Wednesday, July 31, 2024

BLAGOSTANJE

 

BLAGOSTANJE

Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno. Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje . . .

Sedim u svojoj sobi srećan. Bilo bi opasno tu sreću dovesti u bilo kakvu zavisnost. Blagostanje, koje osećam, dok slušam „Appassionatu“ -. i gledam preko stola u zaslepljujuću pomrčinu, nema porekla. (Juče sam gledao tu istu pomrčinu i slušao tu istu „Appassionatu“, i nisam bio srećan.) Ništa mi ga ne može oduzeti. Ono može jedino da iščezne samo od sebe ..

Ima podešavanja sa stvarima koja usrećuju. Nije poteškoća u njima, nego u našoj nesavitljivosti, u nesposobnosti da budemo s njima jedno isto. Da razbijemo granice, oklope, bedeme svoje dragocene nezavisnosti, svog umiranja u malom ...

Ako bi znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bi bili srećni, jer bi znali da se sa svakim i rađamo . . .

Podešavanje s onim konjem u trku, sa zujanjem bušilice u zubarskoj čckaonici, sa senkama koje rone u zlatan zid okrenut zalasku, sa njenim telom ispruženim na čaršavu, glatkim kao voda, podešavanje, pristajanje, uranjanje, ujedinjenje, nestanak u drugome... To je blagostanje. Sve drugo očajanje, posejano razlozima-zamkama za obmanu.

Samo sreća nastaje od potpune podudamosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu...

Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći? ...

Sedim i dalje, „Appassionata“ traje, mrak je isti, ali je ovo idući trenutak, i ja više nisam srećan. Ustajem, oblačim se, izlazim tamo gde to neću osećati...

 

Tuesday, July 30, 2024

POGLEDAJ REKU SVOJU, ANĐELE!

 

POGLEDAJ REKU SVOJU, ANĐELE!

Na reci. Uzak, zeleni dim u obliku atomske pečurke. Rukavci ljubičaste svetlosti. Senke spadaju sa drveća. Rastopljeni sneg liči na žućkast gnoj. Preko, obris nekog kamenog košmara. Tu i tamo, pore sijalica na koži sive polutmine ...

Reka ima boju masne nafte. Gusta je. Nepokretna, a ipak teče. Unaokolo niče mrak kao crna trava. Sve nečujno zarasta u korotu .. .

Dugo tulenje udaljenog šlepa.

Tuga, samoća, smrt.

Sve teče ...

Majušni svetlosni odraz kao vodeni cvet. Drhti beličast od zime, rasplinjuje se, odlazi. Odlazimo .. .

Monday, July 29, 2024

TITIRI I TRIBLIONCI

 

TITIRI I TRIBLIONCI

Kao tipičan Titir, ja nemam ideja. Samo protivideja. Moja je šira ideologija tek naličje ideologije Triblionaca. Ona se oblikuje iz dana u dan, konfuzno i pragmatično, kao što se bira suprotan pravac kad sretnemo čoveka koga želimo da se otresemo ...

Možda bih prestao da titirišem, kad bih nekako spoznao unutrašnje razloge svojim antitriblionskim raspoloženjima, stvarne razloge koji nisu ni u mom životu, ni u tuđim idejama, nego u meni. Ali, ja se plašim da preduzmem temeljnu reviziju. Strah me je od neutralnosti. Slutim, naime, da bih revizijom izgubio razloge titirisanju, a dobre za triblionisanje ne biih stekao, i tako bih ostao u vakuumu. Plašim se, u stvari, nepripadanja. Ne želim da pripadam kopnu, ali ni ostrvo da budem. Najviše mi odgovara položaj arhipelaga. Jedno neodređeno, pre svega neobavezno pripadanje ...

Kad bih se odrekao titirisanja, koje, priznajem, premda me u neprilike dovodi, krepi ustajalu močvar mog opstanka, čak i da je moje odustajanje autentično, a promena spontana i nikakvom koristoljubivošću inspirisana, ko bi mi verovao? Prigovorili bi mi konformizam. (Pre svih upravo najveći konformisti). Ja sam, dakle, osuđen na titirisanje. Moram slediti jedno bivše stanje kao da sam još u njemu. To se od mene očekuje. Očekuju i Titiri i Triblionci. Ušao sam u neizmenljiv Ciklus ...

Kao vazdušna lađa vezan sam lancima za bivše opstanke. Razvezujući ili presecajući jedan, u opasnosti sam da oslabim i raskinem sve — da odletim u nepoznato, od kojeg strepim ...

Često se viđam sa C. On je Triblionac u drugoj generaciji. Otac mu je postao Triblionac slučajno. C. triblioniše — nužno. Od toga ima koristi, ali bi triblionisao i bez nje. Zapitao bi se verovatno tek kada bi nastale prve štete. C. drži da je slobodan u svojim mišljenjima, dok ja imam predrasuda. Pošto je slobodan, a ja nisam, jer mi predrasude to ne dopuštaju, C. drži da je u našim debatama uvek u pravu. Pošto je ono što zastupa nužno, nužno je i on u pravu. On ne razlikuje nužno od dobrog, Sekira koja pada na vrat čoveka nužno će ga preseći, ali to još ne znači da su glavoseci — dobri. .Međutim, C. sasvim uspešino triblioniše. Ponekad, čak, i originalno. Kod njega ne važi pravilo da kad čovek čuje jednog Triblionca, čuo ih je sve. (Pravilo koje važi i za Titire.)...

Evo i nekoliko Titira:

( ) je odozdo Riketin u restoranu, odozgo jakobinac sa rimskom vlasuljom. Riketin u njemu, međutim, hoće da bude Spandrel, samo mu nedostaje duh i ne razume se u misticizam muzike. Jedino što bi, možda, mogao pucati. Ali ne dok otvara naoružanim ljudima vrata. S nekog krova, teleskopskim snajperom, možda. Kad uklonimo Robespierreove manire i periku, Riketinovu mrzovolju i unutrašnji interes za fekalije, i najzad Spandrelovog dvojnika bez sluha i pameti, zatičemo Čičikova u trojci ...( ) je ružičasti sladoled od jagoda koji se od ustajalosti počeo rastapati, ali još ne smrdi ...

( ), Proudhon u sobnim papučama + egocentrizam usedelice + cepidlačenje podšefa koji očekuje blisko unapređenje. Svaka dlaka na glavi i svaka ideja u glavi moraju imati svoje mesto. Srećom, i dlaka i ideja je malo .. .

( ) je trubadur koji u sedlu Rosinante ima uveden beli telefon, i koji će skončati pod kockastim pledom na ligeštulu okrenutom dobro odabranom jesenjem pejzažu . ..

( ) je odistinski genije. U međuvremenu, Pjer Bezuhov u kome se, u nekom dubokom gustišu, krije urođenik sa Bornea .. .

( ) je takođe genije koji to neće da bude. (Pjer Bezuhov hoće.) On bi mogao dobro da slika da hoće, ali on neće, mogao bi dobro da ljubi, ali ni to neće, mogao bi dobro misliti da mu to nije dosadno, ali njemu je to dosadno i zato ne misli, mogao bi čak i tenis dobro igrati, da ga ne mrzi, ali njega, razume se, mrzi...

( ) je idejna genetička tvorevina kojoj je hrišćanstvo otac, kapitalizam majka, a demokratiju bi on rodio da može. Volim sa njim da titirišem.

( ) ima osećanja za humor finog kova i duha. Ali taj duh je kao mešina za vino. Puna, prijatno klokoće. Prazna, a to ume biti, neprijatno škripi. Evo njegove formule: O. Weininger koji se neće ubiti + Narcis kojd se neće pogledati u vodi. I sa njim volim da titirišem.

( ) je neurasteničan, lojalan, šarmantan, sjajan, a iznad svega nikad dosadan. Na žalost, njega više nema. Sećanja na beskrajna titirisanja sa njim uvek su mi prijatna.( ) takođe nema. Ali — definitivno. On je bio pravi Titir, samo o tome nikad nije govorio. Uopšte nije govorio. Sve se podrazumevalo. Možda čak i — simrt...

( ) je tu, i sa njiim je titirisanje ugodno sve dok se ne uđe u komplikacije ontološke prirode. Umetnik u gubljenju vremena, uvek je kadar da ga pokloni prijateljima. S njim bi čovek bio zadovoljan i da nije Tiitir.

( ) i nije Titir. On jedino voli sa Titirima da bude. Čini mu se da je tu slobodniji. Vara se ...

 

Friday, July 26, 2024

KAN, MAJ 1961.

 

KAN, MAJ 1961.

Belešike pravim po povratku u Beograd. Ko u Kanu piše dnevnik, ne treba tamo ni da ide. Verovatno preterujem, ali je ovo moj prvi posleratni izlazak u svet. Počeo je jadno. Bio sam odran za smoking, a zatim nam se, meni i Lj., u Milanu otkinula ručka sa pozajmljenog kofera, te sam ga morao nositi na leđima. (Nije bilo nosača! Tako se nešto, moj gospodine, pre rata nije moglo desiti!) ...

Jugoslaviju predstavlja film Z. V., iza koji sam ja pisao scenario. Zove se »Dan četrnaesti«. (Naslov mu je, u nastupu hronične inspiracije, na kutiji od šibica, dao sjajni R. Đ. Ja sam predlagao idiodski naslov »Vetar duva tamo gde može«.) Nekoliko osuđenika koriste novi Zakon o četrnaestodnevnom izletu u slobodu koji se daje za dobro ponašanje na izdržavanju kazne. Ja, lično, takvog izletnika nikad nisam sreo, ali kad postoji Zakon, valjda ima i onih koji se njime koriste. Nije baš svaki zakon smišljen da ljudima napakosti ...

Naša predstava je popodnevna. Umerena poseta, umeren pljesak. Sutradan, neočekivano dobre kritike. Ja francuski ne znam, pa su meni možda bolje nego drugima. Z. je kontrolisano usplahiren. Najgore je prošlo. Film je došao na vreme, nije bio neki drugi, i kopija nije ličila na zloupotrebljen indigo. To je otprilike sve što se od naše kinematografije za sada može očekivati, a što mi kasneći, šaljući zabunom neizabrane filmove i progorele kopije, često zaboravljamo.

Z. je, u limitima cenzure i autocenzure, kao i prosečnog scenaria, napravio dobro delo. Kritika ga je, takođe u vlastitim limitima, povoljno ocenila. Jedine relevantne primedbe dao je ugledni kritičar jednog nedeljnika, pošto ih je od mene čuo uoči izlaska lista iz štampe. Ne znam koliko se takvom sme smatrati prigovor drugog, takođe uglednog, ali mrzovoljno »svakodnevnog« da su u filmu dobri i pozitivni samo milicioneri. Ne vidim zašto poneki milicioner ponekad ne može biti i dobar. Liberalnost kritičara bila bi za svaku pohvalu kad ga čovek ne bi lično poznavao ...

Buñuelova »Viridiana« i Kavalerovičeva »Joana, majka anđeoska« me potresaju. Snažno, misaono, i što je najvažnije — slikovito u filmskom smislu. Kao prosemiti dopada mi se i »Egzodus« ...

Ne prisustvujem konferenciji za štampu povodom našeg filma. Mrzim konferencije, mrzim štampu, mrzim filmsku industriju. Volim da gledam filmove, ne volim da ih pravim ...

Vreme je stalno lepo. Najgore je u sali za projekcije. Pijem francusku rakiju „Marc“ i svaki čas se presvlačim, ništa drugo ne radim nego se presvlačim, samo da bi se posle izvesnog vremena opet presvukao. Ali „Marc“ ostaje uvek isti. I to je nešto. (Smoking, sa narubljanim košuljama i crvenim i plavim opasačem — silavom od svile, doveo me je do bankrota, ali se tešim da ču se u njemu moći i sahraniti. No, u njemu se ugodno osećam i ugodno mi je što se ugodno osećam, bojao sam se, naime, da već nisam stekao naviku preziranja lepih i ugodnih stvari.)...

Lj. i ja stanujemo u jednoj beloj vili s vrtom. Osećam se kao u dobrim, starim danima ...

Upoznajem B. K., pomorskog oficira i vrsnog dokumentaristu i M. Š. bivšeg informbirovca, takođe vrsnog dokumentaristu. Obojica ukrašavaju moj boravak na strani izvanrednom mešavinom inteligentnog cinizma i finog mediteranskog humora. Silno mi se dopada Š. Nadam se da ćemo postati prijatelji...

Neprestano nešto slikam. Za neke je to najbolji način da ništa ne vide. Za mene nešto drugo. Ne znam tačno šta. Robijaško nepoverenje prema dobrim promenama? Strah, nadahnut iskustvom, da neće dugo trajati? Da je ovo moj poslednji boravak u inostranstvu? Želim da mi ostanu bar slike. Strah je neosnovan, ja to znam, pa ipak slikam.

Snimam Klaudiju Kardinale, stojeći na ulazu u Festivalski hol zajedno sa šiparicama i filmskim ludacima. Yves Montana slikam kako igra boules (vrsta kuglanja po zemlji) u ljupkom mestancetu u brdima, gde, u Grasu, Lj. i ja posećujemo njenog strica, direktora jedne fabrike mirisa. S njima posećujemo nijihove prijatelje u zamku obraslom u legendu i bršljan. Gospođa je majka Sent Egziperija. Starica od rase. Potresen sam, koračam kao u crkvi. Još, dakle, nisam propao. Još u meni ima divljenja. ..

Slikam, takođe, i to u kontinuiranim kadrovima, jednu balkansku epizodu. Prijem predsednika kanske opštine održava se u polju, poput Renoarovog »Doručka na travi«. Ugledni kritičar ( ) uglednog lista ( ) ne može da podnese malo odlaganje deobe hrane. Ustaje od našeg stola i uzima jedno pile sa susednog. (Ne bira pri tome nemački sto, pa da ima bar neko istorijsko opravdanje.) Kelneri u livrejama ga jure. On, s masnim piletom u golim rukama, trči između stolova. Delegacije se zgražavaju ili navijaju, kako koja. Amerikanci su naročito bučni. Cene odvažan zapadnjački duh otimačine. Englezi uživaju kao u lovu na lisice. Rusi čine sarkastične ideološke primedbe. Poljaci, za našim stolom, prave se da su solidarni sa kritičarem u kritičnom položaju: kelneri su ga opkolili i pile se vuče poput konopca u igri natezanja užeta. Natezanje je na srpskom, jer kritičar ne zna francuski, demonstrirajući time još jednu od naših specijalnosti ..

Odlazim sa N. P., direktorom ekipe, i R., komercijalnim direktorom preduzeća, u Monte Karlo. Ne igram, ne trpim rulet, ne marim ni za jednu igru u kojoj sreća ume da nadvlada sposobnosti igrača. Ali, uspevam da sprečim R. da, posle serije dobitaka, stavi žeton na broj koji bi mu doneo automobil...

Lepo mi je, lepo, čak i kad gledam filmove.

 

Thursday, July 25, 2024

SYMPHONIA EROICA

 

SYMPHONIA EROICA
(IZVODI KOMENTARA ZA JEDAN ROMAN)

Kompoziciona osnova: Allegro, con brio; Marchia funebre; Adagio assai; Scherzo; Finale: allegro molto ...

Symphonia Eroica:

Deo Prvi: »Neverovatna pustolovina D. G. (ili Ostrvljani)« — Allegro, con brio;

Deo Drugi: »S one strane zida« — Murchia funebre: adagio assai.

Deo Treći: »Craba i Morska vrećica« — Scherzo.

Deo Četvrti: »Obucite se u haljine bele« — Finale: allegro molto ...

Klasična simfonija je slaganje saglasnog. Moderna — polifonija nesaglasnog. Ona para uši na sastavcima, a ujedinjenje, sazvučje, postiže, ne pojedinačnim, već opštim utiskom, silom celine. Schönberg i Stockhausen. Želeo bih da napišem ovu dragu ...Kontrapunkt je naš način života. Kontrapunkt, prema tome, mora biti i način naše literature ...

Altemativni naslov za I Deo »Ostrvljani« ne valja, Prija uhu, ali promašuje misao. Ostrvljani su ljudi koji uspešno žive po svojim ostrvima, što se za Leonida Njegovana baš i ne može reći. Naslov sugeriše da je stanje ostrvljanstva moguće, a ja to poričem; da je ostati »netaknut« šansa, a ja to pobijam (ali, naravno, ni Filipovo totalno angažovanje ne slaviim) ...

Roman će obuhvatati razdoblje od aprila 1941. do oktobra 1944. Mesta radnje: Beograd i Dol pri Ljubljani. Povremeni prostorni izleti levo i desno. . .

»Eroica« nije ratni roman. To je građanski roman u modernom značenju reči. Pokušaj obnove duha kojeg je Thomas Mann svojim delima s nostalgijom ispratio u istorijski grob. Ne može se, naravno, očekivati da išta nakon boravka u grobu izgleda baš najprivlačmije. Nešto se truleži mora zadržati. Ali vaskrsenje nikad nije proces restauracije. Iz groba se izlazi s — iskustvom. I drukčiji...

Rat će ovde biti nešto infernalno, ali, većim delom knjige udaljeno; muklo bubnjanje promenljivog intenziteta koje prati raspadanje Kontinenta. Čitalac zna da je rat, znaju i junaci, ali treba postići da svi na to zaborave, da se sobom bave nezavisno od rata; u protivnom, ako je on hronično s njima, biće to ratni roman, ma gde i ma kako se događao ... Utisak što ga imamo kad ne uspevamo uhvatiti talase na kojima emituje neka radiostanica, pa se mešaju i druge, utisak izvesne kakofonije.. .

Pre Finala, rat se probija jedino dokumentom (novinama), nekim praktičnim poteškoćama snabdevanja i povremenim žanr slikama bombardovanja. One opisuju jedino propast materije. Ne tiču se ljudi. (Ceo roman, uostalom, ne tiče se ljudi, osini mojih junaka ekskluzivno, te mi o nekoj tzv. panorami, socijalnoj ili bilo kakvoj drugoj, ne može biti reči.) Do Finala rat skoro da je tek ideja. Tim pre moramo biti užasnuti kad taj, dotada nemušti, neproizvodni, jedva dekorativni rat, u Finalu prodre u roman i njegove stranice ispumi zakasnelim ljudima, zakasnelim kricima, zakasnelim spoznajama, strahovima i očajanjima... Zemljotres se davno dogodio, ali je njegov razoran talas tek sada do nas stigao ..,

Ovakav roman ne uspeva nasumce... Njegove su omaške najčešće konstruktivne prirocle. Takve greške se nikad ne mogu ispraviti naknadno, kad je građevina već u javnom saobraćaju. One se moraju predvideti. Plan mora biti besprekoran, statički proračuni tačni, funkcije svakog detalja unapred poznate i proverene, a izgled predodređen kombinacijom svih faktora. Da pri paraleli ostanem, šta imam od toga što če mi u njemu parket blistati, ako mi prokišnjava krov i popuštaju temelji? ...

Odgovornost svake rečenice mora biti potpuna. Svaka mora moći da pruži razumno objašnjenje zašto je ovde, da dokaže da ovde nije zbog sebe. Rečenice u romanu nisu ukrasni friz, već konstruktivne cigle. Pravi graditelji forme. Nosači svrhe ...

Adam K. (Alternativno Leonid Njegovan uz vraćanje biografije izvornoj) star je 34 godine, u svakom slučaju više od 40 nema. U rutiniranom je braku sa Evom. (Kod njega je zapravo sve rutina, no ne ona proistekla iz lenjosti duha i konformizma, već kao način, forma realizacije jednog presudnog cilja.) Profesor je biologije (zoologije?) u Trećoj muškoj gimnaziji u Njegoševoj ulici. Privatno piše studiju o parazitu tropskih mora koji se zove Sacculina ili Morska vrećica. Nastojii da dokaže da njeno pripajanje uz domaćina Crabu ima više nego parazitski, da ima metamorfičan karakter ...

Stvarno, međutim, čitava ta apartna naučna strast je pokušaj da se postigne potpuna neutralnost (a ukoliko je način apartniji, utoliko je alibi neutralnosti paradoksalno održiviji, jer se, iznad trivijalnih izgovora, uzdiže do — manije). On želi da bude neutralan, da bi ostao nevin. (Ostaje, razume se, pitanje zašto mu to treba? Šta će mu uopšte da bude nevin?) Svi su njegovi postupci tome podređeni. On nikada nikome ne daje savete, on nikad ne utiče na tuđe odluke i trajno odlaže donošenje svojih, on nikad ne izražava svoje mišljenje, niti komentariše tuđe (on čak nikad ne pokazuje da ga je čuo), on ni o čemu, što se tiče realnog života, programski nema mišljenje, niti se trudi da ga formira, a ako mu se tako nešto prinudno desi, on ga eliminiše odgovarajućim protivotrovom (protivmišljenjem).

Njegove su navike rigidne, i one ga čuvaju od iznenađenja, ali i od potrebe da bira. Rutina je njegov odgovor na spoljne prinude. On je svesni ignorant. Vrlo visoka sposobnost apstraktnog mišljenja, shvaćenog kao umešnost u prevođenju životnih realija u bezopasne generalizacije, veština da se rodoljubi obešeni na Terazijama, ako se pristane da se za njih uopšte zna, pretvore, putem istorijskih analogija, a zatim bioloških paralela, u nešto o čemu se i za ručkom, pred decom, može poučno i naširoko govoriti...

Uništenje prostora. Simultane radnje na različitim mestima, bez vidljive razgraničenosti. Uništenje vremena, medutim, tek u pojedinim delovima, uz zadržavanje globalne hronologije, kontinuaranog pomicanja radnje — ukoliko je ima — od 1941. do 1944. Izvodi iz novina su ovde neka vrsta kilometarskog kamenja na putu u propast...

David G. (i Goliat kao mitski san). Rođen je nakon prolaska nekog stranca kroz grad. Svaki je stranac inkarnacija božanstva. Svaki, osim ovog koji je prošao kroz Davidov grad i kuću njegove majke. Taj je, slučajno, linkarnacija dripca ...

Odnos Jirgen—David podseča na odnos starca i mladića iz jedne afričke pripovetke. Mladić čini zlo starcu, ali mu ovaj uzvraća dobrim, i to se ponavlja sve dok mladić starca ne ubije, kad je starčeva dobrota prevazišla meru njegove moralne izdržljivosti...

Moj prijatelj M. F. drži da ću teško u antičkom mitu naći analogiju za »Crabu i Morsku vrećicu«. Tema Craba—Sacculina izražava Adamovu borbu za očuvanje vlastite individualnosti, dok čovek antike stremi tome da svoju individualnost izgubi i da se stopi sa opštim. Smer savremenog i antičkog mita je inkompatibilan. Ne gubim nadu. Potražiti kod Arnea ili u Komentarima Grimmovih bajki. U obrnutosti pravca savremenih i antičkih mitova, međutim, nazirem izvesnu šansu. Suprotnosti su jednako pogodne za analogiju kao i istovetnosti ...

Tragovi zupčanika američkih lisica ne zglavkovima K. T. (Kalvarija) ...

»Shvatio sam sve što nas deli, što ja o njemu mogu pomisliti njega ne pogađa. — Hteo sam da trenuci moga života slede jedan drugog, i da se drže reda kao trenuci života koji mogu biti pamćeni. — Moja bi smrt bila suvišna. Bio sam suvišan za večnost.« ...

Čovek može zamisliti haos samo ako uspe da se isključi iz Reda ...

Gideov »Podsetnik«, iz koga vidirno da se treba začuditi što nema Žila. Zaboraviti principe da bi nas oni iznenadili. Iskopati rupu, zatim je zaboraviti, i na kraju upasti u nju i slomiti nogu. To liči na roman, čiji se plan sasvim smislio, pa posle pisanja zaturio, a sadržaj zaboravio. Sve stoji, ali ne znamo zašto ... To ne mora smetati čitaocu, ni kritičaru, ali užasava pisca ...

 

Wednesday, July 24, 2024

DOSTOJEVSKI I RUSIJA, MORAL I POLITIKA

 

DOSTOJEVSKI I RUSIJA, MORAL I POLITIKA

»Baron Hibner proriče socijalističke pokrete u Francuskoj i Evropi. Rusija se poziva u savez. Rusija ne treba da upadne u to. Rusija treba da gleda sopstvenu korist. Socijalizam će se razbiti o Rusiju...« (Dostojevski: Margina na Novoje Vremja, br. 1667. od 1880) Socijaiizam je racionalizam. Zato ga je i stvorila racionalistička Evropa od svojih racionalističkih doktrina i svojih racionalističkih utopija. Carska Rusija nije za njega bila prirodno tle. Zato se on, uprkos prividne pobede, o Rusiju stvarno razbio. Decenije, pa i vekovi, mogu proći pre nego što evropski socijalizam popravi štetu koja mu je tom pobedom naneta. I socijalizam vrati racionalizmu, iz koga je proizašao ...

»Ako verujem u Boga, ne činim to kao glupak, (kao fanatik).« (Dostojevsiki: Beleška povodom Karamazovih.) Zar Dostojevski traži racionalne razloge za pobožnost? Zar se odriče fanatizma, spoznajne intuicije u krajnjoj liniji, koja jedina obezbeđuje neposrcdan kontakt s predmetom i bitnim uslovom prave vere? ... Da li je Bog Dostojevskog Rus? ... Vidim čudesnu sliku: Stavrogin kleči pred Raspetim . .. Evropa nije razumela poruku Zlih duhova. Za tako nešto Zli duhovi moraju doći u Evropu. Samo se oni, poput Stavrogina, neće obesiti o klin u nekoj kući Kantona Uri. Oni će . . .

Spor između Dostojevskog i Timoteja Nikolajeviča Granovskog — spor više moralne nego praktičnopolitičke prirode — oko Istočnog pitanja i, preko Istočnog pitanja, oko fundamentalnih problema odnosa Države i Morala, nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog (koga pisac upoređuje sa svojim Stepanom Trofimovičem, te mu, pored besprekornog ali prilično jalovog idealizma »Četrdesetih godina«, i njemu blagodareći, pripisuje i priličnu dozu komičnog), koji stav Majčice Rusije prema »Slovenskoj braći« smatra štetnim po ruske interese, jer Evropa ne samo što popreko gleda na zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim i srpskim rodoljubima, nego i zbog tog namigivanja ratuje (Sevastopolj), ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja, već je cela ova, u osnovi moralna kontraverzija, za nas, danas i ovde, poučna pre svega:

in primo: zbog pitanja može li se država i njena politika, u moralnom smislu, tretirati kao ponašanje neke jedinke, pa od nje onda s pravom očekivati moralno ponašanje, velikodušnost ili zahvalnost, na primer;

in secundo: zbog ideje sveslovenstva, koja se vizionarima, (ali ne samo njima, nego i mnogim bivšim vizionarima), još čini primamljivom, ako ne iz gregarske čežnje za utapanjem u jedan neiscrpan ljudski okean, ono radi iluzije da će to stapanje beznačajne slovenske državice izvesti u svet;

in tercio: zbog toga da se pokaže kako se prigovor Dostojevskog Granovskom, što se u stidu od političke poezije sakrio u politički cinizam, mana koju ovaj prebacuje Puškinu (Veliki pesnik nije se jednom zastideo što je samo pesnik), da se, dakle, pokaže kako se taj prigovor odnosi pre na samog Dostojevskog, nego na Timoteja Nikolajeviča. Idealist Dostojevski zamera realisti Granovskom da cinično i amoralno tretira poteze u savremenoj evropskoj politici. (»On potpuno odriče čak i mogućnost zahvalnosti Austrije prema nama zato što smo joj pomogli u njenom sporu sa Mađarima i bukvalno spasli od raspadanja.«) 

Dostojevski previđa mogućnost da je stvar Mađara u sporu s Bečom bila nacionalno opravdana, pa prema tome i moralna, a da je, prema tome, intervencija Rusije na strani Beča bila nasilnička, neopravdana, pa dakle, i nemoralna. U kakvom se svetlu onda pokazuje idealizam Dostojevskog (ako ne u svetlu jednog tipično ruskog »imperijalističkog idealizma«.) Idealist Dostojevski lamentira: Austrija se pokazala nezahvalnom jer, evo, u Istočnom pitanju ona je protiv nas, nije s nama, a mi smo je spasli od raspadanja! Na stranu izvesnost da Rusi nisu spasavali Austriju nego ideju apsolutističke .monarhije (princip, a ne državu tog principa, jer sa principom te države sukobljavali su se svaki put, kad god bi poželeli sići na Balkan i Moreuze), i da joj je do konkretne Carskoapostolske Austrougarske stalo koliko i do lanjskog snega; dopustimo da je u pitanju i bila baš ta K. und K., pomoć ona nije zaslužila nikakvim platonskim simpatijama Rusije, već sasvim neidealistički pametnom političkom računicom — nije se smelo dopustiti da se tu, odmah uz nos, stvori jedna panonska praznina, po kojoj će, kako hoće, duvati revolucionarni i nacionalnooslobodilački vetrovi.

Idealist Dositojevsiki zamera realisti Granovskom što otvoreno predlaže da Rusija napusti Slovene i da time jednom za svagda reši Istočno pitanje. Pri tome rezonuje Granovski sasvim moralno. Mi hoćemo — misli on — samo da se osnažimo Slovenima; što ćemo možda i njih osnažiti, ili ih ne osnažiti nego progutati, to se nas ne tiče, to je u potpunosti njihova zla sreća. Zar nije i korisnije i moralnije baciti ih dovraga, kad to ionako rafinirano činimo svaki put kad nam odgovara, nego jednog dana dovraga otići zajedno sa njima? ...

Ko je sada u tom sporu zaista idealist? Dostojevski se za tu čast spremno ponudio. Ali ništa nije kazao što bi mu je donelo. Realizam Granovskog je, bez sumnje, idealniji. Ako se Puškin jednom zastideo što je bio samo pesnik, Dostojevski bi se, bar ovom prilikom, morao postideti što nije ostao samo to. Bolje je stideti se zbog vrlina koje nam nedostaju, nego zbog mana koje imamo...

 

Tuesday, July 23, 2024

O MEDU I GORČINI ILI MAJMUNU U KAVEZU

 

O MEDU I GORČINI ILI

MAJMUNU U KAVEZU

 

Danas je poslednji dan 1960. godine. Pokušavam da održim tradiciju i izvršim sumiranje godine, u kojoj se, zajedno s 1959. moj život, (ono barem što se kao, taj život spolja, van mene, odvijalo) izmenio jednako temeljino kao u noći između 6. i 7. novembra 1948.

Anđeo Slučaja mi je dopustio da »pojedem Knjigu života«, koja će biti slatka u mojim ustima, ali u mom trbuhu — gorka. Bio je u pravu. Knjiga je sažvakana, u trbuhu je, ne mogu je iz usta izbaciti. (Pitanje je da li hoću; gorčitna još nije nepodnošljiva, a ukus meda u ustima traje.)

Uspeh koji me je u Kavez odmamio još je tu, sve banane nisu konsumirane, i ja, majmun, u kavezu, svestan da sam na izvestan način obmanut, ali da u toj obmani ima ponešto i za mene, a da van nje, van kaveza, van obmane, nema ništa, osim neodređenog čekanja (in vitro) u jednom drugom kavezu. Postajem sve više svestan da nisam iz slobode u ovaj kavez ušao. Da sam u njega prešao iz drugog kaveza. Činjenica da sam taj drugi ja napravio, sebi za zaštitu i iluziju izolovanosti, da sam se u njemu bolje osećao nego u ovom, ne potire istinu da je to bio kavez, krletka kao i svaka, sa precizno isprepletainim rešetkama Zabrana, Tabua, Ograničenja, Kanona i Pravila igre.

Čovek bi sad, razume se, ako mu je stalo, mogao razmišljati o njihovim predinostima i nedostacima što se tiče »slobode duhovne mobilnosti.« Stari kavez je bio neuporedivo manji, ali je u njemu, takođe, neuporedivo manje bilo i »majmuna«. Ovaj novi je ogroman, no »majmuna« je nebrojeno. Ono što se u starom gubilo na prostoru, dobijalo se na maloj gustini aspiranata, jer u njemu banana nema; što se u novom na veličini kaveza dobijalo, gubilo se u nesrazmemo većem broju onih što su hteli da zaposednu njegove najudobnije kutove i prisvoje najukusnije banane. (Borba za opstanak ovde je okrutnija — jer u starom je taj opstanak dat kao nepromenljiv, pa se nikakvim preotimanjem, niti lukavstvima, nije mogao popraviti — ali, budući da je ta darvinovska borba stvaralačka — za jake, razume se, za slabe je ubilačka — stagnacija, izumiranje vitaliteta i regresija usled nepostojanja prave utakmice izbegnuta je.) 

Tamo, u svom starom kavezu, smeo sam sve što sam hteo, to je istina, ali što sam ja hteo, hteli su i smeli i svi drugi, pa stvarne slobode nije bilo. Za sve je sloboda bila ista, svi smo je na isti način, u okviru zajedničkog kaveza, upotrebljavali. Ovde, u novom, mnogo od svega toga ne smem da činim, ali kad bih učinio, po cenu većeg ili manjeg rizika, ta ukradena, oteta sloboda prava je, u svakom slučaju dublja od dosadašnje, koja je, na izgled, daleko obimnija, no pošto ničim nije uskraćivana ili ograničavana, sve dok se poklapala sa slobodom ostalih žitelja kaveza, stvarno nije nikakva, uopšte nije sloboda. Ili jeste — u nekom vrlo iskrivljenom ogledalu ...

Realno, međutim, ja sada živim u dva kaveza. Mogao bih, možda, reći i »između dva kaveza«, ali kako između njih nema ništa, niikakav neograđen prostor, nego se, izlazeći iz jednog odmah u drugi ulazi, prva je definicija istinitija. Bio je to prilično šizofren život u dva mimo i pramapostavljena sveta, dva neprijateljska sveta, od kojih sam u starom bio sad već priiično nevoljni domaćin, a u novom još nevoljniji gost. Nisam bio stvarno nigde. Odbijala su me oba. Ne govorim o ljudima, kojih ima u oba, govorim o načinu življenja i mišljenja, onom što nas, kao sveukupnost opstanka, čini srećnim ili nesrećnim, punim, praznim ili delimično ispunjenim ...

Bila je to, i još uvek jeste, naročita vrsta moralnomentalne šizofrenije, koja se od klimičke razlikovala po tome što sam ja, za razliku od jedne udvojene ličnosti, nesposobne da obe svoje verzije istovremeno realizuje, da ih meša i jednu pamti kad je u drugoj, hronično bio u obe istovremeno, iz kaveza u kavez prenosio sve svoje iskustvo, osećanja, ideje i, razume se, nevolje. Još je rano reći kuda me to vodi. Možda nekoj trećoj, nekoj fuziji starih, simbiozi prilagođenoj dvostrukom životu, ili sasvim novoj tvorevini, koja će obe tekuće ličnosti bez žaljenja odbaciti. Ali nešto je pouzdano. Deo gorčine u mome stomaku od te dvostrukosti potiče.

Iznutra, ja sam, nadam se, isti. (Svestan sam, međutim, da ne mogu biti, da promene samo još nisam uočio, i da će brzo doći dan u kome ću ih prepoznati, a to će verovatno biti izvor novih gorčina, bez obzira na to što ću, takođe, znati da su sve te promene, ma kako bile revolucionarne i sa mnom danas nespojive, odavno već u meni larvirane i da kroz njih ovako ili onako moram proći; da bih prošao ma kako živeo, ma čime se štitio.)

Spolja se sve izmenilo. Oženio sam se, dete dobio, ujak mi je stan ustupio, zaposlio sam se, napustio studije privremeno (takva su napuštanja uvek privremena, samo, vrlo, vrlo dugo traju), iz zamračenog, tihog, sporog sveta svoje sobe ušao u blistav, (ukoliko kod nas išta može blistati, a ne tek čkiljiti) bučan (o, larmu umemo praviti), munjevit (i ovo je, naravno, preterivanje, jer su na Balkanu i brzine balkanske) svet filma, počeo sam zarađivati prilično veliki novac (što je više unapredilo moje partije pokera nego moj standard), stekao mnogo novih prijatelja, među kojima su se krili i neki neprijatelji, i, najzad, premda lično nemobilan, počeo putovati i na druga mesta, ne samo u zatvor i na letovanje.

U međuvremenu, sedeo sam i dalje svake večeri (priznajem, sad više i ne baš svake, jer je i novi kavez tražio moja sedenja), u izlogu starog kaveza, za uvek istim stolovima kafana „Trandafilović“ i „Manjež“, pod lipama i zvezdama ili duvanskim dimom umotanim sijalicama, sa starim prijateljima, sudeonicima i saučesnicima mog iskustva i mojih ideja, koje sam u šali zvao Titirima, za razliku od Triblionaca za drugitm stolovima i uopšte, svake sam nedelje odlazio u Klub (ne Književnika, nego Klub Sedam Dobošara) da se podmladim sa starim školskim drugovima iz III Muške gimnazije, u jednom od najekskluziivnijih serklova Beograda, u kome su se prezirale žene (ali u njihovom prisustvu), govorilo kodiranim jezikom i crtežima, nezaboravnim lingvističkolikovnim čedom I. K., uživalo u grubom, strancu apsolutno neshvatljivom, bazično debilnom, humoru (debilnost i jeste prava čar tog humora, jer je, usput krajnje uspešno, i otkrivao bazičnu debilnost okolnog sveta, i našu nostalgiju za dečijim stanjima, u kojima smo bili, bez obzira na svaku istoriju, ili baš njoj zahvaljujući, jedino srećni) i uopšte nesmetano se i neumereno ponašalo — pubertetski.

Sve je, dakle, bilo i drukčije i isto. Sve, slatko i gorko. Ali ja, dok, malko pripit — proslava dočeka Nove neizvesnosti počela je ove godine još pre tri dana — dok iz alkoholne magle pokušavam da izvučem prave reči za svoje strepnje, znam da će ukus meda iz pojedene anđeoske knjige jednom zauvek nestati, a da će gorčina pelena ostati — za uvek. Ne što bih bio naročito vidovit, u ovom času jedva i hartiju vidim, već stoga što znam da je to Pravilo igre ovog čarobno jebenog sveta ...

Sveta u kome baš kad mi je najlepše nađu da

unesu nekog mrtvog Zoilusa ...

 

Monday, July 22, 2024

O TESNIM DOKTRINAMA I NJIHOVIM DOGMAMA

 

O TESNIM DOKTRINAMA I NJIHOVIM DOGMAMA

Doktrine su kao rukavice: što su tešnje, lepše stoje i bolje izgledaju …

*


 3. MAJ 1959.

Danas, u 14 časova posle podne, rodila mi se ćerka.

Srećan sam, ali se bojim.

Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.

Friday, July 19, 2024

MAJMUN, KAVEZ, BANANE ILI ŠTA JE MORAL AKO JE ČOVEK GLADAN

 

MAJMUN, KAVEZ, BANANE ILI ŠTA JE MORAL

AKO JE ČOVEK GLADAN

Hoće li majmun razbijati šipke kaveza da u njega uđe? Čini se da neće ni pod kakvim uslovima. Pa ipak, ima jedan zbog kojeg hoće. Zbog kojeg mora. Ako u tom kavezu leže njegove jedine banane. Razbiće šipke i ući. Inače mu ostaje da crkne od gladi.

Majmun sam ja, kavez je društvo (Svet-Jaje, Red Marcel Arlanda), a banane – uspeh. A na pitanje: “Šta je moral, ako je čovek gladan”, odgovoriće priča.

Učestvovao sam na anonimnom konkursu za filmske sinopsise “Lovćen filma” iz Budve i dobio dve nagrade za radove “Gubavac” (priču o čoveku “zaraženom” radioaktivnošću koji umire na groblju radioaktivnih otpadaka), i “Odavde do Ararata” (priču o grupi ljudi koji posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. beže jednim kamionom na more).

Novčano su, bar za mene i Lj., nagrade enormne. Svaka je više puta veća od njene mesečne plate. I to je u redu. Nije, međutim, u redu to da se iz pozlaćene taštine ulazi u kavez, koji se do sada, s pravom ili ne, uspešno zaobilazio.

Očevidno, kraj je to jednog morala, al ii poslednja epizoda jedne lažne, veštačke slobode. Led je krenuo, gospodo porotnici! U vodu se skočilo! Sad treba istrajno mahati rukama i nastojati da se ne potone pre nego što se negde stigne. Samo – gde stići?

Thursday, July 18, 2024

POLITIKA, ZLOČIN, INTELIGENCIJA

 

POLITIKA, ZLOČIN, INTELIGENCIJA

Pre suđenja u Nirnbergu, vođi Trećeg Rajha i Nacionalsocijalističke stranke bivaju od strane dr G. M. Gilberta podvrgnuti Testu inteligencije, (nemačkoj verziji američkog Wechler-Bellevue Adult Intelligence Testa).

Test se sastoji od 1. Ispitivanja memorije na serijama brojeva progresivne dužine. 2. Aritmetike rastuće težine. 3. Pitanja zdravog razuma. 4. Konceptualnih formacija na osnovu pojmovnih sličnosti. 5. Probe u supstituciji kodova. 6. Komponovanje poznatih predmeta. 7. Menjanja dizajna obojenim kockama.

Ispitanici su Schacht[1], Seyss-Inquart[2], Göring, Dönitz[3], von Papen[4], Raeder[5], Frank[6], Fritzsche[7], von Schirach[8], von Ribbentrop[9], Keitel[10], Speer[11], Jodl[12], Rosenberg[13], von Neurath[14], Funk[15], Frick[16], Hess[17], Sauckel[18], Kaltenbrunner[19] i Streicher[20].

Za ovaj Test, QI (Kvocijent inteligencije) od 90 do 110 poena smatra se oznakom “prosečne inteligencije”. Prosečno inteligentnim se pokazao samo Streicher (QI 106). Svi su ostali bili natprosečno inteligentni, sa Schachtom (QI 143), Seyss-Inquartom (QI 141), Göringom (QI 138), i Dönitzom (QI 138) na vrhu, odnosno, prilično daleko od ikakve prosečne pameti.

Toliko o teoriji da su visoka inteligencija i kriminalna narav inkompatibilni, i da je glupost glavni rasadnik zločina u svetu.

Ako je to tačno u sirotinjskom, obespravljenom delu industrijskog grada, u istoriji svakako nije. Njene najveće nesreće zahvaljujemo najinteligentnijima među nama. Prosečnost i glupost su tek – alatke.

 



[1] Dr Hjalmar Schacht (1877 – 1970) čuveni bankar i ekonomista. Pre rata predsednik Reichsbanke i ministar ekonomije. Priznao je da je povredio Versaljski dogovor. Oslobođen je optužbi.  (Prim. prir.)

[2] Arthur Seyss-Inquart (1892 – 1946), učestvovao u prisajedinjenu Austrije Nemačkoj i kratko njen predsednik. Prvo u Poljskoj a kasnije visoki funkcioner u Holandiji. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)

[3] Karl Dönitz (1891 – 1980), lider vojne mornarice od 1943, inicijator kampanje U-podmornica. Postao je predsednik Nemačke posle Hitlerove smrti. Osuđen je na 10 godina robije. (Prim. prir.)

[4] Franz von Papen (1879 – 1969), predsednik Nemačke 1932. i podpredsednik pod Hitlerom do 1934. Ambasador u Austriji i Turskoj. Iako je bio u Nirnbergu oslobođen, kasnije je osuđen od nemačkog denacifikatorskog suda na 8 godina robije. Oslobođen je posle dve godine. (Prim. prir.)

[5] Erich Raeder (1876 - 1960), komandant ratne mornarice od 1928 do penzije 1943. Osuđen je na doživotnu robiju. Oslobođen je iz dravstvenih razloga 1955. (Prim. prir.)

[6] Hans Frank (1900 – 1946), zadužen za pravosuđe od 1933-1945. Upravljao je okupacionim snagama u Poljskoj od 1939-1945. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)

[7] Hans Fritzsche (1900 – 1953), popularni radio komentator, upravnik novog odeljenja Ministarstva nacističke propagande. Suđeno mu je umesto Goebbelsa. Oslobođen je optužbe. (Prim. prir.)

[8] Baldur von Schirach (1907 – 1974), vođa Hitlerove omladine od 1933 do 1940. Upravljao je Bečom od 1940 do 1943. Osuđen je na 20 godina robije. (Prim. prir.)

[9] Joachim von Ribbentrop (1893 – 1946), ambasador u Ujedinjenom kraljevstvu od 1936-1938. Nacistički ministar spoljnih poslova od 1938.1945. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)

[10] Wilhelm Keitel (1882 – 1946), bio je na čelu vrhovne komande Vermachta od 1938-1945. Osuđen je na smrt. (Prim. prir.)

[11] Albert Speer (1905 – 1981), Hitlerov omiljeni arhitekta i prisni prijatelj, ministar zadužen za snabdevanje oružjem od 1942. do kraja rata. Bio je odgovoran za ljude na prinudnom radu prikupljenih iz okupacionih zona radi proizvodnje oružja. Osuđen je bio na 20 godina robije. (Prim. prir.)

[12] Alfred Jodl (1890 – 1946), general Vermachta Keitelov podređeni i vođa operacionog odeljenja OKW od 1938-1945. Osuđen je na smrt. (Prim. prir.)

[13] Alfred Rosenberg (1893 – 1946), teoretičar rasističe ideologije. Kasnije ministar okupacionih teritorija na istoku 1941-1945. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)

[14] Baron Konstantin von Neurath (1873- 1956), ministar spoljnih poslova od 1932. koga je nasledio Ribbentrop. Kasnije protektor Češke i Moravije 1939-1943. Zbog svađe sa Hitlerom dao je ostavku. Osuđen je na 15 godina robije ali usled slabog zdravlja pušten na slobodu 1954. (Prim. prir.)

[15] Walther Funk (1890 - 1960), Hitlerov ministar finansija koji je nasledio Schachta kao guverner Narodne banke Nemačke Osuđen na doživotnu robiju, ali je pušten 1957 zbog slabog zdravstvenog stanja. (Prim. prir.)

[16] Wilhelm Frick (1877 – 1946), Hitlerov ministar unutrašnjih poslova 1933-1943. Protektor Češke i Moravije 1943-1945. Autor Nirnberškog rasnog zakona. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)

[17] Rudolf Hess (1894 – 1987), Hitlerov neposredni pomoćnik dok nije odleteo u Škodsku 1941. u pokušaju da zaključi mir sa Velikom Britanijom. Osuđen na doživotnu robiju, a umro je 1987. prilikom izdržavanja kazne. (Prim. prir.)

[18] Fritz Sauckel (1894 – 1946), glavni komandant za Turingiju od 1927 do 1945. Glavnokomadujući za nacistički program robovskog rada 1942-1945. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)

[19] Ernst Kaltenbrunner (1903 – 1946), najviši preživeli SS vođa. Od 1943-1945. šef tajne i kriminalne policije, takođe i nekoliko koncentracionih logora smrti. Osuđen na smrt.

[20] Julius Streicher (1885 – 1946), glavnokomandujući za Frankoniju 1922-1940. Izdavač nedeljnih novina  Der Stürmer. Osušen na smrt. (Prim. prir.)