MEHANIČKA SLOBODA
Dan je 29. novembar 1956. Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne
neupotrebljive slobode. Oslobođen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: pišten sam
napolje. Ali, s jednakim pravom mogu reći i: pušten sam unutra, opet sam pušten
unutra. Jer, izlučen iz sveta napolje,
ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar
toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen,
ja sam tek sad stvarno unutra …
Prelistavajući Dnevnike iz Sremske Mitrovice, s neobičnom nostalgijom
ustanovljavam da sam najbliži bio slobodi onda kada su me od nje najdalje
držali. (To je dobro rečeno, pa možda pomalo i tačno, ali se, bez velike muke,
ne bih još jednom na taj način pokušao domoći slobode.)
Danas takođe dobijam svoja građanska prava. Čudno, kroz sve ove godine
nisam ni opazio da su mi nedostajala. Odsada ću, naravno, moći da štampam ono
što budem napisao, ukoliko to neko uopšte hoće, i ukoliko ja to budem stvarno napisao, jer dosad sam pisao
samo o tome kako to, što nisam napisao, treba pisati. Ali, pošto sam već
odlučio da to o čemu pišem kako treba pisati – ako napišem – neću štampati, to
mi ni pravo da štampam nije potrebno. Izbornim pravo niti sam se ikada koristio,
niti ću se ikada koristiti. (Da sam u Danskoj ta bi me demostracija dovela do
bankrota.) Ostalih uskraćenja se ne sećam, ali pošto ih se ne sećam, mora da ih
kao uskraćenja i ne osećam …
( ), takođe, dobija danas svoja prava. Ni on ne pokazuje da mu trebaju.
“Moći ćeš da biraš kao i svi drugi.” Kažem. “U tome i jeste stvar.” Kaže
potišteno. “U čemu?” “U tome što i svi drugi mogu da biraju. Kad bih birao samo
ja, to bi pravo imalo nekog smisla. Kakvog ima, kad ga imaju i svi drugi?”
No comments:
Post a Comment