UTOPLJENIK

 

UTOPLJENIK

Nisam u svoje vreme stigao da sredim polukodirane beleške sa posmrtne izložbe Igora Vasiljeva[1]. Činim to sada, dok su utisci sveži, dok upućuju na pitanja, a ne odgovore rođene iz saveza zaboravnosti i indolencije …

Na otvaranju sreo etnologa Dž. i slikara Br. Tu su, takođe, Igorove žene. Prolazim salom jednom brzo. Usput pitam Br. šta misli o slici “Koncert u šumi”. Pristojna je, kaže. Ništa ga više ne pitam … Pre nego što je pao, (padnut, padnuo se?) u kaljugu kraj šina voza kojim je putovao, u Upravi ULUS-a nije imao prijatelja. Došli su da održe smušen protokolarni govor i nestanu u maglama administracije. (Slava im!) Na pogrebu, venci od kartona, popovi u masnim epitrahiljima, kosati đakoni, zarđale ripide, ruski emigranti, (po drugi put u emigraciji), i robijaši, mnogo robijaša …

Umro je na liniji svojih vidovnjačkih slika, koje sada, po drugi put, pažljivo obilazim. Modrozelene domieovske vizije koje stižu iz mastiljave tmine. Poput trulog korenja što ostaje kad se močvarne vode povuku … Fatalistički pasivan “Treći stadijum” od Okt. 1952. Prestravljeni “Hristos”, sa slomljenim gnjatovima i penom besnila iza zuba, Mesija, s kojim se Igor pita – zašto sam ja ovde? I koji gleda gomilu debilnih gegula (“Mladenci iz Marinkove bare”), zbog čijeg spasenja visi. “Igrači domina”, manje više krvavih, manje više masnih, više jednakih …

Slušam. Igor je bio pijan kao svinja, ispao je iz voza, pošto je najpre pokušao da pobaca pepeljare kroz prozor vagon restorana. (Ja, lično, nikad nisam uspeo otvoriti nijedan prozor u vagon restoranu.) Nema u tome ničeg osim delirijuma, kaže bradati Riketinov obožavatelj, nikakve filosofije, nikakvog apsurda. (Niko se, magarče, ne ubija da bi dokazao apsurd! Ljudi se, magarče, ubijaju kad im je teško!) Glas jedne žene: pa mora da je ipak bio talentovan kad se ubio …

Odlazim sa J. ponovo na izložbu da zabeležim datume slika. Evo ih po redu izlaganja: 1. “Igrač domina”. (Januar 1954) 2. ‘Mladenci iz Marinkove bare”. (Novembar 1952) 3. “Raspeće”. (1952) 4. “Raspeće”. (1953) 5. “Autoportret”. (Nedatiran) 6. “Autoportret”. (Novembar 1951) 7. “Autoportret”. (Novembar 1952) 8. “Autoportret”. (Novemvar 1953) 9. “U kapeli”. (Juli 1952) 10. “Delirijum”. Novembar 1953) 11. “Kaluđerice”. (Februar 1954) 12. “Koncert u šumi”. (Februar 1954) 13. “Povorka”. (Februar 1954) 14. “Mladenci”. (Mart 1954) 15. “Autoportret”. (Januar 1954) 16. “Ribar”. (Mart 1954) 17. “Utopljenik”. (Mart 1954) 18. “Borba petlova”. (Februar 1954) 19. “Očajanje”. (Mart 1952) 20. “Koreja”. (Septembar 1952) 21. “Okupacija”. (April 1952) 22. “Treći stadijum”. 23. “Grbavko”. (Decembar 1951).

Ponovo ispitujem slike. Samo autoportrete. Nedatirane ne uzimam u obzir. Deluje mi nekako Deluje mi nekako poluakademski, ne-igorovski. Najranije datiran slikan je novembra 1951. Nije teško uočiti lagani pad vitaliteta i zatvaranja oko svoje sudbine kao oko osovine, kroz autoportrete iz 1952. i 1953. U novembru te godine Igor slika sebe, delimično i izborom palete, kao mizantropa. (Ali to nije izraz jedne filosofije osećanja, nego jednog osećanja filosofije.) A onda, januara 1954, vidi Igor sebe s kosturom za leđima.

Misao je gogoljevski fantasmagorična, ali u njoj ima i nečeg klovnovskog, humora koji nije osoran. Šeretski gorko druži se Igor sa smrću koja mu gleda preko ramena. Ne čudi se, ne plaši, osmehuje se. Uprkos skeletu, ova je slika paradoksalno najoptimističnija. Ali njen optimizam – kad ga sinhronizujemo sa zaumno-zagrobnom fanmtastikom tog perioda, koja se završava njegovom poslednjom slikom, martovskim ”Utopljenikom”, jurodivom vizijom vlastitog kraja – nije od ovog sveta, ni za ovaj svet. Ukoliko je ikakva odluka postojala, ona je već doneta. Smrt iza njegovih leđa nije više literarni simbol, bilo koja smrt, njegova je, on za nju zna, on je nju i prizvao. (Sve pod pretpostavkom da se ubio. Ali i da nije, naslućivanje ovde ima vrednost saznanja nečeg neminovnog, bez obzira da li je ta neminovnost izraz vlastite, tuđe ili volje slučaja.) Ostale slike potpomažu pretpostavku – koja, nažalost, to više nije – da njegova smrt neće biti ona opšta, banalna smrt koja izjednačava i unižava. Da će biti samo njegova …

Sastajem se kod “Centrala” sa B. da bih razgovarao o Igoru. B. se sa Igorom upoznao u vreme okupacije u jednom od zaštitnih rovova, odakle je krao balvane za ogrev. Ušavši, primetio je zar cigarete u tmini. Opsovao je. Plavokosi dečak, za koga je čuo da je Rus, izađe iz mraka i reče: “Zašto psuješ? To nije dobro.” ...

Igor je vaspitavan u umetničkoj atmosferi. Otac, koji je takođe imao dara za crtanje, gonio ga je da radi. Igor je, izgleda, bio lenj. Rođen je 1928, umro u aprilu 1954. Umeo je da voli slovenski duboko, ali ne i trajno. Razvod s prvom ženom, s kojom je imao ćerku, daje se po sporazumu. Na osnovu prethodnog dogovora, drugovi su, a među njima i B., uspešno svedočili. Nakon rasprave celo je društvo, na čelu s razvedenim parom, otišlo u kafanu. Emotivno je reagovao na režim. Nije imao neku određenu ideološku orijentaciju. Malo je čitao. Dostojevskog, naravno. (Svi Rusi njegove vrste čitaju Dostojevskog, kao što oni one druge čitaju Lenjina.) Uhapšen je, isleđivan i odatle potiče jedna čudna pripovest. Njen izvor je, prema B.-u, sam Igor …

Robiju je sjajno podneo. Bila je kratka. Tamo mu je ostalo oko 100 radova. Uprava KPD Požarevac je odbila da mu ih vrati. (Ne razumem zašto. Meni su rukopisi vraćeni. Možda se smatralo da ni od mene, ni od njih, nikad neće ništa biti.) Od pesnika voleo je Jesenjina[2]. B. veruje da je u tome bilo i podražavanja. Ne samo što se tiče pića. Možda i u smrti. Hteo je da naslika Pavlovićevu šagalovsku “Kokošku obešenu o mesec”. Po zatvoru napušta Akademiju. Od mlađih slikara prijateljuje sa M. D. (Razgovarati s njim.) Oduševljava se najpre Van Goghom[3], zatim Dufyem[4], Gauguinom[5], Rousseauom[6], Bruegelom[7], osobito Boschom[8] …

Nisam intimno poznavao Igora. Nemam prava da sudim. Razmišljam prosto u nekim analogijama … Kod mnogih povratnika, dugo nakon izlaska iz zatvora, opaža se izvesna moralna razlabavljenost, često kombinovana sa socijalnim ekskluzivitetom. Dok leži, čovek je u nervnoj napetosti, koja se često maskira u moral. Čvrstina je odgovor živčanog aparata na preopterećenost. (“Zatvorska javnost” predupredila je mnoge padove.) Telo se brani duševnim i duhovnim sredstvima tamo gde se fizička nalaze u tuđim rukama … Kad se izađe, unutrašnje i spoljne stege nestaje, čovek se naglo opušta. Kao n predmetu, koji je skinut s leđa i stavljen pod snažnu grejalicu, dolazi do spontanog širenja i pukotina … Socijalno, svet se prima kao – tuđinski. Sledi zatvaranje u krug sebi sličnih, gde se mnoge stvari podrazumevaju, gde, blagodareći istorodnom iskustvu, čak i jezik postaje ekskluzivan kod, razumljiv jedino posvećenima …

Oba simptoma su tipična za SDOJ. Bolujemo od ataksije[9]. Naši su gestovi smešno nesrazmerni s ciljem. (S onim što nam se poput pustinjske fatamorgane, kao cilj prikazuje, i što nestaje kad mu se približimo.) Naš životni stil, tropos, način, liči na petlov hod (posledicu kod petla ekstirpacije cerebelluma, kod nas izvesnog broja neprirodno provedenih godina). Dižemo noge više nego što korak zahteva, preskačemo prepreke koje ne postoje … Ne živimo u realnom svetu, ma kakav da je, živimo u iluziji, u kojoj smo najbezbedniji, jer smo sami, jer nemamo nikakvu obavezu da se borimo, branimo, ili biramo.

Opšte labavljenje dovodi do opadanja duhovnog vitaliteta, bezvoljnosti za sve što nas može, i mora, najzad, ako svoj za život nešto ozbiljno radimo, dovesti u realnost koju odbacujemo, (ne samo stoga što je ne podnosimo, već i zato što od nje prezamo, jer znamo da smo samo u azilu svojih iluzija, na svom veštačkom otoku, oslobođeni opasnosti od kompromisa, lišeni nužnosti da ih pravimo i svoj opstanak najposle sagledamo u pravoj moralnoj perspektivi. U uslovima in vivo, u prirodi, na in vitro, u laboratoriji) … Obrazovali smo ekskluzivan čopor, osetljiv na svako strano telo, sve što ne deli naše iskustvo, ne naše mišljenje, već iskustvo, jer u taj čopor ne mogu ući ni oni čije je mišljenje radikalnije od našeg, (reakcionarnije, kako se to kod njih kaže), ako ne može biti potkrepljeno – zatvorskim brojem.

Naša je unija – savez za uzajamno razumevanje i odobravanje. Hermetički zatvoren krug, unutar drugog – građanskog – zatvorenog kruga, izvan kojeg više nije ništa, ništa osim kruga njihove realnosti, dakle, ipak – ništa. (Ništa sve dok se u njega ne uđe, a to se neće.) Građaska klasa je napravila krug, kojim se, koliko je to moguće, izolovala od sistema, ali mi smo, i njenim istinama nezadovoljni, i u samom njihovom središtu napravili krug – koji je, već i kao krug, nekretanje, smrt, uzaludnost – i naša je duhovna udaljenost i od jednog i od drugog sada podjednaka. U toku smo dva paralelna odbacivanja … O svemu tome sam već u nekoliko navrata pisao. Pisaću opet kad najzad shvatim sta mi to radimo, kuda ovako idemo? …

 

---

[1] Igor Vasiljev (1928-1954) slikar iz Beograda, ruskog porekla. (Prim. prir.)

[2] Sergej Aleksandrovič Jesenjin (1895. - 1925.) je bio ruski pesnik. Oduševljeno je pozdravio revoluciju. Kasnije se odao boemskom životu, oženio se balerinom Isadorom Duncan, a u jednom petrogradskom hotelu je razrezao levu ruku i vlastitom krvlju napisao pesmu "Doviđenja druže, doviđenja". Iste noći izvršio je samoubistvo obesivši se o cev centralnog grejanja.

[3] Vincent Willem van Gogh (1853 – 1890) holandski post-impresionistički slikar sa odromnim uticijam na slikarstvo XX veka. Bio je emocionalno nestabilan i umro je uglavnom nepoznat u doba svog života. (Prim. prir.)

[4] Raoul Dufy (1877 – 1953) francuski fovistički slikar. Poznate su njegove slike sakupljanja sveta pod otvorenim nebom, kao i dekorativne teme na javnim zgradama. (Prim. prir.)

[5] Eugène Henri Paul Gauguin (1848 – 1903) vodeći francuski post-impresionistički umetnik. Važna ličnost simbolističkog slikarskog pravca, skulptor, keramičar i pisac. Njegovi eksperimenti sa bojama vodi direktno do sintetičkog pravca u modernoj umetnosti, primitivizma i pastoralnog slikarstva.. (Prim. prir.)

[6] Henri Julien Félix Rousseau (1844 – 1910) francuski post-impresionista naivnog i primitivnog pravca. Nadimak mu je bio „Carinik“, jer mu je to bila profesija pre nog što je počeo da se bavi slikarstvom. Samouki genije visokog kvaliteta. (Prim. prir.)

[7] Pieter Bruegel Stariji (1525 – 1569) flamanski renesansni slikar poznat po peizažima i slikama seljaka. Nekada se pominje kao „Seljak Bruegel“. (Prim. prir.)

[8] Hieronymus Bosch (1450 – 1516) rani holandski slikar. Poznate su njegove slike sa fantastičnom imaginacijom kojima ilustruuje moral i religiozni koncept priče. (Prim. prir.)

[9] Ataksija je drhtanje, nepravilno kretanje (kod obolelih od leđne moždine). (Prim. prir.)