BENJAMIN DISRAELI[1]
Sav je u čekanju. (Uostalom, zar
nije bio i Churchill[2]?)
Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih
čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o
konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor
ismejan, ali Disraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi. On poznaje i
veštinu i plodove strpljenja.
“Doći će dan kada ćete me slušati!”, dovikuje O’ Konelevoj bandi Iraca,
koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio
toliko vremena i nade. (On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije
sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrže, samo
neka me se boje!) …
Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja
svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim
sposobnostima upravljaju njome. Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć
ima svrhe samo ako se stvarno želi;
da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja
na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći. Pedeset godina čekanja za
pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može
uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja Vivijena Greja …
Disraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleo je velik, jer
je nestrpljiv.) U kockarskoj ambiciji i atrmosferi međunarodnog ruleta – Rusko
turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali je teško ne shvatiti da je Kipar
kockarski slučaj. Da je Bismarck[3]
s manje sumnjičavosti gledao na Istok, trijumfovao bi Gladstone[4],
neprijatni propovednik i dosadan protivnik. (U međuvremenu, Imperija se širi da
bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) …
Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada
osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Disraeli ne stvara
istoriju nego je zloupotrebljava. On odgađanje sačekuje po tesnacima i
budžacima. To je politika klopke. Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi
se ne hvataju mamcima za miševe … Prođe i po vek pre nego što istorija jednog
naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da
se oni sami otvaraju.
Ali ne i Disraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer
sudbina Gladstoneove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva
nije propala? Disraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu. U imperiji koja se
kotrlja po inerciji industijsko kolonijalističke konjukture, viktorijanskoj
retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u
malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno
nema mesta … Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u
XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Borgia[5],
Robespierre[6],
Džeržinski[7].
Ovako je, u sedmoj deceniji, Premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog
veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo
staračko razumevanje jedne krunisane udovice …
[1] Benjamin Disraeli
(1804-1881) je bio predsednik konzervativne vlade za vreme kraljice Victorije.
Romansijer, briljantan govornik i britanski prvi i jedini jevrejski predsednik
vlade. (Prim,. prir.)
[2] Sir Winston Leonard Spencer-Churchill,
(1874 – 1965) je bio britanski političar, najpoznatiji po svom voćstvu
Ujedinjenog kraljevstva u vreme II svetskog rata. Bio je predsednik vlade od
1940. do 1945. i opet od 1951 do 1955. Bio je oficir u britanskoj vojsci,
istoričar, pisac i slikar. Jedini je britanski predsednik vlade koji je dobio
Nobelovu nagradu za literature i prva osoba koja je dobila počasno
državljanstvo SAD. (Prim. prir.)
[3] Otto Eduard Leopold von Bismarck (1815 –1898)
je bio pruski predsednik vlade od 1862 do 1890 i dominantna figura u svetskoj
politici kasnog XIX veka i glavna politička snaga u ujedinjenju Nemačke do
svrgavanja 1890. Njegova diplomatija realne politike i snažna vlast donela mu
je nadimak „gvozdenog predsednika“. (Prim. prir.)
[4] William Ewart Gladstone (1809 –
1898) britanski liberalni političar. Karijera mu je trajala preko 60 godina.
Četiri puta je bio predsednik vlade, više nego bilo koja politička ličnost.
Kada je napunio 84 godine vladao je poslednji put i na taj način je postao
najstariji britanski predsednik vlade. (Prim. prir.)
[5] Borgiae su bili
špansko-italijanska plemićka familija koja je postala čuvena za vreme
renesanse. Njih se i danas sećamo zbog njihove korupcionaške uloge naročito
kada je jedan od njih postao papa. Bordžije su bile optuživane za razne
zločine, a sve na osnovu značajnih dokaza uključujući: neverstvo, krađu,
silovanje, potkupljivanje, incest i ubistvo (naročito trovanjem). (Prim. prir.)
[6] Maximilien de Robespierre (1758 –
1794)jedna od najpoznatijih i najuticajnijih ličnosti Francuske revolucije. On
je dominirao Komitetom narodne bezbednosti Vlasti terora, koja je završila
njegovim hapšenjem i egzekucijom 1794. (Prim. prir.)
[7] Feliks Edmundovič
Đeržinski (1877-1926), revolucionar i sovjetski državnik poljskog porekla.
Rukovodio je Čekom od 1917. do smrti. Bio je član CK i narodni komesar
saobraćaja, unutrašnjih poslova i predsednik Saveta za privredu. (Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment