NA ROSANDIĆEVOJ IZLOŽBI

 

NA ROSANDIĆEVOJ[1] IZLOŽBI

Senzualna nežnost. Iskustva Lezbosa u drvetu. Majke koje ostaju i kad svega nestane. Jedan Hristos koji liči na mučenika našeh veka. Ticijanovi anđeli ... Rosandić daje svojim oblicima sekundarno patološki pečat. Klasika je tu pokvarena iznutra. (A on objavljuje Strašni Sud – Modernoj!) Ipak, vrlo dubok utisak ...

U jednom ćošku, Smrt koju niko ne vidi, drži kosu. Kosa se presijava na suncu s prozora. Ovo je nesumnjivo predsmrtna izložba. Majstora guraju učenici u kolicima. Njegove ruke odlaze u nepredviđenim pravcima ...

Profesor S. sa Primenjene priča mi da je pre nekoliko meseci posetio Rosandića. Pomenut je Meštrović[2]. „Ah, taj zanesenjak,“ rekao je Rosandić „on hoće da bude sculptor sculptorum! ... Taj čovek, koji je napravio tolike glave, doživeo je najposle da izgubi – sopstvenu.“

Izložba raznežava. Platon je znao zašto je iz svoje idealne države prognao umetnost ...

 

*

 

CRNI GRAĐANSKI REDENGOT I CRVENI PRSLUK

THÉOPHILE GAUTIERA[3]

Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno pobeđuje tel naknadno, kad vam počne uzimati ono zašta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju prirodu ...

Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim snagam, kod kojih je nekadašnja priroda, iscrpevši vitalnost postala tek – forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova ...

Istovremeno se događa suprotan proces. Poraženi prihvataju formu pobednika, koja postaje njihova priroda.

Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcionalno odgovara proces devitalizacije na drugoj. Pobeđeni se regeneriše, pobednik degeneriše.

Istorijski primeri ...

Postoji i naš.

Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet, i namesto građanskih dogmi opijali se egzistancijalističkim nihilizmom i rakijom (pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili smo se kao strašila da bismo sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali građansku strogost i jednostavnost ...

Migriraju uvek najpre preteranosti ...

Revolucija postaje patron porodice i cvrčka na ognjištu, koga simbolizuje nezgrapno temeljan nameštaj firme „Todor Dukin“, a građanska klasa, u licu svojih naslednika (bez nasleđa), predaje se zavereničkim organizacijama po kućama, čiji su prozori zamračeni kao u vreme bombardovanja. Revolucija pledira za Red i Rad; građanska klasa, koja je i Red i Rad pronašla, premda se poslednjim i nije uvek lično bavila, propoveda Nered i Nerad, a zatim odlazi u kafane da ih, praveći buku, simulira.(Pevanje „Uskliknimo s ljubavlju“ na pravoslavnu Novu godinu.) Revolucija preuzima nacionalne mitose, mladi ih šoveni izlažu preziru. (Jer „Uskliknimo ...“ je buka, nije ideja.) 

Revolucija dreždi za kancelarijskim stolovima, izmišljajući zakone koji će joj obezbediti trajnost; pasionirani obožavatelji zakona i trajnosti, građani, kuju planove kako da ih izigraju, kako promenu stalnom da učine. Revolucija je sela u naslonjač; oni koji su naslonjač smatrali jedinom prednošću koja nas razlikuje od životinje, odaju se histeričnoj pokretljivosti, i zamaranju bez svrhe. Revolucija je najzad počela da razlikuje ljude u bezobličnoj „narodnoj masi“, koju joj je u nasleđe ostavila ideologija; građanstvo žrtvuje svoje individualnosti kolektivnim zaverama, karbonarskom mraku u kome sve mačke moraju biti crne i sve jednako presti. Revolucija čita starog Balzaca, gleda „Labudovo jezero“, sluša Mozarta i skuplja se u red pred izložbama klasičnih majstora. Mi pretpostavljamo Schönberga[4], Joycea, Picassoa, pa su nam već i oni pomalo staromodni. Revolucija igra tango iz Burskog rata, mi držimo da je rock prespor ...

Kao Théophile Gautier na premijeri Hugo-Verdijevih[5] „Hernania“, građanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku ...

 

---

[1] Toma Rosandić (1878-1958), vajar. Prvi rektor Akademije likiovnih umetnosti u Beogradu. (Prim. prir.)

[2] Ivan Meštrovič (1883-1962) jugoslovenski vajar, jedan od velikih svetskih umetnika. Između dva rata uradio je mnoge monumentalne javne spomenike: Zahvalnost Francuskoj u Beogradu i Neznani junak na Avali. Posle II svetskog rata živeo je u SAD. (Ptrim. prir.)

[3] Pierre Jules Théophile Gautier (1811 – 1872) francuski pesnik, pisac drama i romana, novinar i kritičar. Bio je poštovan od pisaca kao što su Balzac, Flaubert, Proust i Oscar Wilde. (Prim. prir.)

[4] Arnold Schönberg (1874-1951) austrijski kompozitor, jedan od teoretičara atinaliteta koja je postala najpolemičnija muzička teorija XX veka.  (Prim. prir.)

[5] Giuseppe Fortunino Francesco Verdi (1813 – 1901) italijanski kompozitor romantičnog stila. Bio je jedan od najuticajnijih muzičkih stvaralaca opera XIX veka. Dela: „Aida“, „Nabuko“, „Rigoleto“ i mnoga druga. (Prim. prir.)