BLAGOSTANJE

 

BLAGOSTANJE

Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno. Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje . . .

Sedim u svojoj sobi srećan. Bilo bi opasno tu sreću dovesti u bilo kakvu zavisnost. Blagostanje, koje osećam, dok slušam „Appassionatu“ -. i gledam preko stola u zaslepljujuću pomrčinu, nema porekla. (Juče sam gledao tu istu pomrčinu i slušao tu istu „Appassionatu“, i nisam bio srećan.) Ništa mi ga ne može oduzeti. Ono može jedino da iščezne samo od sebe ..

Ima podešavanja sa stvarima koja usrećuju. Nije poteškoća u njima, nego u našoj nesavitljivosti, u nesposobnosti da budemo s njima jedno isto. Da razbijemo granice, oklope, bedeme svoje dragocene nezavisnosti, svog umiranja u malom ...

Ako bi znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bi bili srećni, jer bi znali da se sa svakim i rađamo . . .

Podešavanje s onim konjem u trku, sa zujanjem bušilice u zubarskoj čckaonici, sa senkama koje rone u zlatan zid okrenut zalasku, sa njenim telom ispruženim na čaršavu, glatkim kao voda, podešavanje, pristajanje, uranjanje, ujedinjenje, nestanak u drugome... To je blagostanje. Sve drugo očajanje, posejano razlozima-zamkama za obmanu.

Samo sreća nastaje od potpune podudamosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu...

Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći? ...

Sedim i dalje, „Appassionata“ traje, mrak je isti, ali je ovo idući trenutak, i ja više nisam srećan. Ustajem, oblačim se, izlazim tamo gde to neću osećati...