TAMO GDE LOZE PLAČU br. 33. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
33.
PSI I SRBI
Od
ovog meseca vlasnici njujorških pasa nosiće, pored džepne maramice, i naročite
kese, u koje će deponovati ulični izmet svojih štićenika...
(Dnevnik, 1978)
Stranci pasažeri, u poseti Beogradu XIX veka, sticali su
utisak da u njemu žive više pasa nego Srba, i da, shodno tome, psi i privredno
bolje stoje.
Nisu bili daleko od istine. Turci su pse smatrali
bogumilim životinjama, dok su na hrišćane gledali s manje entuzijazma. Srpska
en postotis, procentualna hatišerifska autonomija, manje im je konvenirala od
pseće potpune zavisnosti. Povrh svega, Srbi su bili krunski deo neprirodnog
"Istočnog pitanja", a psi
samo – od Alaha date prirode. Stoga su u Otomanskoj imperiji psi uživali sve
građanske privilegije, od kojih su izvesne delili s grko-cincarskom kolonijom,
dok su o njima Srbi mogli samo da snevaju.
Na Balkanu, još od zlatnih pelaških vremena poluostrvu
čuda, niko ni s kim ne može večno u miru i prijateljstvu živeti. Tako su Turci,
posle Srpskog i Romejskog carstva, došli najzad u sukob i s Psećim. Otvorilo se
najposle i takozvano "Pseće istočno pitanje".
Među beogradskim psima, mahom nahodima sokaka, slobodne
prirode i kakodemonskog podzemlja, u bliskom srodstvu s vukovima Dedije i
Vračara, u velikoj modi beše besnilo. U inače besnom veku pseće besnilo se ne
bi ni primetilo da se jedna od zveroobraznih džukela nije usudila ugristi dete
nekog stranca na proputovanju. Šta je tu pseću zadribaldu navelo da preko hleba
ište pogaču, da pored toliko nezaštićenih domaćih hrišćana nasrne na čoveka s
evropskim pasošem, o kome se starala svita međunarodnih zakona, konvencija i
običaja, ne može se pouzdano znati.
Platon bi, jamačno, tvrdio da mu je preterana
demokratija udarila u glavu i iz toga izvukao još jedan dokaz o štetnosti
slobode za izvrsne vrste živih bića. Markuze bi, naprotiv, u tom činu video
demonstraciju protiv uskraćivanja slobode, i svih ostalih insuficencija, kojima
je, u jednom ljudskom, antropocentričnom svetu, izložena pseća lumpenrasa. Mi
nećemo tragati za razlozima. Razlozi su uvek sumnjivi tamo gde su posledice
tako jasne i nesrećne.
Kako se u to doba, sve što se kod nas zbivalo, događalo
u vezi s nekom stranom Potencijom ili Garantnom državom – najčešće Turskom,
Austrijom, Rusijom – i tada je, blagodareći oštrom demaršu ugrižene Velike
sile, kojoj zbog ugleda nećemo spominjati ime, došlo do promene psećeg statusa
u Srbiji. U dilemi između Neba koje je pse štitilo i Zapada koji ih se plašio,
Muhafiz beogradski odluči da se psi proteraju iz grada, onako kako se danas
čini s takozvanim disidentima – kako
se i gde ko zatekne.
Pohvatani psi su potovareni u šajke i odvezeni Dunavom u pravcu Smedereva,
s tim da budu istovareni na teritoriji Ćesarije.
Jedan hroničar, prema Paunoviću (Beograd
kroz vekove, str. 509), ovako opisuje pseće izgnanstvo:
"Na četvrt sata od Beograda, sakupljeni
psi iz raznih krajeva varoši i grada stadoše se uzajamno napadati i do ispred
Smedereva napraviše čitavu klanicu[1].
Tada se jedan od njih usudi da preko ograde šajke skoči u reku. Za njim to
namah, uz neopisiv lavež, učine i drugi, te za nekoliko trenutaka, na opšte
zaprepašćenje vozara, sve tri šajke ostadoše prazne, a duga kolona pasa dohvati
se obale i krenu za Beograd. Nije mnogo vremena trebalo, pa da u samo
predvečerje, duga kolona pasa izvrši pobedonosan juriš i nađe se na ulicama
Beograda tražeći svoje gazde..."
Ono što Srbima nije pošlo za rukom, učinili su psi. Porazili su
nezajažljive prohteve Velikih sila, izigrali njihovu premuntesku politiku i
rešili svoje pseće "Istočno pitanje", s kojim se mi još i danas
patimo.
A šta su dobili za poučan primer od balkanskih naroda?
Jednu rđavu naviku.
Tradicionalna nesložnost balkanskog sveta vaspitala je i balkanske pse u
netoleranciji prema svakom ko nije iz iste kuće, iste ulice, istog kraja, iste
varoši, istog okruga ili iste zemlje.
(Književnost,
br. 1, 1979)
No comments:
Post a Comment