TAMO GDE LOZE PLAČU br. 16.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 16. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

16.

JEDNA MLADOST NA BALKANU, POLUOSTRVU ČUDA

 

Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za "Crnoberzijance". Prva beleška koja na inspiraciju ukazuje odnosi se na roman Ernst Tollera[1] "Eine Jugend in Deutschland" ("Jedna mladost u Nemačkoj"). Prolazi zatim bezmalo dvadeset godina kad se 1967, ideja penetrira u rukopis "Graditelja". Odlomci ove nedovršene hronike o poslednjem Njegovanu, graditeljskom geniju Isidoru Njegovanu, štampani po listovima i časopisima, međutim, ne otkrivaju ni senku književne tehnike s kojom danas "Crnoberzijance" ispisujem. Neštampani odlomci me obaveštavaju da je ona bila prisutna, pre nego što sam od nje odustao i namenio je posebnoj knjizi u okviru ciklusa o Njegovan-Turjaškima.

Razlozi su višestruki ali je, verujem, odlučujući bio nemogućnost da se trećim licem, u kome su pisani "Graditelji", izrazi radikalno subjektivan odnos prema stvarnosti koji je trebalo da nadahnjuje "Crnoberzijance". O "Jednoj mladosti na Balkanu" može legitimno izveštavati jedino ona sama. Prvo lice je prirodna forma njenog izražavanja i doživljavanja. "Graditelji" su tako ostali da, kad tome dođe vreme, dokrajče glavnu razvojnu liniju i genosa i Sage o njemu, a pripovedač "Crnoberzijanaca" Aleksandar, poslednji veliki trgovac Firme "Simon & Sin A. D.", otišao je među "Portrete i Autoportrete", da pravi društvo rentijeru Arseniju, đeneralu Đorđiju, ministru Teodoru i ostalim zatočnicima nekadašnje cincarske čaršije, i da pojmu trgovine do neslućenih razmera raširi značaj.

Uvođenje dokumenata u knjigu kasnijeg je datuma i posledica potreba da se jedna apsolutno lična vizija sveta uravnoteži opštepoznatim činjenicama. Građevina priče biće sazdana od golih fakata i po njoj će se, slobodna kao drevni duh Mesta, kretati "Jedna mladost na Balkanu". I kao što duh prolazi kroz zidove koji nas zaustavljaju, empirija neće tu Mladost sprečiti da je na svoj način vidi, protumači, doživi i sažme u iskustvo. Jer umetnost nije u činjenicama, već u njihovoj interpretaciji ...

(Dnevnik, 1978)

„Crnoberzijanci“ su istinita priča o jednoj mladosti na Balkanu, ćorsokaku Evrope, na kome je u Zlatna pelaška vremena sve bilo moguće, na kome još i danas, u osvitu blaženog ciklusa Vodolije, ako imate dar zapažanja i nešto srčanosti, možete sresti stvorenja sposobna za preduzeća, koja je logika s odvratnošću odbacila sa svim ostalim zabranama hrišćanske civilizacije.

To je, takođe, i školski dnevnik njenog sentimentalnog vaspitanja, poverljiva povest njenog postepenog, prirodnog pretvaranja u ovo što je sada: dotrajalu, pohabanu, plesnivu, no pomno zakrpljenu građansku vreću za spavanje, ispunjenu patetičnom gorčinom i nekom euforičnom bezbrigom, ali i sjajno socijalno čudovište koje se smatra "uspelim čovekom" – u zavisnosti od toga posmatra li se iznutra, sopstvenim očima, ili spolja, očima sveta i njegovih raboša.

Priča "Crnoberzijanaca" time se, na žalost, ne završava. Na samom kraju odgojnog roka, nju će, kao bes uvređenih bogova, ubiti – cigla. Za lakoverne ona će pasti s jedne građevine prirodno kao što nam s vrha neke katedrale na glavu pada svedočanstvo naših uspeha i neuspeha. Za pronicljive, ona će doći odande gde se naši računi svode pomoću neke druge, više matematike – nipošto procentnog računa – za koju ti naši uspesi i neuspesi nemaju nikakvu vrednost, niti na konačan saldo utiču.

Za Aleksandra Njegovana, lično, cigla će svečano obeležiti kraj učenja i početak popravnih ispita, o kojima, naravno, neće biti podnet nikakav izveštaj. S poverenjem je, naime, za uvek svršeno. Jer ako je za sve te godine ipak nešto naučio, to je da je na ovom kurvinskom svetu bespomoćan kao čovek, te da mu ne preostaje drugo nego da se ili u neku otporniju formu života preobrazi ili da odmori glavu među zubima prve savršenije forme koja tragom njegove krvi pođe ...

Prvi deo "Crnoberzijanaca" zbiva se od aprila 1941. do oktobra 1944. bilo je to, kao što se zna, jedno moćno, u svakom pogledu balkansko vreme, nemoguće doba, u kome je opet najzad, eonima posle Zlatnog veka, sve bilo moguće. Ratni potres je iz logičkim voskom zapečaćenog građanskog ćupa, s drevnim protejskim duhovima, istisnuo zapušač, i sve se najednom, do tada srećno ukočeno, pokrenulo u nepredviđenim smerovima i sa nepredvidljivom svrhom. Iz Pandorinog kovčežića prošlosti trezveni i dosadni nordijski demoni su odmaglili na Zapad da tamošnjem ludilu kroje kapu. Mediteranski je ostao da se stara za domaće pomračenosti. Besomučni epinikion igrao se od Dunava do Egeja. Svet je izgledao poremećeno, ispreturano, kao da negde duboko, iza mutnog sjaja Mlečnog puta, zrači dalekometni vaseljenski magnet koji neprestano menja položaj i naše pameti odvlači iz jednih u druge krajnosti ...

Mogu o tome da svedočim i bez pomoći Novog vremena jer se moja i Aleksandrova okupacijska iskustva do izvesne mere podudaraju. (Iskustva, podvlačim, a ne život. "Crnoberzijanci" nisu autobiografski roman ni u jednom poznatom smislu, a ovo ne ističem iz straha da me zaludni tragači za autentičnostima u književnosti ne optuže za crnoberzijančenje, već da svojoj mašti zagarantujem punu slobodu akcije.) Sve u svemu, međutim, s obzirom na zamršene okupacijske okolnosti i na to kako su drugi prošli, nama nije bilo tako rđavo. Da nam vek trajanja umesto

Zodijačkih znakova nije određivala Komanda savezničke strateške avijacije, a naročito prirodopisna neobaveštenost navigatorskih budala na njenim nebeskim maršrutama, koji su eksplozivne perzijanere namenjene rumunskim naftonosnim poljima istovarivali na naše glave, bilo bi nam još bolje. Mi smo onda, naime, još uvek bili zaljubljeni u Zapad i džez, pa smo omaške zapadnjačke sinkopirane politike rado pripisivali kratkim spojevima u njenoj tehnologiji, a najradije trapavom načinu na koji su se njenim savršenstvima služili zaostali kolonijalni narodi.

(Nalazim, međutim, da mi i danas služi na čast što nisam delio mišljenje endemskih patriota, na čelu s đeneralom Njegovanom, koji su u neumornom generalštabnom ratu s g. Vegeciusom[2], zlim duhom prve leve kolone prednje strane Novog vremena, vlažeći u međuvremenu pantalone po skloništima, za angloameričke bombardere uvek imali po neko izvinjenje, koje su na drugom tasu kantara s gnušanjem odricali nemačkim štukama.) Obojica smo, kao melanholici, voleli čisto, prozirno nebo, mračno bespuće još dok mu se moglo pripadati bez opasnosti da se sudarite s nekom bombom, crnu mađioničarsku kuglu s njenim zlatnim ospama i beličastim naoblačenjima, kao da negde iza nje, na nevidljivom epidermu kristalne tame, gori gorostasna signalna vatra, slična indijanskoj, sa zagonetnim porukama upućenim samo nama.

Takvu je naklonost, na žalost, marta 1944. prilično teško bilo praktikovati. Noću se mesec, izjeden u prašnjiv komad ugljena, bespomoćno gurao sa Liberatorima. Sunce se danju gušilo u roju staniolskih pantljika koje su padale s neba kao konfete neke sulude novogodišnje proslave oko Aldabarana. Kao konkavno ogledalo u Luna-parku, Majka Zemlja je u nakaznim refleksima ponavljala gromko raspadanje svog konveksnog poklopca. I na njoj, toj Majci koja se pretvorila u Maćehu, sve je postalo nestalno, proizvoljno, provizorno i neuhvatljivo kao živin stub ...

Aleksandar je pohađao, kao i ja uostalom, Treću mušku gimnaziju u Njegoševoj ulici. Zbog oskudice u školskom prostoru, uzrokovane rekvizicijama za potrebe Nove Evrope, koja se u međuvremenu poput šagrinske kože u rukama nezasitog posednika, i sama svakim danom sve više skupljala, bombardovanjem i štednjom goriva, nastava se te godine ili nije održavala ili zbivala u kratkim smenama. Vrlo često smo imali zadovoljstvo da se ono što su školski Programi smatrali obrazovanjem, a mi zatupljivanjem epskih razmera, obavljala nad nama u zavereničkom polumraku, na treperavoj mokraćno-žućkastoj struji napona voštane sveće. Zagrobna svetlost nemih filmova pratila je timsko izbegavanje da postanemo priručnici suvišnih fakira sve do blizu policijskog časa.

Onda nam je dopušteno, uz uzdah olakšanja, kome profesori nisu davali beznačajan doprinos, da se kako umemo dokopamo kuća, a zatim, s još vrućim zalogajem u ustima i punom bešikom skembamo pod zemlju na jednu drugu živu i praktičnu nastavu, iz čije je eksplozivne i krvave perspektive ona prva izgledala u najmanju ruku – sumanuta. (Ako ste najpre učili o "slobodnom padu tela kroz vazdušni prostor" a odmah potom u skloništu saznali šta naivna formula g=hmc² izvan pametnih knjiga znači, ako posle ushićene besede o tome kako civilizacija, između ostalog, ima da se zahvali i činjenici što njeni predmeti padaju na zemlju brzinom upravo proporcionalnom njihovoj masi, čujete zvižduk bombe koja vam tu istinu demonstrira igrajući se fizičkih zakona iznad vaše glave, vi, osim ako ste idiot, ne možete osećati nikakvo poštovanje ni prema zakonima koji im to omogućuju, ni spram nauke koja vas ubeđuje u prirodno pravo bombe da ih sebi za zabavu koristi.

Usuđujem se reći da je ovo, bar do mere u kojoj uspevamo da se služimo razumom, opravdavalo moje dvojke iz matematike, fizike i hemije, kao nauke udruženih u svrhu proizvodnje eksploziva, i nesigurne ocene iz istorije koja nas uči zašto nas njime gađaju. Priznajem, međutim, da objašnjenje dvojki iz ostalih predmeta valja tražiti na nekoj drugoj strani.) Ma kako okupacijski bedna, svetlost je, na žalost, dopuštala da budete prepoznati i prozvani. Dalje se sve odvijalo tradicionalnom silom slobodnog pada kojoj podležu i bombe. Težina pada bila je srazmerna masi vašeg neznanja i brzina kojom ste ga ispoljavali, u formuli gde bi otpor vazduha, uvek samo odlažući faktor, uostalom, bio zamenjen očajničkim pokušajima da mašući neodređenim odgovorima savladate neumitnu prirodu.

S otporom toj "neumitnoj prirodi" vezane su i neke naše, moje i Aleksandrove, zajedničke školske uspomene. U našim se porodicama, a i van njih, nemačko bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. smatralo svinjskim postupkom. Za nas je uistini svinjski postupak bio što su propustili da njime pogode i našu gimnaziju. (Kako je to pošlo za rukom Drugoj muškoj nisam pametan.) Potresi su joj jedva ogulili unutrašnju sluzokožu, razgolićujući mestimično električne žice, tanak splet njenih svetlosnih živaca. Ni najmanje nije bilo teško, na povratku iz klozeta, gumom izolovanim kleštima zaviti svaki Raspored časova u crno. Krpljenje zidova nije pomagalo.

Dobar čekić se mogao nositi sa svakom zakrpom. Povrh toga, izvesna oštećenja, predviđena za buduće korišćenje, pokrivali smo plakatima domaće izrade koji su najavljivali dobrotvornu priredbu "dana toga i toga", demonstrirajući za javnost bolje strane naše prirode. "Dana toga i toga", naravno, priredba iz tehničkih razloga ne bi bila održana, i pošto bi se u međuvremenu ugasila svetlost, "bolje strane naše prirode" ostale bi u prijatnoj pomrčini. Tome se retko ko ozbiljno suprodstavljao. Kraj rata je bio na vidiku, ali njegovo značenje još uvek nedokučivo. Svako je marljivo obrađivao vlastiti vrt, ne gledajući preko ograde. Stanje opšte nezainteresovanosti za bližnje bilo je u građanskim krugovima toliko da smo u gimnazijskom dvorištu mogli najaviti i lov na slonove, niko se ne bi obazirao. Niko s puškom ne bi došao ...

Aleksandar se bavio Crnom berzom. U "Crnoberzijancima" sam okupacijsku građansku familiju definisao kao "ljude koje ujedinjuje ista neprilika i koji na Crnoj berzi nastupaju kao jedna firma". Šta je crna berza, zna se. Šta je neprilika, međutim, mada se općenito takođe zna i pod njom podrazumeva obično sve što nam nije od koristi, ipak treba pobliže objasniti. U prolećnim mesecima 1944. u kojima je svuda unaokolo odjekivao ropac Nove Evrope, ne behu u eksplozivnom previranju samo ratni frontovi već i ljudske pameti. I pojmovi najustaljenijih značenja tražila su pa i nalazili za sebe nove mogućnosti, nova tumačenja.

Nekada se, na primer, bogatstvo ni u kom slučaju nije moglo smatrati neprilikom, čak i da je znatno, osim ako je kradeno, i to jedino kad se za to sazna. Sada se ozbiljno nagoveštavalo vreme u kome će se ono, dok bude trajalo, mada mu niko dug život nije predviđao, osećati kao neprilika, neka vrsta sramnog žiga kojim sudbina s likom istorije pojedine primerke fele obeležava za klanje. Ukoliko je neko bio bogatiji, neprilika je bila veća. Ali je u krajnjoj liniji zavisila od toga KO će pobediti. Jer u jednoj od varijanata ratnog ishoda, bogatstvo bi opet postalo popularno, a neprilikom bi se smatralo, kao što je građanski red – siromaštvo.

Poreklo je nekada garantovalo izvesne ugodne povlastice. Sada se očekivalo vreme u kome će garantovati samo jednu: da se bude na listi onih kojima će biti oduzete sve ostale. Ime koje je davalo život, moći će ga oduzeti. Drevno magijsko pravilo po kome "što život daje, to ga i ubija", dokazaće se još jednom.

Nekada su se, takođe, naročito velikim neprilikama smatrale takozvane porodične crne ovce. Nije bilo nijedne velike i ugledne familije koju bar jedna nije bacala u očajanje. Dugovi crnih ovaca nisu priznavani, odricano im je pravo na nasleđe i izbegavan svaki dodir s njima. Te Baba-roge porodičnih istorija šunjale su se oko soba u kojima su vaspitavana građanska deca, kao avetinjska oličenja svega što će im se desiti ako se ne drže staleškog i porodičnog koloseka. Mislilo se da će položaj crnih ovaca ostati isti i ako dođe do revolucije na svim drugim područjima života. Promeniće se jedino zvanje tih crnih neprilika. Od defraudanata, bankrota, kockara i pijanica postaće oni ministri, generali, episkopi i bankari. Aleksandar je, na primer, samo u užoj familiji raspolagao sa pet takvih "neprilika". Jedan rođak mu je bio neprilika, odnosno ministar u vladi Nacionalnog spasa generala Milana Nedića[3], drugi je nepriličnost zastupao u štabu generala Mihajlovića[4], treći je bio njegova neprilika u Londonu. Jedan je obećavao da će mu neprilike praviti čak iz Amerike, a drugi kod kuće, kao narodni poslanik izvanredno postojanog karaktera i magareće ćudi. Ali, imao je on svoju nepriliku i za slučaj da partizani ne pobede. Ona je, kako se onda pričalo, već bila doterala do čina pukovnika u Narodno-oslobodilačkom pokretu ...

Sve beogradske porodice bile su slične jedna drugoj bar u jednom trenutku tokom dana. Niko se ni od koga nije razlikovao za vreme obeda, koji je proticao u drhtanju, mrzovoljnom žvakanju raznovrsnih erzaca i prepričavanja vesti iz grada i sveta. Za Aleksandrovim porodičnim stolom nije bilo ništa življe. Njegov otac bi obično pitao svog oca šta ima novo. Ovaj bi, takođe, obično, odgovorio da su Rusi uzeli to i to ili došli dotle i dotle. (Za Angloamerikance bi se najčešće reklo da su za to vreme solidarno dali neku izjavu o tome kako zamišljaju budućnost Evrope i kako ta izjava i nas uzima u obzir sa strane koja se može samo pozdraviti.) Zatim bi njegov deda pitao svoga sina šta ima novo i dokle je on došao u pripremama za tiho iščezavanje s "buduće pozornice najvećeg istorijskog događaja posle Kosova", kako je jedan kućni prijatelj opisivao predstojeću pobedu Saveznika. Ovaj bi priznao da nije daleko odmakao, ali da na tome radi. Aleksandrova majka bi uvek pitala "Zašto za ime Boga?", i dobijala neodređen odgovor da bi, sve dok postoji ozbiljna verovatnoća iskrcavanja na Jadranu – po generalu Đorđiju najkasnije poslednje nedelje maja – bilo ne samo preuranjeno već i defetistički praviti planove za povlačenje.

Kad bi gospođa Stefanija završila s degradiranjem porodičnog stratega Đenerala Njegovana u čin "blindiranog kretena", sve troje bi, šta ima novo, pitali Aleksandra i njegovu stariju sestru. Sestra na takva pitanja nikad nije odgovarala. Smatrala ih je besmislenim sve dok im životni ritam propisuju protivavionske sirene. Njene godine, još od pamtiveka zvane "šašavim", dopuštale su ovakve neuviđavnosti. Vremena su bila naopaka. Svuda unaokolo ležale su, nesnosno zaudarajući, lešine građanskih zakona, obzira i običaja. Preživljavale su samo jake i svirepe ličnosti. A ona je sebe smatrala lepom životinjom na proputovanju kroz humani stadijum orfičkog ciklusa. Što se tiče Aleksandra kome, s obzirom na godine "predstojeći krah civilizacije kakvu je mi poznajemo" nije pružao dovoljno izvinjenja za bezobrazluk, pogotovu što mu je majka u traženju neke antoanetske odbrambene formule našla "da će nam, čak i ako nam sve drugo uzmu, ostati bar naš dobar odgoj", ni on nije umeo ništa naročito da saopšti, osim s vremena na vreme da je dobio neku novu dvojku. Gospođa Stefanija je upadljiv nedostatak akademskog ponosa kod sina smatrala gnusnim.

"Uskoro ćemo se pretvoriti u majmune," govorila je, odlazeći da privlačnije društvo potraži u srebrom okovanoj prošlosti svojih mladalačkih albuma. Otac mu je, međutim, rezignirano priznavao da to, posle svega, i ne izgleda najgore rešenje. Podsećao je na slavnog Kir Simeona Njegovana koji je žudeo da se pretvori u konja, i kome je ta metamorfoza, izgledala, na samrti i uspela. "Majmun bi u svakom slučaju lakše prelazio granicu." Jedino je deda nastojao da iz Aleksandrovih školskih neuspeha izvuče optimističke zaključke. Smatrao je da je lenjost, porazna inače u procvatu privatne inicijative, u socijalizmu neka vrsta spontane preventive organizma. "Idiotima će biti lakše da sve to podnesu," govorio je zavidljivo posmatrajući unuka. "U tom smislu pokazuje naš Aleksandar zaprepašćujuću oštroumnost za svoje doba."

Onaj ko od balkanske mladosti u "Crnoberzijancima" očekuje romantičarsku čistotu i zanesenost, neka je potraži na nekom drugom mestu. Ovde je neće naći. Građanski stalež dočekao je kraj rata s izvesnim političkim iluzijama, ali bez najmanje duševne. Njegov podmladak nije patio ni od jednih, ni od drugih. Njegov mladalački idealizam već odavno je bio pretopljen u cinične formule, putem kojih se preživljava, pa i prosperira, čak i u društvu čiji mu proklamovani temeljni principi nisu ni najmanje naklonjeni.

Krupna dela i krupne reči bili su sada vlasništvo jedne druge vrste ljudi. Aleksandru je za život ostalo veliko iskustvo jedne trgovačke rase i malo otrovnog humora ...

(Književnost, br. 5, 1979)

 

 

---

[1] Ernst Toller (1893–1939) je bio levičarski nemački pisac drama i literature. Poznati su njegovi ekspresionistički pozorišni komadi. Bio je 6 dana predsednik kratkotrajne Bavarsko-sovjetske republike. (Prim. prir.)

[2] Vegecijus je bio pseudonim odličnog vojnog stručnjaka, saradnika Novog vremena za vreme Drugog svetskog rata, koji je bio ruski Folksdojčer, njihov generalštabni oficir, koji je pisao vrlo dobre prikaze i komentare sa fronta. (Prim. prir.)

[3] General Milan Đ. Nedić (1877-1946) armijski general. Do Drugog svetskog rata bio je načelnik Generalštaba. Ministar vojske i mornarice u vladi Cvetković-Maček 1939-1940. U vreme invazije aprila 1941. komandovao je Trećom grupom armija. Predsednik vlade, odnosno predsednik Ministarskog saveta do jeseni 1944, kada je prebegao u Austriju. O tome periodu biće kasnije reči u ovom intervjuu. Početkom 1946 bio je kidnapovan i nasilno vraćen u Jugoslaviju, gde je u toku istrage izvršio samoubistvo, kako je zvanično saopšteno. (Prim. prir.)

[4] General Dragoljub, Draža Mihajlović (1893-1946) upisao se u Srpsku vojnu akademiju pa kao kadet učestvuje u Balkanskim ratovima 1912-13. Godine 1913. kao najbolji u svojoj klasi unapre]en je u čin potporučnika. Služi u Prvom svjetskom ratu i sa srpskom vojskom 1915 povlači se preko Albanije. Na Solunskom frontu je bio više puta odlikovan. Od 1921 do 1923 pohađa Višu školu Vojne akademije pa posle dopunskog obrazovanja 1926 prelazi u generalštabnu struku. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije s grupom oficira i vojnika organizuje Vojno-četničke odrede Jugoslovenske vojske koji će postati Jugoslovenska vojska u otadžbini - Četnički pokret 1941-45. Unapređen je u generala i imenovan za ministara vojske od strane Jugoslovenske vlade za vreme rata. Agenti OZN-e 1946. zarobljavaju generala Dražu Mihailovića dok se skrivao po istočnoj Bosni posle poraza na Zelengori 1945. Sudski proces za izdaju i ratne zločine traje od 10 juna do 15. jula, proglašen je krivim i osuđen na smrt streljanjem, kazna je izvršena 17. jula 1946. Odlikovan je najvišim našim i stranim vojnim odlikovanjima. (Prim. prir.)