TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-VI

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-VI Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić 

VI

KONSTITUISANJE DRAMSKE RADNJE

Kada se jedno biće samovoljno izuzme iz “prirodnog” stanja, skrene sa fundiranog kursa, odustane od opšteg kretanja kao kriterijuma ljudskosti, zaustavi, umiri, zamre — nema ništa prirodnije od pretpostavke da će kinetičkom energijom nabijen svet nastojati da ga na noge osovi i pokrene. Takođe, u svetu, u kome bi svi ležali, onaj koji bi ustao, pokrenuo se, “izabrao pokret”, nesumnjivo bi vatreno bio ubeđivan da je totalna nepomičnost prirodno stanje čovekovo, fatalni preduslov njegove egzistencije, istorije ljudskosti, progresa i gospodarske misije svake razumne vrste u Univerzumu, da se kretanja kao nečeg štetnog, abnormalnog, pa i subverzivnog, neizostavno valja okanuti, i što pre se postaviti u prirodnu horizontalu, koju, uostalom, zauzimaju i sve druge celishodne stvari na svetu.

 Ako ubeđivanje ne bi pomoglo, “pokrenuti” bi bio oboren, polegnut i uz zemlju vezan. Sistem ne dopušta izuzetke. Analogno tome, u svetu u kome se svi kreću i gde je kinetika temelj egzistencije, istorije, progresa i kosmičke čovekove misije, imobilnost dobija značenje prevratničkog čina, sabotaže, otvorene destrukcije. I sva sredstva biće upotrebljena da se jeretičko mirovanje, gde god bude zapaženo, prekine, a mirujući jeretik iznova u pokret stavi. (Svet se u oba slučaja javlja u ulozi rasejanog majstora koji popravlja zaustavljeni stroj, ne sluteći da se ovaj uopšte i nije pokvario, već samo izmenio fundamentalne principe svog rada.)

“Godinama nepokretan, Emigrant predstavlja živ izazov svetu pokreta. On je jedina nepomična tačka u kordinatama permanentne i opšte pokretljivosti, prepreka koju svaki pokret mora osetiti na svom putu. Ona mora biti uklonjena da bi svi pravci opet bili slobodni. Emigrant mora biti pokrenut, opet integrisan u sveopšte kretanje. (Kretanje je ovde shvaćeno kao skraćenica našeg antromorfnog shvatanja istorijskog napretka. Umesto da se kretanjem zadovoljimo kao fatalnim procesom, mi hoćemo da je taj proces još i svrsishodan!) Od Emigranta se zahteva akcija koja bitno protivureči principima totalnog mira pomoću kojih je on uredio svoj novi život, konstruisao svoje “jaje”. Razume se, on odbija da je preduzme, odbija da se ponovo uhvati u jedno besmisleno kolo, koje se od pamtiveka vrti samo u krug. Ma i najbeznačajnija akcija, najsićušniji pokret, gest koji bi jedva simbolizovao Emigrantov povratak u “svet kao jaje”, kompromitovao bi mogućnost mirovanja kao savršenijeg životnog sistema ...”

(29. feb. 1957. god.)

 

Bez obzira na bizarnost situacije i na šanse koju ona pruža intelektualnoj dovitljivosti, ovo je još uvek bila Arnoldova priča. Arnoldova humoreska odevena u terminološke kostime jedne površne filosofije otuđenosti. Emigrant je još uvek bio Vili, farmer sa Srednjeg zapada koji je upravo pročitao evropske mislioce, a priča nepovratno u grubom zagrljaju školske psihologije. Osim, razume se, ako se od čistog kretanja, pokreta lišenog primene, ne bi učinio dominantni princip dramskog sveta u komadu, sveta u kome bi se svako pojedinačno mirovanje oglašavalo kao alarmantni prevratnički antiprincip koji treba savladati. U tom pravcu sam spočetka i razmišljao:

 

“Svet oko Emigranta je u stalnom pokretu. Pokretu bez predaha i sna. Ali to kretanje nema svrhe, niti je ko traži. Kao da je njegova kinetička energija davno izgubila sposobnost da proizvodi, ako je tu sposobnost ikada i imala. Smatra se da je pokret konstituentan postojanju, i da sebe samoga realizujući, realizuje i jedino moguće oblike i svrhe naših pojedinačnih života. A ljudi se kreću, ne da bi nešto pokrenuli, već da bi učestvovali u samorealizaciji sveopšteg kretanja. Emigrant je jedan od retkih koji se zapitao čemu kretanje služi, kakvu svrhu izvan sebe ostvaruje. I kada je ustanovio da je ono bez smisla — da kretanje ne služi njemu da se realizuje, već on služi kretanju da se uzaludno obavlja — izabrao je mir, zaustavio se i legao. I sada su instrumenti sveopšte pokretljivosti — ljudi — pregli iznova da ga pokrenu i uključe u svoj besmisleni karusel.”

(1.    mart 1957. god.)

 

“Takođe je moguć i obrnut postupak. Svet oko Emigranta je u apsolutnom mirovanju. Ali taj mir nema svrhe, niti ga ko traži. Nepokretnost se smatra konstituantom koja je iskustvom, tradicijom i dogmom toliko obezbeđena da niko čak i ne pokušava da je proveri — da se pokrene. Ne videći svrhu tom opštem imobilitetu, Emigrant se odvažio na pokret, i tako izuzeo iz sveta mira. Naravno, svet će uznastojati da ga “među sebe legne”, paralizuje ...”

(2.    mart 1957. god.)

 

“I u slučaju usamljenog pokreta koji narušava opšti mir, i u slučaju usamljenog mira koji remeti opšti pokret, Emigrant bi mogao na mir i pokret da alarmira (kao subjekt radnje) ili da pravo na svoj mir i pokret brani (kao objekt radnje.) A mogao bi, paralelno braneći svoj izbor, i da ga propagira. No obe variiante simplifikuju stvarnost, svodeći je na jednu dominantu. Obe, takođe, provociraju proizvoljna tumačenja. Agitacija za pokret u jednom nepokretnom svetu isuviše bi zvučala kao revolucionarna trublja, isuviše ličila na banalno definisanje stvarnosti kao omorine u kojoj je moćna jedinka razvigor. Agitacija za mir u jednom pokretnom svetu, pak, ne bi se tumačila kao težnja ka promeni fundamentalnih principa, samo simbolizovanih pojmovima apsolutnog mirovanja ili kretanja, već kao propaganda filosofije nemešanja, neučestvovanja, pasivne rezistencije. Na stranu to što bi ova bitka izmedu jedinke i društva, lišena ostalih aspekata, bila u velikoj opasnosti da se pretvori u filosofski disput, argumentaciju i kontraargumentaciju, iz koje bi bio isključen svaki dramski događaj ...”

(3.    mart 1957. god.)

 

A ja sam, odbacivši mogućnost da produbljivanjem postojeće situacije u Arnoldovoj priči, uz njeno apstrahovanje iz realnih uslova, konstituišem siže drame — istovremeno ostao i bez događaja. A bez njega ni radnje nije moglo biti.