JEDNA SLIKA IZ ISTORIJSKE OSTAVE

 

JEDNA SLIKA IZ ISTORIJSKE OSTAVE

17. April 1955. Građanski salon više srednje klase. Vojvođanski sercle iz ere srpskog građanskog Preporoda. Bidermajer s pravolinijskim pauzama Moderne i zlatnim bleskom jednog od Louiseva. Persijaneri, gobleni sa pastoralnim scenama i izbledelim bojama, purpurni zastori s pervazom kao da im je prišiven sunčev zrak na zalasku. Akademski portreti, Pomorišac[1], žućkaste dagerotipije u ovalnim ramovima kao u skupocenom prstenju – kameje. Sveže cveće u vazama iz Sevra. I Majsen, naravno. Srebro, kristal, porcelan. Kanarinci koji kunjaju po kavezima od posrebrenih žica, staklene kugle polieleja u kojima svetlost izgleda kao da je zarobljena, a mlečno žuti odrazi skupljaju se u zrelu pavlaku po ljudima i stvarima. Jedna od retkih kuća u Beogradu preko koje nije prošao “točak progresa” (i ostavio rupetinu za gradnju “bolje budućnosti”). Utoliko mi je u njoj ugodnije, i ako se osećam pomalo kao u grobu koji još nije sasvim zatvoren. Zemlja je kraj rake pripremljena, ali su grobari zauzeti drugim sahranama. Mi koji ovde ležimo, ostavljeni smo, očevidno, za neku drugu priliku …

Gospoda u večernjim odelima, dame u biranim toaletama, infanti elegantni (onako kako su mene oblačili pre nego što me je istorija preodela u koprivu). Neodoljivo poređenje sa Krležinim Glembajevima, u vojvođanskoj varijanti. (Dragi su mi ma u kojoj.) T., majordomus, predstavlja niže klase, i stub Doma, kao što je to u rđavim knjigama i dobrom životu …

Muzička kulisa – tropar i mađarske violine. (Mađari se ovde ne trpe, ali sa izvesnom nostalgijom.) …

Domaćin J. jedan od poslednjih preživelih jugoslovenskih industrijalaca. Preživelih u industrijskom smislu. Ostali možda i žive, ali, osim pakosnih primedaba, ništa ne proizvode. M. J. proizvodi. Proizvodi sve što je van domašaja državne proizvodnje. Čak i električne osigurače. (Država, naime, pošto je velika, ume proizvoditi samo velike stvari. Zato na tržištu ima elektrana, ali nema sijalica i utikača.) Godišnji porez deset miliona dinara. Ali M. J. nije zato optimista.

Optimist je zato što je sjajan čovek. Zato što ima smisla za posao, kojeg ni temeljna izmena “uslova proizvodnje” nije mogla oštetiti, a još više, što ima smisla za humor. Onaj najplemenitiji, što zapaža diskrepancije i oseća prolaznost svih stvari, pa ponekad i nevolja. Ne velim da ono što se mora zaraditi, da bi se platilo deset miliona dinara poreza, ne pomaže optimizmu. Ne idem tako daleko. Ali bi, uveren sam, M. J. bio takav i da ne plaća porez. Domaćica se oblačila dramatično dobro. Za njom se svet okretao i 1945, kad pogledi nisu uvek iskazivali divljenje. Bio je to njen mali ali značajan doprinos otporu građanske klase (po engleskom načelu da se gospodin dobro odeva i u prašumi). Moje je sa porodicom vezivalo davnašnje prečansko prijateljstvo, koje nikad nije bilo dovedeno u sumnju …

Dva mlada advokata, naša deca (termin N. K.), za koje se ne zna kako će se snaći u njihovim sudovima. D. P. Profesor univerziteta i pisac rasprava o Cincarima i prečanskim Srbima, bled, sitan, za mene od neprocenjive koristi. (Njegovani su Cincari.) D. V. vlasnici kozmetičkog salona, bez ikakve koristi za mene. Živi leš Srpske Atine ( ). Par osoba tek prispelih sa robije, među kojima zauzimam skromno mesto. Uglavnom – pluskvamperfekti, među kojima, takođe, imam svoje mesto. Samo jedan Futur. Gospodin H., slavnog imena i neslavnog opredeljenja, sa suprugom, koja izgleda živo i privlačno. (Ja nisam ubeđeni Vukovac, ime me ne iritira.) Ali, iako Futur, on ni najmanje ne ometa vođenje konverzacije u apsolutnom Pluskvamperfektu. Njegova lična ubeđenja ovde su u frižideru, i vaze, izgleda, samo za – ulicu …

“Dragi doktore, nisam vas prošle nedelje video u Sabornoj.” – “Njihova privredna politika je prava napast.” – “Čuo sam da vam ti prave neprilike sa porezom.” – “Kako ste?” – “Zar ne znate da je došlo do reči između Episkopa Josifa i Njegove Svetosti?” – “Od došljaka čovek danas ne može proći ulicom.” – “Kako ste?” – “Da Rusa nije bilo, nikad oni ne bi … - “Kad će izaći iz štampe ‘Srbi, vojnici’?” – “Kako tata, kako mama?” – Ma, ja idem u Beč na duševnu, a ne fizičku reparaciju.” – “Jeste li čitali ( )? Taj im je sve kazao.” – “Ne dajem ja njima, gospodine, ni do Gospojine.” …

Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno – krade. Ja nisam pisac, Ali, nisam ni policajac. Ostaje da sam – lopov. Kradem tuđe izglede, tuđe reči, tuđa osećanja, tuđe nade i trpam ih u svoj Dnevnik kao u lopovsku vreću ...

 

 

---

[1] Vasa Pomorišac (1895 - 1961) akademski slikar iz Banata. Triptihon u crkvi u Modošu uradio je 1924. godine. Studirao je slikarstvo u Beogradu, Zagrebu i Minhenu, a specijalizovao se za slikanje na staklu u londonskoj Centralnoj školi za umetnost i zanate (Central School of Arts and Crafts). Tako je postao prvi srpski slikar koji se obrazovao u Velikoj Britaniji i radio u ovoj tehnici. Po povratku u Beograd, 1925. godine, pored slikarstva, bavio se i izvođenjem vitraža u javnim institucijama i privatnim vilama. Radio je kao profesor Akademije primenjenih umetnosti. (Prim. prir.)