NE DIRAJTE MOJE KOMPLEKSE! ONI SU MI NEOPHODNI!
Razgovarao sa gospođom ( ), koja radi sa Bettelheim[1].
“Nema drugih bogova do Freuda[2],
a Bettelheim je njegov prorok.” Ona podseća na Asistenta u drami “Eksperiment”,
koju sam prošle godine pisao sa V. R. Asistent obožava dr Reinharda, iako je
ovaj ubica. Ubica iz “viših naučnih razloga”, no ipak ubica. Bettelheim,
dabome, nije ubica, ali je neka analogija moguća …
Izneo rezerve u pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija. Mi delujemo kao muve bez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentalnog dobra. Pritom se kunemo da se nas moral ne tiče, da smo samo “lekari duša”.
Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne
znamo šta je to čovek? Ko može sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je ono što
lečimo stvarno bolest, a ne prosto evolutivna
geneza nove vrste ljudi. (Zašto bi, naime, postojala jedino biološka
filogeneza? Zašto ne i filogenetska
evolucija psihe? Fizički čovek je možda sišao s drveta. Duševno ko zna
odakle?) Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju đavoli. Šta
mi znamo o đavolima, kad jedva šta znamo o ljudima? …
Gospođa ( ) ćuti. Verovatno sumnja da sam lud. Da jedna odgovarajuća
psihoterapija ni meni ne bi škodila.
Ko može – nastavljam – tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode
ne stvaraju temelj za nešto, što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anomalijom? (I
lečiti, razume se, opet bez obzira na neku drugu sutrašnjicu za koju će ta nova
bolest, kao i za nas, biti znak dobrog zdravlja.) Sa svojim idejama o duševnoj
higijeni mi bi većinu heroja grčkih drama zatvorili u duševnu bolnicu i lečili
elektrošokovima, katarzom – našom, ne
grčkom – u svakom slučaju. Za Pitagoru[3]
bi držali da je žrtva teške psihoze izazvane religiozno-mističnim samoobmanama.
Na kraju bi, ako se savesno držimo savremenih shvatanja o normalnom, ludim
proglasili većinu duhovnih otaca sopstvene kulture i civilizacije …
Gospođa ( ) i dalje ćuti. Njeno uverenje da sam lud raste proporcijalno
mojim idejama.
Mi, na primer, lečimo agresivnost ranog detinjstva s istom “opravdanom”
upornošću s kojom tretiramo anurezis.
Ovim, naravno, ne tvrdim da će kroz desetak hiljada godina noćno mokrenje biti
zaštićeno nekom etičkom normom, i da ćemo biti zdravi samo ako mokrimo i kakimo
gde i kada stignemo, ali nije nemoguća budućnost u kojoj će, sada toliko
neugodna faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti prepoznata kao presudna
za razvijanje nekog cenjenog svojstva odraslih, i da će se veštačkim putem
produžavati i potencirati …
Gospođa ( ) je sada već sasvim sigurna, ali još ne preduzima korake da se primakne vratima. Vrata su daleko. Boji se da ću je stići. Citiram Leonarda Franka. “Ja svoje komplekse ne bih dao ni za šta na svetu. Oni su mi neophodni.” Ja, lično, verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme raspoređenih u pravim ljudima, da je među njima tzv. kompleks inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti, (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda se usput prave velike stvari).
A šta mi,
draga gospođo, radimo? Mi naš kompleks inferiornosti lečimo. On je na Crnoj
listi bolesti koje ometaju socijalnu adaptaciju ličnosti. On je izvor
istorijskih ludila oličenih u Kaliguli[4]
(rđava koža), Napoléonu (mali
rast), Hitleru (zanemarenost).On liferuje tirane, ubice i činovnike po
šalterima. Ali, gospođo, on istovremeno peva kroz grbu jednog Leopardija[5],
izlazi iz panike jednog Kafke, i duševnih nemira jednog Gogolja[6].
Šta bi od njih dobili da smo ih lečili? Ono što već imamo u dovoljnoj količini.
Jednu užasnu prosečnost …
Gospođa ( ) ćuti. Ne protivureči, to je prvi princip u opštenju sa osobama
poremećene svesti. Ne protivurečiti i ne prviti nagle pokrete. Ne bežati, takođe.
Mi još nismo načisto s tim šta stvarno predstavlja anomaliju u komplikovanom sistemu našeg psihičkog života. Čovek
koji nikad nije video pravu liniju, ne može ni za jednu, kad je vidi, reći da
je prava. Ali ni da nije, kad smo već kod toga. Možda će dolazeće generacije
većinu simptoma našeg shvatanja zdravlja proglasiti znacima bolesti. Možda će,
na primer, buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti
ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka …
Gospođa ( ), najzad, progovara. U ćutanju pred pacijentom ne sme se ni
preterati. To mu može postati sumnjivo. Pita zašto ja uopšte studiram
psihologiju?
“Zato što tu srećem većinu ludaka, gospođo, a samo se oni uistinu
razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu
individualnost i nezavisnost.”
[1] Bruno Bettelheim (1903 – 1990)
austrijski dečiji psiholog i pisac. Postigao je svetsku reputaciju za svoj rad
o Freudu, psihoanalizi i deci koja su emocijalno poremećene. (Prim. prir.)
[2] Sigismund Schlomo Freud (1856 – 1939),
je bio austrijski jevrejin, neurolog, koji je osnovao psihoanalitičku školu
psihijatrije. Frojd je poznat po svojim teorijama nesvesnog i odbrambenog
mehanizma represije, krejiranjem
kliničke prakse psihoanalize za lečenje psihopatologije kroz dijalog između
pacijenta i psihoanalitičara. (Prim. prir.)
[3] Pitagora (575 st. v. - 495 st.
v. ) je bio čuveni filozof, matematičar, donosilac zakona u staroj Grčkoj. On
je imao velikog uticaja na razvitak filozofije i religiozne nauke u kasnom VI
veku pre n. e. (Prim. prir.)
[4] Gaj Julije Cesar Avgust Germanicus (12
– 41 novog veka), poznat kao Kaligula je bio rimski imperator. Bio je vrlo
uspešan general i jedan od najomiljenijih javnih ličnosti Rima. Za vreme prve
dve godine vladavine je umeren vladar, ali posle je postao opak, ekstravagantan
i seksualno perverzan, i bio je ludak i tiranin. Ubijen je kao rezultat zavere
u kojoj je učestvovala pretirijanska straža i članovi senata. (Prim. prir)
[5] Giacomo Leopardi, grof (1798-1837) smatra se, zajedno
sa Danteom, Ariostoom i Tassom,
najslavnijim pesnikom i najvećim misliocem Italije. (Prim. prir.)
[6] Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1809-1852)
ukrajinsko-ruski pisac utemeljitelj modernog ruskog realizma. Stvorio je likove
koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjosti, glupost, sebičnost,
lakoumnost i korupciju. Ovo je jedna od najčuvenijih njegovih priča (Prim.
prir.)
No comments:
Post a Comment