TAMO GDE LOZE PLAČU br. 15.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 15. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

15.

LEPA KNJIŽEVNOST I RUŽNO DAVLJENJE

"Jusuf beg Balipašić je prekrštenih nogu sedeo na afganskom šiljtetu i na pergamentu, bronzanom kopčom pričvršćenom za tablicu od fildiša, ispisivao oproštajne redove ispovesti Alahu, Jedinom i Svemogućem. A i Svevidećem. Jer da će oko ovog sveta na njegove reči pasti, pa i ako padne, razumeti ih, nije bilo izgleda:

'Dato, alahunèmrìlē, u Beogradu, jedanaestog dana meseca rebiul-èvela, godine od hedžire 1242 ili po krestijanskom računanju – avgusta tridesetoga Leta gospodnjeg 1830 ..."

(Dnevnik, 1976)

Ovo je početak jednog poglavlja II dela Zlatno runo. Turski plemenitaš imaginarni Jusuf Balipašić još nije postao istorijski Halid beg. Još je bio u nemilosti Porte i oko vrata mu se stezao gajtan piščeve mašte. preživeo je ušavši u jednu istorijsku ličnost i balkansku špijunažu. Umesto da trune pod zemljom, čije je Kneževe, na inicijativu Simeona Grka, prodao Dahijama[1], može, na dan čitanja Hatišerifa[2], godine 1830, da s tim istim Cincarinom[3] – trguje.

Prvobitni krvožedni koncept poglavlja odbačen je za račun posedoždernog. Odbačen, ali ne i bačen.

(Prva paranteza: 1966, radio sam u Kijevu na nekom filmu, koji, srećom po mene i umetnost, nikad nije snimljen. Tamo sam upoznao predsednika Udruženja ukrajinskih pisaca, druga Z. Iako tek u srednjim godinama, drug Z. je već uspeo da svojim delima jarko i poetično osvetli skoro sve značajne izglede domaće stvarnosti. Ostavši bez tema, odlučio je da se baci na Evropu. Evropu u celini. Evropu u geografskom, istorijskom, sociološkom i psihološkom smislu. Evropu u godini 1945. Što zapadnije od Dubrovnika nikad nije bio, nije ometalo rad. Naprotiv. Podsticalo je maštu. Mašta se hrani tajnama. Poznavanje stvari zbunjuje, ograničava, suši. Nema ništa stvaralački abortivnije od činjenice koja se ne sme zaobići. A povrh svega, jedna verifikovana činjenica pripada ili može pripadati svima. Jedna uspela fantazija – samo roditelji, piscu. Tako je drug Z. u tri toma obavio posao sa "Evropom u celini".

 Posao sa izdavačem, međutim, nije išao tako glatko. Evropa se, naime, nije mogla braniti.Izdavači, izgleda, jesu. Čak i za ruske stepske pojmove delo je bilo preveliko. Protivargument druga Z. da je i Evropa prilično velika, nije upalio. Morao je izbaciti ceo tom, u svemu oko pet stotina strana. "Šteta", kazao sam sa stvarnim razumevanjem. "Ništa ne mari", odgovorio je drug Z. staloženo. "Ubaciću to u drugi roman". "Kakav drugi roman? Pa sa Evropom ste završili?" "Ima i drugih kontinenata", podučio me je drug Z. ... "O Aziji, na primer, nisam još ni reč napisao".)

Blagodareći štedljivosti druga Z. sačuvao sam eliminisano poglavlje o nesrećnoj sudbini Jusufa bega Balipašića i uverio se da je moj kijevski učitelj spisateljskog cincarluka u pravu. Ako ništa drugo, poslužiće nam sada za jedan eksperiment, neku vrstu očigledne nastave iz književne praktike. Produžićemo malo priču o Jusufu begu. Tek toliko da uđemo u tehničke komplikacije. Promenićemo zatim temu i pokušati da dočaramo barem deo onoga što bi njegov tvorac morao ili mogao misliti dok ga stvara.

Varijeteti su bezbrojni, ali se nadamo da ćemo, nezavisno od ironije bez koje se profesionalne ispovesti ne mogu pisati, uspeti da pogodimo duh takozvane kreacije. Unapred se izvinjavajući onima koji još veruju da je dobra literatura posledica srećnog spoja dara i iskustva, dva čuda dakle, posadimo našeg pisca za sto i pokrenimo mu pero, da nastavi tamo gde sam ja godine 1976. stao:

"Pred vratima Jusuf begovih ličnih odaja stajao je krvnik Galib Kumrija i osluškivao. Ništa čuo nije. Biće mu starac hizmet učinio, oduzeo posao iz ruke. Alah beásuni vèrsuni! – Bog mu belaj na vrat! Galib Kumrija nije mario da davi ljude. Nipošto zbog opasnosti da pri tome i sam bude ozleđen. Nje najčešće nije bilo. Većina carskih osuđenika već je iznutra bila mrtva dok im je on spolja tek obavijao svileni gajtan oko vrata. Ostatak posla je izvela njegova atletska snaga, oštar pokret šaka u stranu i ujednačen pritisak kolena o grudi. Službu nije voleo zbog podmuklog izraza na licu onih pred koje je kao èđel crnih krila stao.

Ako je ispio otrov, Jusuf beg bi ga zaista zadužio. Njemu bi ostalo jedino da stezanjem gajtana oko mrtvačeve šije napravi brazdu. I pokupi pèškeš ... Ali nije on takve sreće. beg će, po svoj prilici, sedeti na divanu, pušiti, piti čaj i meriti ga očima punim lepog mišljenja o sebi i prezira prema njemu, Galib Kumriji, sudanskom robu i ubici. Jamačno će efendiluk imati otmenu volju da pre smrti malko prodivane. Još jednom beg da oseti prijatnu nadmoć nad fukarom. Kahneoglu! – Kurvin sin! ..."

Preko olovkom čitko, bezmalo kaligrafskom latinicom ispisanih reči, po kvadratu 210x297 mm kruće bele hartije od c/o 45 gsm, pada, međutim, oštra oreola električne svetlosti, čiji sjaj izvan politure pisaćeg stola seni nežno maslinasti abažur. Iz kristalne čaše s viskijem, u kojoj se tope tri minijaturna glečara, širi se insektoidni miris i meša s oporim dimom kubanke, koju jedno od najažurnijih pera Balkana drži u levoj, slobodnoj ruci, neangažovanoj u tananom opisu poslednjih zemnih trenutaka beogradskog evlije Jusuf bega Balipašića.

Mozak je u međuvremenu prignječen mučnim pitanjem o čemu bi beg mogao da misli dok ispovest ispisuje. Sama ispovest, đavo je nosi, moći će se, ako požuri s crnim klipanom pred vratima, i izostaviti. S nekoliko izmena datiranje se može pomeriti u zaglavlje jázije. Beg će tek otvarati žalopojku pred istorijom. Umreće pre nego što pisca uvali u sve one silne neprilike oko pojedinost ličnog života što ga čekaju da budu izmišljene. Ali, ako se ispovedanje još i moglo zaobići, prokleta begova misao – ne može. Taj je nekog vraga morao misliti dok se od života opraštao. Nije bio moron. Ni junak američkog best-seller-a, kome funkcionišu samo čula i organ za rasplođavanje. Bio je Balkanac, svikao još od jelinske prepotopije da misli duboko i zamršeno. A morao je pripadati i ezeli Beogradskog pašaluka čim je imao čast da zadavljen bude na privilegovan način.

Šta uopšte misli pisac jedne oproštajne poruke? I da li je u svakom dobu mislio isto? I mislio li je slično ma ko i kakav da je? Može li samrtnik da izbegne one odvratne i dosadne kondicionale koji su život mogli da upute srećnijem ishodu? Može li se jednom, za promenu ne biti jako pametan post festum? Čak i ako umire melanholični i obrazovani Otomanac na balkanskoj vetrometini između Orijenta i Okcidenta? Nahranila je, uostalom, ta istorijska promaja već podosta knjiga. I njegovih, razume se. Mora li i ovu?

Zašto plemeniti beg ne bi od večnosti utekao u neki alibi? Zabavio se kakvom sporednom neudobnošću sadašnjeg gnusnog položaja? Ljudi su i pod giljotinom bili osetljivi na buve. Zašto gospodina, recimo, ne bi žuljile papuče? Kamenčić u papuči mogao bi misao skrenuti s maroderske teme taman koliko je nužno da Galib Kumrija obavi svoj, znatno skromniji, deo duševnog prilagođavanja situaciji i zaveže čvorove na gajtanu. Ostalo bi, naravno, da se objasni odakle u jednom otmenom konaku – kamenje? Pritekla bi u pomoć higijenska šetnja po "bašti".

Kamenčić bi upao u papuču, pritisnuo najpre begovu petu, zatim mozak. Epske misli, prodorne generalizacije, povesni komentar, duhovite opaske što snagom munje u magnovenju obasjavaju istinu o čovekovom usranom stanju i položaju – od kojih pisac trenutno ne može da se seti nijedne – ležale bi za uvek pokopane pod baštenskim oblutkom kao pod nadgrobnim kamenom. Nikad se ne bi saznalo šta je gospodin beg o "smrti kao takvoj" mislio. Ni šta je o njoj mislio s obzirom na sebe.

Naš pisac uzima gutljaj viskija, jezikom držeći led na pristojnom odstojanju od zuba. Rešenje je savremeno. Kinematografsko takorekuć. Iako filmove gledamo još od pre rata, književnost je, izgleda, krenula u bioskop tek šesdesetih godina. Nedavno je čitao jedan takav roman u kome su sve važne stvari spretno bile preskočene.

Voleo bih da može tako pisati. Njegovi Turci, nažalost, nisu baš jako mobilan svet. Veći deo vremena provode na divanu. Misle ili eglenišu. Ono malo Srba, nužnih zbog protivradnje i izdavača – inače bi ga, kakvi su, slali u Carigrad da štampa knjige – zatiče obično tek na kolcu gde za neku naročitu aktivnost nisu sposobni. Retke su bile grane na koje bi kao pisac mogao da odleprša. Retke i tanke. Ali naći ih mora. Inače, nikad novelu neće završiti.

Uvek će se naći neki prokleti turski efendija da ga mutnim pogledom na svet jedne umiruće civilizacije – što prekrštenih nogu na divanu, pijući čaj i pušeći nargile, čeka crnog dilsuza Evrope s gajtanom u ruci – tera na mukotrpno stenografisanje beskonačnih unutrašnjih monologa. Ni u bioskopu, uostalom, pojma nemamo šta junaci platna misle, pa se opet nekako snalazimo. Klasična književnost je razmazila čitaoce. Sad ta marva zahteva da joj se za njene pare sve objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo retka imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica, a da njima ne budu čitaoci ni od kakve stvarne pomoći.

Neprilike bi, međutim, nestale, a s njom i prilično sumnjivog kamenčića u papuči, ako Jusuf beg ne bi znao da će za koji trenutak biti zadavljen.

Zašto bi onda pisao ispovest?

Naš pisac ispija još gutljaj viskija. I nalazi da je pitanje neumesno. Ispovesti ne sastavljaju samo samrtnici. Praktično uzev, oni ih se najređe i poduhvataju. Obično su zamajani nekakvim stupidnim nadama. Najčešće se ovakvom akribijom zanose oni što od naknadne iskrenosti očekuju izvesne neposredne koristi. Slavni ljudi da bi objasnili zašto i kako su postali slavni, i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje najbolje namere, koje su u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazale kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.

U svakom slučaju, samrtnik bi možda i mogao za sobom ostaviti poruku, na poleđini starog koverta ispisanu nesigurnom rukom alkoholičarske depresije. Nipošto krasnopisom izvezenu knjižurinu. Pa ma bio sa Balkana gde se za svaku glupost uvek ima vremena.

On bi takođe morao naći malo vremena da se snabde ledom. Ali to bi zahtevalo napuštanje sobe. Ne može računati na to da se do kuhinje provuče neopažen. Bilo ko od ukućana, čim bi ga primetio, zakačio bi za njega onako usput neku neku od sopstvenih akutnih muka, a potom iščezao, ostavljajući ga da kako zna i ume, vrativši se u sobu, pomiri privatnu nevolju aeronautičke ere s istorijskom iz doba konjskih zaprega. Moraće uskoro instalirati sobni frižider. Neće ići baš glatko. Već i sa ručnim televizorom imao je okapanja. Pogotovu s rešoom za kafu. Divan je već odavno stajao u dubokom alkovu. Ako useli i frižider postaće autohton. Potonuće u opijumski san samodovoljnosti. Već ionako se ne viđa dovoljno. Njegovi izgledi u društvu pate. Porodične spone zarastaju u zarđalu rutinu. Život postaje divanski, turski. Više kao neko opšte razmišljanje nego stvarno življenje. Čak i ako se ispostavi da je taj Jusuf beg obrazovan i nadaren čovek - jer kakav je, on još ne zna - da se frižider ne kvari i televizijski program postane dublji od zračenja katoda koje ga posreduju, teško bi se takvo društvo moglo smatrati dovoljnim da čoveku ispune vitalne godine.

Beg, naravno, neće znati da je osuđen. Pisaće ispovest da bi temeljno, akuratno objasnio greške počinjene u korist Otomanskog carstva. Carstvu će, međutim, već sve biti jasno. Dok osuđenik bude tražio snažne i dirljive reči za opravdanje pred istorijom, pa i izvesnim praktičnim nadama na rehabilitaciju bude davao krila, ta istorija će s konopcem u ruci, stajati pred njegovim vratima i razmišljati kojoj tehnici davljenja prednost da dopusti. Neočekivana crna, mutava smrt ironično će obasjavati efendi Jusufove napore da svetu objasni sve svoje nedužnosti. U širem smislu, u kome književnost ezopovski simbolizuje tekuće probleme, situacija će poetski dočaravati besmislenost svih ljudskih nastojanja da se bude shvaćen, čak i ako se živi u najboljem od svih svetova. Može li se biti aktuelniji? Za pametne ne može. Budalama se ionako niko ne obraća.

Izlaz iz lavirinta samrtničkih razmišljanja je nađen, ali se begov ispražnjen mozak nečim mora napuniti. Po mogućstvu nečim praktičnim. Logično je, dakle, da se razmišlja o manuskriptu, o tome kako da se, ne savijajući previše fakta, on, beg, osvetli sa najpovoljnije strane. To, nažalost, zahteva da on, pisac, zna od čega se to beg zapravo brani, zašto je osuđen, i ko je on uopšte u komplikovanoj administacijibeogradskog pašaluka. Jer sve što on, pisac, o begu zasad zna je – ime. Egzotično ime, koje se ne može naći u svakom telefonskom imeniku. I godine.

Blizu je, naime, pameti da, bar u visokoj politici, jedan otomanski plemić ne može zasvinjiti pre pedesete. Pre pedesete mu se za tako nešto i ne daje prilika, koju ima danas svaka tridesetogodišnja šuša. Što se tiče sedenja na divanu i pisanja ispovesti, pozicija je perspektivna za početak svakog romana, pa ma se nijedna reč tog dokumenta ne izpisala. (Junak je uvek mogao biti na vreme ometen u nepoželjnoj iskrenosti bilo čime, čak i priordnom katastrofom, ako se u spisateljskoj torbi nema ništa lakše.) Sve ostalo na tom prvom arku bili su popularni tehnički detalji kojih se nije spasla nijedna priča o tim nesretnim Turcima na ovim meridijanima napisana.

To je taj njegov tropos. Njegov način. Knjigu bi počinjao s nekom opštom idejom. Tekuću s namerom da duboko i originalno progovori o dubokim ali krajnje neoriginalnim pitanjima životu i smrti. Što je vek XIX a ne XX, stvar je izvesnih „stvarnosnih“ okolnosti. Izgleda, međutim, da je ovog puta ideja o životu i smrti bila pomalopreterano opšta. Ispod tanušne opne njegovih lingvističke dojenčadi vire mrtvačke kosti klišea. Sve ima transparentnost rendgenskog snimka. Ali, on se ne brine. Uskoro će oko odvratnog skeleta početi da se taloži meso iznenađujućih prideva, sinonimi i homonimi ispuniće šupljine sluzavim sokom bez kojeg bi priča ostala suva kao strašilo, povezaće se krvni sudovi asocijacija s njegovom neumornom maštom koja će kroz manuskript pumpati sve nove i nove situacije, a logika će se postarati da se negde ne pojavi neka grba ili, ne daj Bože, treća noga, kao kod početnika u poslu. Posle desete knjige stvarna briga za jedanaestu više ne postoji. Išijas je ono što uistini pisca zabrinjava.

Ispija još gutljaj viskija. Poslednji kristalčići leda pale mu nepca. Reže i novu cigaru. S ploče je do sada Mozart[4] (Eine kleine Nachtmusik) njegovim rečenicama davao lakoću i voluminoznost. Sad ga zamenjuje Brucknerom. Treća Simfonija u G molu snabdeće ga dramatičnom neumoljivošću potrebnom za prvu korekturu. Prvoj stranici vraćao se odmah pošto bi je napisao. Ostale su morale čekati kraj. Prvi akord je presudan. On je ključ knjige. Od njega zavise konačne osobine budućeg romana. Kao što od gena zavisi individualitet budućeg čoveka.

Okreće na dole olovku s crvenom gumenom usnom. Baca na rukopis letimičan pogled. Kad stekne opšti utisak, vratiće se na pojedinosti. U prvom redu pogođeno je glagolsko vreme. Perfekt, taj tihi manovski čarobnjak priče, prevukao je preko zarđalih  reči duhovnu patinu. Opis Jusuf bega, nepomičnog, gotovo nekrotiziranog u konzervirajućem perfektu i predačkoj odaji, po kojoj se pomera jedino žućkastosiv sjaj uljare, ispao je sasvim dobar. Ponešto manufakturan, ponešto nalik njegovim ranijim delima, ali to je i hteo. Čitalac voli da prepozna pisca. Novine ga odbijaju. Niko ne mari da u kasapnici u kojoj je kupovao dobro meso, na tezgama zatekne egzotično voće.

Ne liči li, uostalom, begov položaj pomalo na njegov sopstveni? Jedino što pred njegovom sobom niko ne vezuje gajtan. (To, doduše, ne znači da se i za njega negde neki gajtan ne vezuje. Svetlost je, razume se, električna, ali duvan i piće su tu. Cigare namesto nargila i "Old Scotch" umesto čaja. Podudarnost ga navodi na misao da kao ravnotežu svome Bruckneru pusti i za plemenitog bega neku muziku. Nostalgične zurle iz sumračne daljine. Neka ga đavo odnese ako to uradi. On ne piše Koštanu. Piše o "životu i smrti kao takvima". Filosofiji nije nužna nikakva muzička pratnja. A za svrhu će i večerašnje džakanje ptica iz albašči biti dovoljno. Jer, lepota dana na izmaku, čar života pred čijim vratima stoji crna smrt, upadljivije mora biti istaknuta. Beg mora voleti život. Kakvog bi inače dramskog smisla bilo u umiranju?

S pojedinostima, međutim, ide nešto sporije.

Kakva je to jebena bronzana kopča kojom se pergament drži za tablicu? Valjda vrsta metalne štipaljke? Ubedljivo zvuči, premda za tako nešto nikad nije čuo. Izmislio je kopču na licu mesta da bi udovoljio sitničarskoj racionalističkoj logici. Pergament bi se u protivnom tokom pisanja pomerio. I onda? Neka se pomera. To je begova briga. Ionako neće stići, ako se pisac bude pitao, baš mnogo toga da izjavi za budućnost. Umreće pre nego što ustanovi da mu pomeranje podloge smeta koncentraciji.

Fildiš bi možda mogao zameniti sa slonovačom. A i to je cepidlačenje. Nikome od toga ništa neće biti jasnije.

Älah se, međutim, svakako piše sa dva l. Ällah, dakle. Nije mu stalo da neki nastrani arabist na njemu zarađuje hleb.

Izraz lične odaje za sobu, u kojoj beg sedi, deluje jamačno preterano savremeno. Poput boudoira. Na turskom se spavaća soba kaže jatak odasi, ali beg svakako ne piše za povest - u krevetu. Nije bolestan. Da jeste, pogotovu teško, gajtan bi izgubio bar pola svoje dramske vrednosti. Ručaonica se kaže jemek odasi, ali ona mu je izlišna. Ostaje oturma odasi ili soba za sedenje. Poteškoća je jedino u nepouzdanom izvoru njegovih obaveštenja. Ona potiču od izvesnog gospodina Jusufa Mardina i njegovog priručnika Turkish Phrase Book, poglavlje posvećeno ponašanju i snalaženju po hotelima. Gospodin Mardin je tu prilično iscrpan. Čitao je: "In Turkey hotels are graded according to the standards they maintain. The charges are fixed by law. Hotel rates are on the whole very reasonable ...".

Činjenica da su hotelske takse u Turskoj utvrđene zakonom, i, u celini, vrlo trezvene, može mu koristiti ako jednom poseti Carigrad o kome s toliko poznavanja piše, ali ga ostavlja na cedilu ako treba da utvrdi da li gospodin Mardinovi hotelski termini korespondiraju sa jezikom XIX veka i sa rasporedom soba u jednom otmenom konaku. Najpametnije je da lične odaje zameni divanhanom. Sa nje je pogled prekrasan, ukoliko se ima šta gledati. Kad beg bude umirao, ako ima vremena, može poslednji put baciti pogled na svet i povodom toga nešto reći.

Dilsuz Galeb Kumrija je takođe uspeo pronalazak. Kumovali su mu Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku Abdulaha Škaljića, pošto su se na krvniku oprobala sva imena od Abasa do Zumreta. U svemu ostalom, naročito u trgovačkom realizmu, bio je čedo njegove mašte. Nema zbora, merkatilizam Kumrijinih meditacija je životan. Spustio je visokoparnost uvodnog opisa za oktavu i još jednom ismejao begovu naivnu nameru da se na ravnoj nozi nagodi sa istorijom. Smrt je, kao i uvek, išla ruku pod ruku sa životom, a da jedno drugo ne primećuje.

Briše kahpeoglu – kurvin sin i dopisuje govnar. Još jedan obol savremenosti. Zatim vraća kahpeoglu bez prevoda. Sad izgleda da se govnar na turskom kaže kahpeoglu. Dočim je to kurvin sin. Uklanja, najzad, celu ispravku i psovci vraća prvobitno tursko-srpsku frazu. Dođavola sa savremenošću!

Galeb Kumrija će ući u sobu i zadaviti Jusufa bega već kod datuma ispovesti. Ama, neće valjda baš Odmah?Begova predsmrtna bulažnjenja spretno su izbegnuta. To je u redu. Dobar deo čitalaca, žureći da što pre stigne do davljenja, ionako bi svako filozofiranje preskočio.

(Druga paranteza: Čitajući neke savremene zapadne visokotiražne romane, veoma zanimljive uostalom, uzeo sam nekoliko otisaka ključeva uspešnog pisanja.

 

1. Ako u prvoj rečenici na nekoga uperite revolver, on mora opaliti najkasnije u petoj. Ako se iz njega puca u poslednjoj, pre nego što ćete zapisati mesto i datum završetka knjige, vi ste propali.
2. Izuzetak od pravila je – ljubav. Odlaganja kraja radnje dopuštena su samo između žene i muškarca i to samo – u krevetu.
3. Ako vaši junaci već nešto moraju da misle, gledajte da to čine kratko, jasno i korisno. Nema nikakve hasne opterećivati ih razmišljanjem o arhitekturi ulice kroz koju stižu na neki poslovni sastanak.
4. Izuzetak je arhitekta koji ide na sastanak povodom novog urbanističkog rešenja dotičnog – ne drugog dela grada.
5. Ako vam je stalo da se od razgovora nešto razume, ne puštajte u dijalog više od tri lica odjednom. Četvrto može biti jedino dete koje tera svoju nezavisnu temu.
6. Poželjne su sve neobičnosti na planu sižea i događanja, nijedna na planu stila i izražavanja. Nikad ne opisujte običnu scenu na neobičan način. Neobična scena na običan način – to je osnovni ključ uspeha ...)

 

Ali, ako se sada, posle misaono obamrle i ćutljive žrtve, pojavi i jedan duševno dezangažovani i ćutljivi ubica, koji davljenje obavlja kao da vezuje kravatu, to bi i za rđavog pisca bila već pomalo preterana udobnost.Neko tu mora nešto reći. Nešto se povodom nečega mora izjaviti. Scena se mora izvući iz duhovnog vakuuma i marionetske automatičnosti. O čemu bi njih dvojica uopšte mogli razgovarati? Beg bi se, u najmanju ruku, mogao pogađati. To se, doduše, ne bi naročito podudaralo sa fatalizmom muhamedanskog sveta, ali kako taj svet i nije ortodoksno muhamedanski nego je tek odeven u orijentalnu nošnju da bi mu se obezbedila "veća sloboda i pokretljivost misli", uskraćena begovima dvojnicima u građanskim odelima, prigovor bi prećutno otpao.

To bi se, međutim, sukobljavalo s činjenicom da Galib Kumrija nije običan plaćenik nego – zvanični krvnik. Državni činovnik s kojim se ne isplati pogađanje. A lupetati naširoko o besciljnosti života i neizbežnosti smrti, o tome kako je gospodin beg, i ako umire, i baš stoga što umire, u srećnijem položaju od gospodina krvnika, koji produžuje da se pati još nešto malo duže – jer, s obzirom na večnost, svi ljudi, ma kada umrli, jednako kratko žive – zaista nema nikakvog smisla. U svakom slučaju, izmišljati zanimljivu radnju oko ličnosti koja umire već na prvoj stranici – a nije kidnapovana da se za njom na trista preostalih može tragati – i nije baš jako zahvalan posao. Ako Galib Kumrija uđe u sobu sada, može od romana da se oprosti. Ideja da se o begu saznaje preko ispovesti ni groša ne vredi. Prvo lice – lice je meditacije, a njemu treba akcija, lice treće.Već tri knjige ima u tom prvom licu. Uz pohvale, kritika ih je našla pomalo monotonima. Prebačeno mu je odsustvo radnje. E pa ovog puta će je dobiti. Njihovu ljubljenu priču – story. Koliko su na Orijentu za nju sposobni, naravno.

Polazi od nove pretpostavke da Galib Kumrija nije sluga, krvnik. Da je carski namesnik. I da živi u Stambolu. Pretpostavlja, takođe, da Jusuf beg Balipašić nije običan turski plemenitaš. Da je Beogradski paša. Za tako nešto moraće mu, razume se, promeniti ime i uzeti neko istorijsko, sa svim komplikacijama koje dokumentarnost sobom nosi. Na ovom se svetu, nažalost, ništa ne dobija zabadava. O tome će, međutim, misliti kasnije. Sad će se usredsrediti na vađenje svoje priče iz meditativnog mulja:

Svetlost sveta, Padišah, još ne zna koji – to će videti u enciklopediji – naređuje Carskom namesniku Galib paši da pogubi Beogradskog pašu. Za to vreme Beogradski paša Jusuf beg u nekoj kontrasnoj radnji. Efekat je isti kao da je Galib paša već pred njegovim vratima s gajtanom u ruci.

Galib paša, s pratnjom, jaše carigradskim drumom.

Jusuf beg započinje ispovest od najvećeg značaja za Otomansku imperiju. Hoće li je završiti na vreme? (Ono čuveno pitanje: Šta će dalje biti?)      

Galib paša još uvek jaše prema Beogradu.

Jusuf beg još uvek piše svoju ispovest.

Pošto je krajnje vreme za zaplet, koji će povećati napetost (a s njim i čuveno pitanje šta će dalje biti?), putovanje Galib paše ne ide baš glatko. Ali, radi dramskog reciprociteta i da se čitalac pre vremena ne bi uspavao, ne ide glatko ni pisanje Jusuf bega u Beogradu.

Glupost! S tim nesretnim begom stvar postaje pomalo besmislena. Najbolje će biti, nada se naš pisac, da teoriju odgurne u stranu, još malko potera radnju i vidi dokle će prirodnim putem dospeti.

Radnja ostaje na mestu. Telefon na pisaćem stolu zvoni. Počinje, očigledno, večernja promenada umornih sivih moždanih masa prestolničke intelektualne čaršije. Najpre je iz dubine kuće odjekivao minijaturni vodopad ispod kojeg mu je ćerka gubila vreme, zatim su oko kabineta čitav sat stakato odjekivale ženine potpetice, najzad ga je devojka po treći put od jutros pokušala izbaciti iz sobe i koncepta pomoću usisivača za prašinu, i kad je svim jurišima odoleo, sad zvoni telefon. Telefon je podmukli oblik lutrije. Crna kutija iz koje Slučaj vadi dobre i rđave zgoditke. Pre nego što će ga isključiti, zapisuje nekoliko reči povodom "telefona kao takvog". Ne veruje da će mu trebati, u njegovim delima ne zvone telefoni – vesti prenose Tatari i Čauši – ali nikad se ne zna! Zatim piše krasnopisom:

"Galib Kumrija je iz nedara izvukao gajtan i uzeo damu vezuje čvor. Begovska svinja jamačno nije ispila otrov. Po svoj prilici, vrlo je živa, zajedljiva i za razgovor orna. Desni kraj gajtana je prebacio preko levog, podvukao ga i ponovo prebacio ..."

Koješta! Tako se ne pravi čvor za davljenje! Tako se vezuje leptir mašna! Kako se, u stvari taj jebeni čvor vezuje? I vezuje li se unapred? Najzad to nije protokolarno vešanje. To je obično davljenje. Možda se i nije primenjivala nikakva naročita tehnika? Uzeli bi se prosto krajevi konopca, obavili oko šije i stegli razvlačenjem na suprotne strane? Otkud, uostalom, on to može znati? Pisac je. Nije izučen dželat. opet će morati konsultovati enciklopedije. Tamo će, najverovatnije, naći sve pojedinosti koje se tiču hemijskih, fizioloških, medicinskih aspekata anoksije, ali ništa o tome kako se ljudi dave.

Dirljiva je ta delikatnost nauke kad ima metropola u čijim izlozima čovek može naći još malo pa priručnik za konstruisanje džepne atomske bombe. U međuvremenu još nije došlo zlatno vreme u kome se može ići unaokolo i raspitivati se kako se najlakše dave ljudi. Može jedino pisati bivšem Opunomoćenom i Privilegovanom dželatu Britanske krune. A preko epizode ne može jednostavno skliznuti kao preko leda. Premda se značajan deo umetnosti sastoji u spretnom izbegavanju težih i neprohodnijih duševnih područja, sve ipak nije u pontonima i u prečicama. Detalji su krv dobrog pričanja.

Najpre uzima domaću Enciklopediju. Bira stranu. Čita: "U željezničkom saobraćaju mjesto, gđe se sastaje više pruga iz raznih smjerova ... U pomorstvu, mjera za vrzinu, koja odgovara broju prevaljenih nautičkih milja u jednom satu ... U medicini patološka tvorba ili latinski tuber ... U građevinarstvu, presjecište ravnih i zakrivljenih štapova željezne rešetkaste konstrukcije ... U fizici, kod stojnih valova, koji nastaju na žici, membrani ili tijelu, linije i plohe koje ne titraju ... U astronomiji, točka na nebu, u kojoj staza nebeskog tjela presijeca ekliptiku ... U životu, spoj dva konopa vezivanjem ili uplitanjem ..." Tu smo, misli. "Razlikuju se uzlovi ...upletke ... kučevi ... čvorovi ... zapornjaci ... sidreni uzlovi ... mrežni uzlovi ..."

Na desnom listu je crno-bela slika. Katalog čvorova. Njih sedamdeset osam na broju. Neki imaju gruba, neuglačana imena: štip, kuč, potkuč, dvokuč,nametak, vrznjak, uzao za orepinu ... Druga istorijska: firentinski, firentinski s osmicom, itd. Neki su prosto pragmatični: ribarski – na primer – zapornjak za klin, užarski uzao za most, sidreni za konopinu, zastavni uzlovi ... Ali ima ih i sa nežnim, pesničkim nazivima. Jegulja s vojem! Kučni vitičnjak! Turban! Kruna! Ribarski nadovez! Grleni unakrsnjak! (Ništa, nažalost, nije imao s davljenjem.)

Uzima lupu i svaki pojedini zamišlja na vratu Jusuf bega Balipašića. Očigledno, samo ih je nekoliko posao moglo dobro obaviti. Za ortodoksno vešanje zgodan je bio "jednostruki i dvostruki grljak" i "klizna petlja". Za tursko davljenje, međutim, najubedljivije su izgledali "obični poluuzlovi" i "poluuzlovi s povezicom".

U Encyclopaedia Britannica čvorovima je posvećeno četiri sitno ispunjene strane, ali nigde nije izričito pisalo kako se oni, ili bar jedan od njih, upotrebljavaju za davljenje. Čovek se mora osloniti na sopstveno iskustvo. Ako ga nema, na instinkt. Čak ni njihovim imenima nije smeo da veruje. Čvor "Troat seizing", na primer, imenom odgovara svrsi. Ponosno se predstavlja kao "hvatač šije". A ovamo je nepomičan. Nema kliženja kroz petlju i cela užarska konstrukcija više liči na sindžir, kojim je tursko roblje povezivano jedno za drugo. Za vešanje je najpogodniji "half hitch" ili "midshipman's hitch", a za Galib Kumriju, po svoj prilici, tzv. "overhand", koji se podudarao sa domaćim "poluuzlom".

Ne savetuje se sa Larousseom. Ne izgleda mu da Francuzi o davljenju više znaju od Engleza.

Ali skida kravatu i s njom isprobava "poluuzao". Instinkt mu je, čini se, bio u pravu. Prvi su pokreti zaista istovetni pokretima kojima se vezuje mašna. Čvor koji vezuje, međutim, čvor je za vešanje, a ne davljenje koje njegovom romanu treba. Kad bi on lično hteo da se obesi, morao bi odustati. Jednostavno ne bi umeo da zaveže čvor koji funkcioniše. Morao bi prethodno konsultovati knjige, što bi ceo poduhvat učinilo smešnim.

Pita se, radi li, uopšte ta njegova priručna omča? Ogledalo, pred koje staje s pomešanim osećanjima budale i žrtve istinoljubivosti, vraća mu crnomanjast, uglast lik, prosede brade i zalizaka. Iza dimne zavese zatamnjenih naočara vreba pogled intelektualca razapetog između humanističkog vaspitanja i kromanjonskih nagona. Čudotvorca što isceljuje van kuće bogalje, a kod kuće proizvodi invalide.

Oprezno zateže kravatu. Pritisak na koži je hladan, prijatan. Kao oblog na vrućini. Zatim peče. Na slepoočnicama izbija znoj. Oči iza stakala bljeskaju vodenim sjajem.

Naporedo s "dokumentovanjem čina davljenja" sluša govornika na sopstvenom pogrebu: "U cvatu kreativnih moći ... U nastupu neobjašnjive depresije ... Premda je njegova smrt nenaknadiv gubitak za našu literaturu, ona je sama po sebi umetnički čin ... Poslednji u nizu kojim nas je obdarila njegova neumorna akribija i mašta ..."

(Treća paranteza: Gledao sam na televiziji pogreb našeg znamenitog pesnika. Kroz grupu od par tuceta skočanjenih ljudi, što pobožno prate "smrt kao umetnički čin", veje snežna mećava, pod kišobranom, s koga se intenzivno cedi vlaga na besedu. V. S. orator nad grobom, jednako intenzivno misli na vruću rakiju i tako uspeva da modrom licu obezbedi nešto žalbene topline. Njegov lenji glas galopira kroz zimu: "Nenaknadiv gubitak za našu literaturu ... U cvatu kreativnih moći ..." Pokojnik je, međutim, imao preko osamdeset godina i poslednje dane je proveo kraj prozora, gledajući u magle Panonije, po kojoj su se vukle aveti izgubljenih iluzija. U svakom slučaju, od pogreba sam dobro video samo vejavicu. I govornikovo duguljasto, ipomorfno lice koje se izvanredno slagalo s korotnom kravatom i snegom u pozadini. Slika je ličila na neuspelu reklamu za zimovanje u Sloveniji.)

Kravata se zateže. Srce unezvereno tumara po grudima. Strah, koji se protivu njegove volje rađa, i saznanje da glupu probu kad god hoće može prekinuti, postaju ponižavajuće intenzivni. Jer, ako se desi čudo, i ruke odbiju poslušnost, ugušiće se. Popušta omču pre nego što ga panika nateruje da krikne. Srce mu se vraća na mesto. Koža na licu bledi. Ne, Jusuf begu neće biti lako! Zatim nastavlja od pokreta kojim omča za davljenje postaje kravata. Ispija poslednji gutljaj viskija, stavlja nekoliko cigara u džepčić letnjeg kaputa, poslednji pogled baca na rukopis, u kome Jusuf beg i Galib Kumrija čekaju na njega da nastave svoj "dubok govor o životu i smrti", isključuje gramofon, gasi svetlo i odlazi u Klub ...

I sutra je dan. A sve knjige o Turcima još nisu napisane.

(Četvrta paranteza: Ako mislite da u ovom opisu rada jednog pisca nema istine, laskate mi, ali niste u pravu. Ono što, pišući knjigu, pisac mora o svojoj temi znati, uvek je manje od onoga što zna. A ono što zna, uvek više od onog što mu stvarno treba. Ali da bi znao šta će mu trebati, najpre mora napisati knjigu. A da bi je napisao, mora o njoj znati više nego što zna. I tako, kao što vidite ...)

(Književnost, br. 7, 1979.)

---

[1] Dahije su bile vođe osmanlijskih janičarskih jedinica u Beogradskom pašaluku kojim su upravljali nezavisno od centralnih vlasti od 1801. do 1804. godine. U periodu od 1791. do 1798. godine, janičarima je bio zabranjen pristup Beogradskom pašaluku. Te, 1798. godine, Porta je janičarima izdala ferman kojim im je dozvoljeno da se vrate u Beogradski pašaluk. Nakon povratka, među janičarima su se posebno istakle četvorica njihovih vođa: Aganlija, Kučuk-Alija, Mula Jusuf i Mehmed-Aga Fočić. Njih četvorica su 1801. godine izvršili atentat na dotadašnjeg beogradskog vezira Hadži-Mustafa pašu. Nakon atentata, dahije su podelile pašaluk između sebe na četiri jednaka dela i zavele svoju strahovladu, uvodeći čitlučenje i dodatne namete stanovništvu Beogradskog pašaluka. (Prim. prir.)

[2] Hatišerif je svojeručno pismeno naređenje sultanovo koje mora odmah da bude izvršeno, najviši turski državni dekret. Novi Ustav Srbije donet je 1838, u sporazumu Rusije i Porte  - bio je to takozvani , Turski ustav. Donet u formi Hatišerifa, Turski ustav je kneževu vlast ograničavao uspostavljanjem Saveta od sedamnaest članova izabranih iz redova najuglednijih starešina  - ustavobranitelja. (Prim. prir.)

[3] Cincari (Aromuni, Armani, Armanji, Kucovlasi, Vlasi) su romanski narod, koji živi na Balkanskom poluostrvu. Žive pretežno u severnoj Grčkoj, Albaniji, Makedoniji i Bugarskoj, a veliki broj ih se odselio sa pomenutih područja u Rumuniju i jedan broj u Srbiju. Nemaju svoju državu.. U prošlosti, centralno mesto im je bio grad Moskopolje u istočnoj Albaniji. Cincari govore cincarskim jezikom, koji pripada romanskoj grupi indoevropske porodice jezika. Religiozno opredeljeni Cincari su uglavnom pravoslavne veroispovesti. Nekada su bili poznati po bavljenju trgovinom, ekstenzivnim stočarstvom, ugostiteljstvom, itd. (Prim. prir.)

[4] Wolfgang Amadeus Mozart (1756 – 1791) je bio najplodniji i najuticajniji kompozitor klasičnog vremena. On je napisao preko 600 dela od koji su mnoga smatrana za vrhunac simfonijske, koncertne, operske i horske muzike. (Prim. prir.)