BENJAMIN DISRAELI

 

BENJAMIN DISRAELI[1]

 

Sav je u čekanju. (Uostalom, zar nije bio i Churchill[2]?) Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor ismejan, ali Disraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi. On poznaje i veštinu i plodove strpljenja.

“Doći će dan kada ćete me slušati!”, dovikuje O’ Konelevoj bandi Iraca, koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio toliko vremena i nade. (On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrže, samo neka me se boje!) …

 Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim sposobnostima upravljaju njome. Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć ima svrhe samo ako se stvarno želi; da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći. Pedeset godina čekanja za pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja Vivijena Greja …

Disraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleo je velik, jer je nestrpljiv.) U kockarskoj ambiciji i atrmosferi međunarodnog ruleta – Rusko turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali je teško ne shvatiti da je Kipar kockarski slučaj. Da je Bismarck[3] s manje sumnjičavosti gledao na Istok, trijumfovao bi Gladstone[4], neprijatni propovednik i dosadan protivnik. (U međuvremenu, Imperija se širi da bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) …

Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Disraeli ne stvara istoriju nego je zloupotrebljava. On odgađanje sačekuje po tesnacima i budžacima. To je politika klopke. Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi se ne hvataju mamcima za miševe … Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju.

Ali ne i Disraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer sudbina Gladstoneove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva nije propala? Disraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu. U imperiji koja se kotrlja po inerciji industijsko kolonijalističke konjukture, viktorijanskoj retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno nema mesta … Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Borgia[5], Robespierre[6], Džeržinski[7]. Ovako je, u sedmoj deceniji, Premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice …

---

[1] Benjamin Disraeli (1804-1881) je bio predsednik konzervativne vlade za vreme kraljice Victorije. Romansijer, briljantan govornik i britanski prvi i jedini jevrejski predsednik vlade. (Prim,. prir.)

[2] Sir Winston Leonard Spencer-Churchill, (1874 – 1965) je bio britanski političar, najpoznatiji po svom voćstvu Ujedinjenog kraljevstva u vreme II svetskog rata. Bio je predsednik vlade od 1940. do 1945. i opet od 1951 do 1955. Bio je oficir u britanskoj vojsci, istoričar, pisac i slikar. Jedini je britanski predsednik vlade koji je dobio Nobelovu nagradu za literature i prva osoba koja je dobila počasno državljanstvo SAD. (Prim. prir.)

[3] Otto Eduard Leopold von Bismarck (1815 –1898) je bio pruski predsednik vlade od 1862 do 1890 i dominantna figura u svetskoj politici kasnog XIX veka i glavna politička snaga u ujedinjenju Nemačke do svrgavanja 1890. Njegova diplomatija realne politike i snažna vlast donela mu je nadimak „gvozdenog predsednika“. (Prim. prir.)

[4] William Ewart Gladstone (1809 – 1898) britanski liberalni političar. Karijera mu je trajala preko 60 godina. Četiri puta je bio predsednik vlade, više nego bilo koja politička ličnost. Kada je napunio 84 godine vladao je poslednji put i na taj način je postao najstariji britanski predsednik vlade. (Prim. prir.)

[5] Borgiae su bili špansko-italijanska plemićka familija koja je postala čuvena za vreme renesanse. Njih se i danas sećamo zbog njihove korupcionaške uloge naročito kada je jedan od njih postao papa. Bordžije su bile optuživane za razne zločine, a sve na osnovu značajnih dokaza uključujući: neverstvo, krađu, silovanje, potkupljivanje, incest i ubistvo (naročito trovanjem). (Prim. prir.)

[6] Maximilien de Robespierre (1758 – 1794)jedna od najpoznatijih i najuticajnijih ličnosti Francuske revolucije. On je dominirao Komitetom narodne bezbednosti Vlasti terora, koja je završila njegovim hapšenjem i egzekucijom 1794. (Prim. prir.)

[7] Feliks Edmundovič Đeržinski (1877-1926), revolucionar i sovjetski državnik poljskog porekla. Rukovodio je Čekom od 1917. do smrti. Bio je član CK i narodni komesar saobraćaja, unutrašnjih poslova i predsednik Saveta za privredu. (Prim. prir.)