovanje đesio se drugi slučaj.
Još uvek sam, u presudnom značenju Ideje, ovu dramu mogao da smatram svojom. U onom, pak, u
čemu to nisam mogao, korekture nisu pretile većim teškoćama. U tehničke
prepravke koje sam obavio da bi je prilagodio radiju neću se upuštati. S
obzirom na to da sam pozorišni medijum poznavao malo, a radio nikako, nego da sam, u
stvari, dramu prevodio iz
stanja, koje sam zamišljao kao teatarsko, u stanje, koje sam, opet bez neke
ozbiljnije podloge, zamišljao kao radiofonsko, pretpostavke moje adaptacije bi
mogle da izazovu smeh. Takođe neću govoriti o sažimanjima koja su bila znatna i
u propast odvukla preko trideset strana rukopisa.
Osnovne promene zbile sii se na planu aktuelizacije drame i
njene angažovanosti.
Aktualizacija se ogledala uglavnom u interpolaciji
nekih novih motiva — tema dana — na mesto starih, čiji je “radni vek” prošao.
Na primer:
SLUGA:
Da ste bar eksere poboli, o vama bi
se pisalo kao o fakiru, a ovako se govori kao o lenjom, nesposobnom sebičnjaku
koji ne leži čak ni iz protesta,[7] već
zato što je umoran. I to je, molim vas lepo, neki razlog za uvažavanje danas! Danas kada su svi u
pokretu, u gužvi koje nije bilo od seobe naroda, kada svi nekuda jure, za nešto se otimaju, nešto traže, ištu,
premeštaju, razmeštaju, za nešto se bore, za nečim žude! I dok se sve to
zbiva tako čudestveno lepo i smušeno, gospodin čmava pod dunjama, na
federmadracima... Ali kome ja ovo pričam? Citiram: Poručnik američkog ekspedicionog korpusa u Vijetnamu, Vilijem Keli je
samo 16. marta 1968. godine mitraljirao ili kako se to vojničkim žargonom kaže “mecima
zalio” oko stotinak seljaka u naselju Song-Mi. Sa vašim larviranim
sposobnostima, vi ih ne biste “zalili” manje, a ja lično, paru bih na vas
turio... Vi biste goreli blistavije od
budističkih kaluđera, ušli u Češku pre Rusa...
SLUGA:
Vaš gospodin otac mi je baš nedavno
rekao: zašto moj sin, onamo iznad postelje, ne obesi neki amblem, parolu, transparent, nešto na formu proglasa, protesta, manifesta, ili bar kakav barjak da pobode, onda
bi njegovo izležavanje imalo smisla, i ja ne bih morao da crvenim...
SLUGA:
Jedan od mojih poslodavaca bio je
fabrikant, ogavni truli parajlija, pa se iz klasnih pobuda obesio o pozlaćanu
žicu. Dočim se proleteri vešaju o svoje
okove. To im nalaže revolucionaran instinkt, a i nemaju ništa do bukagija. O
šta se vešaju intelektualci sam bog zna, kod njih vam je sve nekako maglovito,
šućmurasto, na tri ćoška. Čak su im i štrange na tri ćoška kao saobraćajni
znaci...
SLUGA:|
I tamo smo se pobratimili mada to kod nas komunista nije
običaj.
OTAC:
Pa još na
stepenicama ste bili hrišćanski socijalist!
SLUGA:
Levog smera
gospodine, ali ja sam kao sluga navikao da žurim.
OTAC:
Uhvatite ga
ispod levog pazuha doktore, znate li šta je to levo?
SLUGA:
Ovo vam je levo, doktore!
UČITELJ:
U moje vreme
levo je bilo jedno, a sad je drugo. Ko bi se tu snašao?
SLUGA:
Kao radikalni anarhist valjda znam šta je levo?
OTAC:
A vi, Emanuilo, opet promenili farbu?
SLUGA:
Glavno je da sam ostao sluga, zar ne?
U domen aktualizacije svakako spada i moto kojim je
drama posvećena uspomeni na tragično samospaljivanje Jana Palaha. Uopšte, može se reći da je ceo rukopis
naknadno osenčen tmurnim bojama svojstvenim atmosferi koja je pratila sovjetsku
okupaciju Čehoslovačke, kao i izvesnim razočarenjem zbog, pri trezvenijem
rasuđivanju, sasvim očekivanog i neizbežnog opadanja vitalnosti studentskih
osporavanja u svetu i kod nas. (Opet smo, naime, što veli Musset, seli na vreću
vapna, punu mrtvačkih kostiju, i ogrnuvši se ogrtačem sebičnjaka, nastavili da
cvokoćemo od zime.) Ovde korespondencije rukopisa sa realnošću nisu uvek
flagrantne, ali se manifestuju zaobilazno, izvesnim naglašenim individualizmom,
izvesnom asocijalnošću koja se javlja u Emigrantovom stavu prema velikom
poduhvatu njegovog života — samoubistvu. Na primer:
OBEŠENJAK:
U božju mater! Obojica u majčinu! I
da znate neću se za vas vešati! Ne zaslužujete vi to! Sam ću se
obesiti! Sam za sebe visiti! I svima
ću objaviti da to za sebe činim! neću da
budem novi hristos! ...
OBEŠENJAK:
Ali sad sam se pokajao, napokon mi je
došlo iz dupeta u glavu da mene ni vešanje neće izmeniti na bolje... Neću se, druže, vešati ni iz personalnih ni
iz generalnih razloga, uopšte se neću vešati! ...
U pregovorima što ih vodi sa
Ispovednikom (Islednikom, naravno), oko legalizovanja svog individualnog čina,
pored nesumnjive ironije s kojom on argumentiše pristajanje na administrativno “podruštvljenje”,
“podržavljenje” (“nacionalizaciju”) sopstvenog samoubistva, ima i nekog
iskrenog povlađivanja, odustajanja od revolucionarnog kursa, nešto od stvarne izdaje vlastitih ideala.
No ovakve promene pre spadaju u novo angažovanje nego u
aktuelizaciju drame.
U istoriji pisanja ove drame, sa gledišta njenog
angažovanja, postojala su, u celini uzev, dva oštro razgraničena procesa:
1. Proces dezangažovanja. On
se odvijao u radu na prvoj, pozorišnoj verziji, 1957. godine. Pokušao sam,
naime, da dramu rasteretim obaveze da initerpretira moj sukob sa stvarnošću, a
pogotovu njegov društveno politički vid. Hteo sam da sprečim da se drama bilo
gde konkretizuje, da ne bi izgubila univerzalnost i važenje za sve stvarnosti.
2. Proces reangažovanja. On
se odvijao u radu na drugoj, radiofonskoj verziji, 1969. godine, i bio je reverzibilan. Svuda tamo
gde sam, u staroj, izbegavao neposredni angažman, sada sam na njemu insistirao,
u velikoj meri dopuštajući da, na račun univerzalnijeg značenja opšte ideje, do
izražaja dođe njeno značenje po moj
život i obračun sa mojom stvarnošću. (Bio je to danak opštem duhu
pobune, duhu permanentne odgovornosti koja se vraćala svom legitimnom izvoru —
pojedinačnim ljudima, pošto je toliko vremena bila uzurpirana od strane
asocijacija na svim nivoima.)
Taj angažman je vidljiv gotovo na svakoj strani, ili
kao prisustvo ideje, ili kao prisustvo nekog aktuelnog fakta, ili u
kombinacijama oba elementa, a sa najkonkretnijom preciznošću izražen je kroz
uvodenje u dramu unutrašnjeg
monologa, u kome Emigrantovo fizičko prisustvo na sceni samo posreduje mom glasu, mojoj
zbunjenosti, mojim dilemama, i mojim neraspoloženjima.
Možda bi najverniju sliku tog procesa dezangažovanja i
angažovanja pružio komentar naslova, od kojih je svaki, neko vreme stojeći u
čelu drame, izražavao pomeranje akcenata sa jednog na drugo značenje iste
ideje:
TRANSFORMACIJE NASLOVA DRAME KAO ZAKLJUČAK
Prvobitni naslov “Emigrant” više je od svih poznijih izražavao moju apsurdnu poziciju u kontekstu naše stvarnosti. Visok stepen angažovanja, s kojim se počelo, postepeno je s već navedenih razloga ustupao mesto univerzalnijim tendencijama osnovne ideje, ali se, paradoksalno, ovo krajnje proširivanje radijusa dejstva i “uozbiljavanje”, s kojim je prva verzija i okončana, krije pod posrednim naslovom “Obešenjak”. Opšti apsurd podvučen je ovde dvosmislenošću naslova, koji se koleba između svog tragičnog značenja (čoveka koji se obesio) i komičnog značenja (čoveka sklonog šali). Naslov “Šta nije u redu sine, šta nije u redu?” nikada nije figurirao u tekstu, on je, samo u mojim razmišljanjima, pokrivao onu fazu između pozorišne i radiofonske verzije u kojoj sam poverovao u moralistički duh priče.
“Konopac i tronožac”,
u odnosu na konačno izabrani, “Do
viđenja, druže, do videnja” ima istu funkciju koju naslov “Obešenjak” ima u odnosu na naslov “Emigrant”. Uostalom, on
ništa i ne kazuje. Poslednji naslov pod kojim se drama na radio-stanicama daje,
verujem, u pravom opsegu izražava humanu prirodu njenog angažmana. “Do viđenja, druže, do viđenja”,
pozdrav, oproštaj preuzet od Jesenjina[8] koliko
god predstavlja priznanje poraza ljudskosti u jednom apsurdnom svetu,
nemogućnost humane pobune u sistemu odnosa koji višoj vrednosti čovekovoj nije
primeran, istovremeno dozvoljava nadu (ili možda nužnu iluziju), da će se
Emigrant, ili njegov dvojnik, jednom vratiti, da će se njegova pobuna obnoviti,
pa ako opet bude savladana, da će se nastavljati u pobunama drugih Emigranata,
sve dok stvarnost ne bude radikalno humanizirana ili totalno razorena.[9]
U oba slučaja, to je, ako ništa drugo, bar neko
trajnije rešenje.
9. maj 1971.
god.
London, West
Hampstead.
[1] Arsenije Jovanović
(1932) pozorišni, radio i TV reditelj, pisac, profesor na FDU Beograd do racepa
Jugoslavije. Fulbrajtov stipendista i gostujući profesor u SAD. Jedanaest
godina upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, a posle umetnički direktor Bitef
pozorišta. (Prim. prir.)
[2] Branko Pleša
(1926-2001) glumac i reditelj. Član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu,
redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Završio glumačku školu u
Zagrebu i Akademiju u Beogradu. Glumio u više od 20 filmova i nebrojene uloge u
pozorištu. Dobio je mnoge domaće i inostrane nagrade. (Prim. prir.)
[3] Nikola Simić (1934)
glumac, član JDP. Diplomirao na Akademiji u Beogradu. Glumio je u mnogim
pozorišnim predstavama i filmovima i dobio brojne domaće i inostrane nagrade.
(Prim. prir.)
[4] Predrag Laković
(1929-1997) glumac. Član JUP. Diplomirao je na Akademiji u Beogradu. Ostvario
je mnoge uloge u pozorištu i na filmu. Dobio je brojne nagrade u zemlji. (Prim.
prir.)
[5] Petar
Slavenski-Stojanović glumac i režiser. Član Srpskog narodnog pozorišta u Novom
Sadu, a kasnije u JDP režirao i glumio. Brojne predstave je režirao i igrao u
njima i dobijao nagrade za svoj rad. Bavio se i voditeljskim poslom na radiju i
TV. (Prim. prir.)
[6] Prof. Bajić mi je u jednom razgovoru predočio neke
svoje ideje na temu apsurda čovekove pozicije. Štaviše, on ih je izneo u obliku
sižea za jednu dramu pod naslovom „Radijacije“.
Obrt koji je u njoj bio primenjen, u priličnoj se meri podudarao sa tipom obrta
u mojoj, pa mi je ovo naknadno isprobavanje mog ključa na tuđim vratima, pomoglo da
ga bez straha upotrebim.
[7] Istaknute reči u citatima iz Drame u
ovom poglavlju obeležavaju ona mesta na kojima su za stare sadržine uvedeni
novi aktuelni pojmovi.
[8] Sergej Aleksandrovič Jesenjin (1895 - 1925) je bio
ruski pjesnik. Oženio se balerinom Isadorom Duncan. Staljinistička je kritika
oštro osuđivala „jesenjštinu“, pijanstvo, razbarušeni individualizam, kavanska
raspoloženja i poetizaciju huliganstva. Jesenjinova poezija stekla je mnoge
poklonike i izvan pesnikove domovine. Izvršio je samoubistvo. (Prim. prir.)
[9] Otvoreno govoreći, sada na kraju, čini
mi se da naslov ovog eseja više i ne ođgovara onome što je njime pruženo.
Iskrenost, u priličnoj meri postignuta na planu opštih razmišljanja, nije bila
u odgovarajućem opsegu dopunjena otvorenošću na onom ličnom, pogotovu na onome
što se zove »društvenim nivoom svesti”, njenom političkom projekcijom. Bilo je
isuviše alibija, isuviše prerušavanja, isuviše obzira. Ali, ako bi se ovaj
naslov ipak prihvatio, valja ga čitati kao da je pod navodnicarna. Tako će,
utehe radi, biti podvučena njegova ironična priroda. (SCENA, 5, 1971)
No comments:
Post a Comment