TAMO GDE LOZE PLAČU br. 35. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
35.
SRPSKA ŠTAMPA IZMEĐU SVETSKIH I DOMAĆIH POSLOVA
Ponekad se ima utisak da je naša
štampa, ako baš ne obaveštenija, ono spremnija da sa nama podeli svoja
obaveštenja o onome što se dešava u Patagoniji nego o događajima u sopstvenoj
zemlji. Jedan geografski prostor koji je vekovima inspirisao maštu stranaca i
stupce njihovih listova – pa to i sad čini – kao da ne nadahnjuje u dovoljnoj
meri domaće žurnaliste ...
(Dnevnik, 1961.)
Izgleda, međutim, da ova neuravnoteženost interesa nije posledica nekog
filosofskog shvatanja o jedinstvu sveta, nekog novinarskog monizma, već između ostalog, i tradicije začete u
činjenici da su prvi srpski listovi štampani u inostranstvu, koje njihovi
izdavači i saradnici i nisu smatrali inostranstvom, već sopstvenom državom,
prema kojoj je inostranstvo bila – Turska, pa u njenom okviru i Srbija.
Zapazio sam ovo kad sam zbog priče o emigraciji Simeona Lupusa i Simeona
Grka u Zemun (Zlatno runo II)
prelistavao brojeve Novina serbskih iz
carstvujušćega grada Viene ot godine 1813, a štampanih s
"dozvoljenijem evo Kes. Kral. Veličestva".
Te novine su, bar godine 1813, bile srpske jedino utoliko što su izlazile
na srpskom jeziku a u staroslovenskoj ortografiji. Sve ostalo u njima bilo je –
internacionalno. Vesti su uglavnom donošene iz "Švedije, Šleske,
Francuzske, Inglezske, Rossije, Saksonije, Španije, Praizske" itd. To se
smatralo Stranim priključenijima (u koja će spadati, kao što ćemo videti. i
Prvi srpski ustanak). Pod Priključenijima otečestvenim, kadkad i
"vnutrenjim", podrazumevani su događaji iz tadašnje Austrije.
Pretežni deo sadržaja se pod naslovom "Ot vojnišča" odnosi na ratne
operacije koje su se tada, u vreme Napoléonove[1]
labudove ratne pesme, vodile širom Evrope. (Ratu su, na ovaj ili onaj način,
uostalom, posvećene i vesti iz svih spomenutih zemalja.)
Godine 1913. Srbija je doživljavala poslednju godinu svoje rovite,
nesigurne, međunarodno nelegitimne ratne slobode. Te će godine Prvi srpski
ustanak biti ugušen. O celom tom događaju, koji će srpskom XIX veku dati boju,
u "Serbskim novinama" ima samo pet kraćih vesti datiranih 1. i 8.
avgusta, 18. i 30. septembra i 10. oktobra. Prve četiri se donose pod krupnim
naslovom "Iz Serbije".
Ali već peta, ona od 10. oktobra (kao i tri preostale do kraja godine, od
21. oktobra, 18. novembra i 2. decembra), idu pod zvaničnim naslovom "Ot
Turske", što ga je Ustanak preuranjeno izbacio iz upotrebe. Premda ažurna
promena naslova, vezana za ponovni ulazak turske vojske u Beograd otkriva
poslovnu realističnost izdavača "Serbskih novina", mora se priznati
da su one bile jedina strana sila koja nam je bez naslova, rezerve i zadnje
misli u glavi priznala da postojimo.
Izvesno osećanje oskudnosti obaveštenja o stanju srpskih poslova (koje će
se vremenom odomaćiti), kao oblačno ubeđenje da oni stoje bolje nego što su
stvarno 1813. stajali (kojim ćemo, takođe, biti pelcovani), u priličnoj meri
prati čitanje ondašnjih izveštaja iz Srbije.
1. avgusta 1813: Serbske neovine
prenose požunske:
"Ljudstvo, koje je ovog leta iz Beograda protiv Turaka izišlo, jest
do 1600 veliko. Srbi su se na četiri časti razdelili; dve su pošle k Nišu, a
dve k reki Drini. Još se nisu Srbi s Turci bili. Turci su veoma slabi, i samo do 5-6000 ljudi jaki.[2]"
Nastranu rodoljubiva arogancija s kojom se 6000 Turaka ne smatra dovoljnom
silom za 1600 Srba, čak i kada se oni na pola razdele, u tonu cele vesti oseća
se ubeđenje da je bitka već dobijena i da ostaje još samo da se Turci sahrane.
Vest od 8. avgusta, pod naslovom "Iz Zemuna julija 21ga", kao da
našim novinama za pravo daje:
"Od Serbije se čuje da su Bošnjaci pod Vezirom Travničkim i
Beglerbegom Banjalučkim 9. julija kod Zvornika preko Drine proderslivo prešći
naumili, i da bi Serble napasti, na levo do Loznice došli. Nekoliko je nji i do
Novog Sela šest časov ot Šapca doprelo. Julija 12og udarese. Turci desnim
krilom svoim udare na levo krilo Serbalja, no puške i topovi iz Serbski busija
nateraju ih da ustupe. Onda Ti Gospodar Georgije
s glavnom vojskom iz planine isterči, desno krilo Turaka berzo obkoli i most
novi preko Drine načinjeni razoriti namri.
Sad se svuda i na svaku stranu biti i boriti načnu. Rukojaščije (Manöuvre)
ovo Serbsko prinudi Turke begati. Turci istina proderu, no i mnogo ljudi i
vojenog posuđa izgube i tako istučeni budu da im se mnogo hatlja u Drini
utopilo. Serbli su spram Turaka veoma malo izgubili. Kad se bitva soverši,
donesu Serbli za znak da su Turke
pobedili, 60 Turski glava na koplju nataknuti u Šabac.[3]"
Broj od 18. septembra, iako još uvek održava optimizam, pušta na volju i
nekim rezervama, pa, prema požunskim novinama, između ostalog, izveštava da se:
"Dvor Turski se protiv Serbie ove godine osobito spravlja. Da se
operacie podrobno predvoditi mogu, otide Veliki Vezir iz Vidina u Niš. Serbli
glavnu vojsku svoju u Deligradu imaju ... I na granici Bosanskoj bili su Serbli
dosta neščasni. Izmeždu 11/23ga, 12/24ga i 13/25ga podkrepe silu Bosansku, po
zapovesti Sultanovoj, svi Kapitani vojske Turske, na Serble živo udare i iz
obkopani stanova novi kod Loznice i Lešnice isteraju ih ... Serbala je u
Loznici do 700 bilo, svi su ovi izsečeni, kromje 190 nji, koje su Turci
povešali ..."
Prvi ozbiljniji nagoveštaj mogućeg poraza nalazi,o tek u članku od 20.
septembra, u kome se veli:
"Poznato je Čitatelem našim da se iz pribjegši Serbalja dva bataljona
Svobodnjaka po nalogu Pridvornog Vojenog Sovjeta ustrojavaju. Svaki Serbski
oficir koji 150 ljudi s sobom dovede, postati će Kapitanom, koji sa 100 ljudi
dojde Kapitan-Leitnantom, a koji sa 50 momaka stupi, Oberlejtnantom ..."
10. oktobra, sudeći po Serbskim
novinama, Srbije više nema, i vesti u Beč dolaze iz Turske:
"Po glasu privatni vjesti iz Zemuna pod 25-tim Sept. počinese
ščastije Serbie kolebati. Turska je vojska preko Morave prešla, dobro
ukrepljeni Serbski tabor kod Rače obišla i naposljedok jurišom ga osvojila. Svi
su se Serbli, koji tu poginuli nisu, razsuli, u šume i planine pribjegli, ili
se u K. K. zemle preko Save spasli. Oni su 6 dani koje iz straha koje iz
siromaštva sasvim gotovo očajali. I s druge je strane vojska Turska pod
Rečep-agom pri mjestu Petki preko Morave prešla, i s dve strane bez ikakvog prepjatstvija
do Smedereva i Beograda proderla. Sept. 22goga zapale sami Beograđani dva
predgrađa Beogradska; a sutra dan već okolo 10 časov ujutru Turci preko Grocke
(mjesta izmeždu Beograda i Smedereva) u Beograd prispjedu ..."
Neproporcionalno učešće srpskih poslova u sadržajima srpskih listova
odražava se i kad se njihova uredništva preseljavaju ili otvaraju u Beogradu. U
"Marginalijama i moralijama" (IV) citirao sam članak "Krvavi
štrajk" iz 1122 broja Politike
od 2. marta 1907, čije mi je prividno humanističko, a zapravo konzervativno
tretiranje tarifnog štrajka radnika Goldšmitove fabrike šećera na Čukarici
pokazalo da s mitovima uvek treba biti oprezan. Takozvana istorijska naprednost
vrlo je nežna biljka. Ne raste svuda, u svako doba, pa i kad nikne, plodove ne
daje baš svake sezone.
Naslovna strana tog broja još jednom ukazuje na našu indiferentnost prema
sopstvenim poslovima. Oni su stidljivo povučeni na unutrašnje strane, a na
prednjoj, osim uvodnika koji govori o čukaričkom štrajku, Srbima se u pravom
smislu reči bavi samo jedna "Šala iz kasarne". ("Narednik: Šta
ti, Jovane, razumeš pod unutrašnjim
neprijateljem? – Jovan: Kaplar Đorđa i podnarednika Životu.")
Ostali prilozi posvećeni su "Specijalnim reformama u Ugarskoj",
"Srpskoj banci" (ali u Zagrebu), uspomenama gospođice Keti Dali iz
harema afganistanskog Emira u Kabulu i feljtonu "Šimširov miris" od
F. Kopea. Tako mi u danima najveće radničke krize u istoriji zemlje, pored
mišljenja da je štrajhbreherstvo legitimno oruđe u rešavanju industrijskih
odnosa, saznajemo još nekoliko vrlo značajnih i poučnih istina o ljubomori kao
glavnoj strasti koja "cepa grudi" haremskih žena i da su u Pariz i
Kopeov roman stigle Cveti, da je dan, bar u romanu bio vedar (jer na Čukarici
svakako nije), da je "vetrić pirkao a sunce blistalo, ali da se svako
sećao poslovice: U aprilu, ne skidaj mantilu".
Iz svoje arhive listova koji su izlazili za vreme okupacije nasumce biram
jedan. To je Ponedeljak broj 2, od
11. avgusta 1941, list koji je svakog prvog dana u nedelji zamenjivao Novo vreme. Pogledajte naslove ispisane
redom s leva na desno:
"Katastrofalne posledice štrajkova u S. A. D."
"Novi uspesi nemačkog vazduhoplovstva u Ukrajini."
"Bombardovana lučka postrojenja u Marsa Mtruhu."
"Bombardovanjem Moskve izazvani mnogobrojni veliki požari."
"Vilhelmštrase o podmetanju engleske štampe."
"Polazak novih danskih dobrovoljaca."
"Japan će pribeći sili ako bude potrebno."
"Drugi pokušaj atentata na iračkog predsednika vlade."
"Proširenje teritorijalnih voda S. A. D."
Pa ovde nas čak uopšte i nema, reći ćete! I prevarićete se. Ipak nas ima.
I to u samom srcu naslovne strane. I šta radimo, pitaćete se, u srcu naslovne
strane?
Pikamo fuzbal!
Svet je u plamenu, države se raspadaju kao kartonske makete, gradovi
preživljavaju mitske sudbine Sodome i Gomore, svi se bave ubijanjem, čak su i
debeli, flegmatični Danci nekud krenuli, nije moguće da mi Srbi nemamo ništa
pametnije da radimo nego da se bavimo sportom?
Sudeći prema Ponedeljniku, tako
je. Na sredini naslovne strane, kao neka krunska vest, okružena sa svih strana
izveštajima sa frontova, stoji i izveštaj s našeg – sportskog: "BSK – Jugoslavija 2:1. novi ligaši su
Sloga, Obilić, Mitić, Čukarički."
Ispod ovog, doduše, crno uokviren, štampan je poziv: "Priložite za izbeglice."
I kada bi ta naslovna strana, sticajem okolnosti ostala jedino
svedočanstvo našeg života pod okupacijom, ispalo bi da smo mi nekakav u sreći i
bezbednosti naročito privilegovan narod, jer dok se svi drugi tuku – mi igramo.
U redu, pomalo, izgleda, i bežimo. Ali to nam je sporedno zanimanje. Osnovno je
– fuzbal!
(Književnost,
br, 5, 1979)
No comments:
Post a Comment