TAMO GDE LOZE PLAČU br. 34.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 34. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić 

34.

REVOLUCIJA KOJA SE ODLAŽE NA NEODREĐENO VREME

 

Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je 34u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega. Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za đubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral. Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako puši "Havanu", pije "Glenfiddich" (Pure Malt Whiskey), i s jednim holandskim fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog "Monday Cluba", a u svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi... Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se, s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na koji način ne primećuje. Zar to nije izvestan uspeh?...

(Dnevnik, 1976)

 

Neposredno posle revolucije od Četrdeset osme, pedesetih godina, u Berlinu je, pod pokroviteljstvom pruske kraljevske kuće, živeo Miloš Gospodara Jevrema[1], sinovac srpskog knjaza i uzgnanstvu Miloša Obrenovića[2]. Upravo je završio Berlinsku ratnu školu i dobio za sekondleuitnanta u jednoj Istočno-pruskoj ulanerskoj regimenti. Bilo je to vreme februarskih nemira u Nemačkoj. Nekoliko dana posle krvavih meteža, održavala se ribarska godišnjica u Stralau kraj Berlina, u kojoj je, po drevnom običaju, učestvovala cela prestolnica. Berlinska policija je dobila obaveštenja da će svetkovina biti iskorišćena za nove nerede. O tome se, uostalom, po gradu i javno govorilo. (Kod Nemaca, u ono vreme, nije bilo ničeg ispod žita. Sve je moralo biti isplanirano i građanstvu uredno do znanja stavljeno.) Tako je sva berlinska pandurija bila na nogama, a vojni garnizon stavljene u stanje bojne pripravnosti, s Milošem Jevremovim i njegovom regimentom u posedu Šleske varoške kapije, kojom se do Stralaua dolazilo. No kad je rano izjutra na kapiju navalio svet – pripravan da malko svetkuje, a malko i poredak razbija – zatekao je na kapiji objavu sledeće sadržine:

 

"Zbog iznenadne bolesti šusterskog šegrta g. Friza Schulza, zakazana za danas, velika Berlinska revolucija odlaže se na neizvesno vreme, koje će, međutim, građanstvu pravoročno biti saopšteno."

 

Berlinčani su se razišli. Smejali su se. Njihov smisao za humor bio je jači od građanskog nezadovoljstva.

Objavu je smislio i ispisao Miloš Jevremov Obrenović, Srbin na strani.

Pitam se kako bi se slična snalažljivost provela kod nas. Neki putokaz daje nam Svetoandrejska skupština godine 1858.

Kad su deputati, na prvu vest o dolasku vojske, gazeći jedan drugog, navalili na vrata srpske "Loptačnice", odmah pošto su se rimski svečano zakleli da se neće razilaziti dok ne zbace Kneza Aleksandra Karađorđevića[3], i kad su objavili sakupljenom narodu da se "revolucija na neodređeno vreme odlaže", ovaj ih je puškama vratio na skupštinu – i u srpsku istoriju, u koju su, na "francuski način" hteli da uđu, ali su se u njoj samo "na srpski" način mogli zadržati.

U sjaju ovih i nekih drugih epizoda iz naše građanske prošlosti, "Havana", "Glenfiddich", i vazdušna ekspertiza međunarodne finansijske situacije mog školskog druga iz magareće klupe postaju nešto shvatljivija. Nejasno ostaje još jedno – holandski fabrikant, koji je plaćao račun.

(Književnost, br. 2, 1979)

 

---

[1] Jevrem Obrenović (1790-1856) , najmlađi brat srpskog kneza Miloša Obrenovića. Godine 1816, Miloš je postavio Jevrema za obor-kneza Šabačke nahije; naredne godine, Jevrem je starešina i Sokolske nahije, a od 1819. upravlja i Valjevskom. Njegova uloga u organizaciji i radu sudstva je od velike važnosti. U redovne poslove spadalo je i suzbijanje hajdučije, koja je naročito uzela maha posle 1817. godine. Primenjujući oštre, katkad i surove mere, Miloš i Jevrem su uspeli da hajdučiju svedu na razumnu meru, čak bi se moglo reći i da su je iskorenili. Šabačku varoš, u kojoj je boravio od 1816. do 1831. godine, Jevrem je uredio po "evropejski". Glavne ulice su se sekle po pravim uglom, a ostale su "prema njima... izvedene lenjirom". Jevremov konak, i u Šapcu i u Beogradu, bio je stecište školovanih i obrazovanih ljudi ondašnje Srbije, od kojih je većinu materijalno i moralno pomagao. Shodno tome, odigrao je značajnu ulogu u podizanju opšteg kulturnog nivoa ondašnje Srbije. Njegova biblioteka u Konaku u Šapcu, sa delima Lafontena, Kupera, Skota, Šilera i drugih, spada u red najbogatijih u Srbiji. Pod Jevremovim pokroviteljstvom, početkom 1832. godine, osnovana je u Beogradu javna Biblioteka, "kao poludržavna ustanova". Prvi darodavac knjiga bio je upravo Jevrem. (Prim. prir.)

[2] Miloš Obrenović (1780-1860) knez Srbije, potpuno nepismen, učestvovao u Prvom srpskom ustanku, digao Drugi srpski ustanak. U unutrašnjoj politici bio je despot, bezobzirno uklanjao protivnike, postao je najbogatiji čovek u Srbiji. Udario je temelje nezavisnosti Srbije. (Prim. prir.)

[3] Knez Aleksandar Karađorđević (1806 —1885) je bio vladajući knez Srbije u periodu 1842-1858. godine. Najmlađi sin Karađorđa i Jelene. Posle političkih sukoba izazvanih nepoštovanjem takozvanog „Turskog ustava“ iz 1838. i abdikacije Miloša, a zatim i Mihaila Obrenovića, na narodnoj skupštini održanoj na Vračaru, 14. septembra 1842, Aleksandar Karađorđević izabran je za kneza Srbije. Nakon priznavanja kneževske titule od strane Rusije i Turske, Knez Aleksandar se okrenuo reformama i uvođenju novih ustanova, kako bi se ubrzao razvoj srpske države. Donet je kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica, unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej. (Prim. prir.)