METAMORFOZE I UMOR
Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena.
Umor je moje iscrpljeno vreme. Ono je moje sada
koje nije iskoristilo svoje juče. Jer
ja svoje promene ne uviđam, ja ih ne crpim. Tako vreme, pružajući privid
iscrpljenosti, ostaje neiscrpljeno. Neiscrpljeno za svagda.
Gubeći sadašnjost, ja unepostojavam svoju budućnost. Unapred glođem svoje
moguće verzije, ali od toga ne postojim ni više, ni bolje, ni dublje. Dopirem
do crne rupe svog opstanka, koja je ravnodušna prema vremenu, uslovu mog bića,
jer nije kadra da ga gubi. Ona nije u vremenu. Kad svoje vreme sasvim
unepostojim, kad se za svako sutra potpuno onemogućim, postaću i ja nevremen.
Nestaću u Crnoj rupi. Postojaću, ali me neće biti. Ili biće me, ali neću
postojati.
U međuvremenu prolazim kroz svoju svesnost kao vetar koji me ispunjava
čudesnom bukom: šunjam se kroz sebe da pozajmim stvarnost svog tela i poverujem
da jesam; prekidam se i uspostavljam
kao žižak. Ponekad sam munja koju je izmrcvarila sopstvena strelovitost,
ponekad para koju zavarava njena providnost.
Kao svrab izumirem na koži vremena, kao trnci prolazim kroz njegove
krugove. Na vremenu i u njemu izumire moj ovaj
trenutak da bi modelirao drugi, kao što se toplota gubi da bi pokrenula i pokret
iscrpljuje da bi zagrejao …
Užašavam se gotovosti. Ponekad znam
da sam bio gotov pre nego što sam se dogodio. To me ne umiruje, ne teši kao što
umiruje, teši istočnjaka. To je anestezira. Dovršava krug uzaludnosti, po kome
teturam, vođen belim štapom neminovnosti. Mrzim da kažem: na naličju sam
nepostojanja, i smrt je iza mene, kaogod što je ispred mene; ja se samo svojoj
smrti vraćam.
Kao da sam u providnom mehuru, čije bliske zidove, ma koliko napredovao,
ne mogu dodirnuti. Zaprečeno mi je razmotavanje ma u kom pravcu. Pravci, koje
opisujem, ne leže s mojim promenama u istoj ravni. Pravci su okomiti na ravni
moje metamorfoze, zariveni u njenu munjevitost kao mornarske ostve …
Čemu promene ako sam gotov? …
Promene stvarno ne postoje. One
su samo izvršavanje jedne gotovosti. Dat sam i neizmenljiv. Ja jesam uvek nešto
drugo, ali ne zato što hoću da sam uvek nešto drugo, nego zato što nešto drugo
uvek moram biti, a to drugo je gotovo, dano, neizbežno. Strah me je od te
nepomičnosti, jer je ona i dokaz moje gotovosti i iskušenje, izazov, razlog
svim mojim besmislenim pokretljivostima.
Metamorfoze su moje odvijanje. Odvijam
se kao klupče koje je davno namotano. Kad se odmota, smotaće se ponovo za
neki drugi opstanak, za neko drugo ljudsko vreme, koje će, pošto je opstanak
isti, biti ovo isto vreme, samo mimo njega. Jer vreme je krug, u kome se sve
istodobno dešava. To je odvijanje svih klupčeta – odjednom …
Zato sam umoran. Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem
munjevitih ali predodređenih promena.
U njima mene nema. Nema moje volje, moje svesti, mog izbora. Ja se izvršavam. Ja, dakle, i ne postojim.
Nikad nisam ni postojao.
Život je prokleta rutina smrti …
No comments:
Post a Comment