O MEDU I GORČINI ILI MAJMUNU U KAVEZU

 

O MEDU I GORČINI ILI

MAJMUNU U KAVEZU

 

Danas je poslednji dan 1960. godine. Pokušavam da održim tradiciju i izvršim sumiranje godine, u kojoj se, zajedno s 1959. moj život, (ono barem što se kao, taj život spolja, van mene, odvijalo) izmenio jednako temeljino kao u noći između 6. i 7. novembra 1948.

Anđeo Slučaja mi je dopustio da »pojedem Knjigu života«, koja će biti slatka u mojim ustima, ali u mom trbuhu — gorka. Bio je u pravu. Knjiga je sažvakana, u trbuhu je, ne mogu je iz usta izbaciti. (Pitanje je da li hoću; gorčitna još nije nepodnošljiva, a ukus meda u ustima traje.)

Uspeh koji me je u Kavez odmamio još je tu, sve banane nisu konsumirane, i ja, majmun, u kavezu, svestan da sam na izvestan način obmanut, ali da u toj obmani ima ponešto i za mene, a da van nje, van kaveza, van obmane, nema ništa, osim neodređenog čekanja (in vitro) u jednom drugom kavezu. Postajem sve više svestan da nisam iz slobode u ovaj kavez ušao. Da sam u njega prešao iz drugog kaveza. Činjenica da sam taj drugi ja napravio, sebi za zaštitu i iluziju izolovanosti, da sam se u njemu bolje osećao nego u ovom, ne potire istinu da je to bio kavez, krletka kao i svaka, sa precizno isprepletainim rešetkama Zabrana, Tabua, Ograničenja, Kanona i Pravila igre.

Čovek bi sad, razume se, ako mu je stalo, mogao razmišljati o njihovim predinostima i nedostacima što se tiče »slobode duhovne mobilnosti.« Stari kavez je bio neuporedivo manji, ali je u njemu, takođe, neuporedivo manje bilo i »majmuna«. Ovaj novi je ogroman, no »majmuna« je nebrojeno. Ono što se u starom gubilo na prostoru, dobijalo se na maloj gustini aspiranata, jer u njemu banana nema; što se u novom na veličini kaveza dobijalo, gubilo se u nesrazmemo većem broju onih što su hteli da zaposednu njegove najudobnije kutove i prisvoje najukusnije banane. (Borba za opstanak ovde je okrutnija — jer u starom je taj opstanak dat kao nepromenljiv, pa se nikakvim preotimanjem, niti lukavstvima, nije mogao popraviti — ali, budući da je ta darvinovska borba stvaralačka — za jake, razume se, za slabe je ubilačka — stagnacija, izumiranje vitaliteta i regresija usled nepostojanja prave utakmice izbegnuta je.) 

Tamo, u svom starom kavezu, smeo sam sve što sam hteo, to je istina, ali što sam ja hteo, hteli su i smeli i svi drugi, pa stvarne slobode nije bilo. Za sve je sloboda bila ista, svi smo je na isti način, u okviru zajedničkog kaveza, upotrebljavali. Ovde, u novom, mnogo od svega toga ne smem da činim, ali kad bih učinio, po cenu većeg ili manjeg rizika, ta ukradena, oteta sloboda prava je, u svakom slučaju dublja od dosadašnje, koja je, na izgled, daleko obimnija, no pošto ničim nije uskraćivana ili ograničavana, sve dok se poklapala sa slobodom ostalih žitelja kaveza, stvarno nije nikakva, uopšte nije sloboda. Ili jeste — u nekom vrlo iskrivljenom ogledalu ...

Realno, međutim, ja sada živim u dva kaveza. Mogao bih, možda, reći i »između dva kaveza«, ali kako između njih nema ništa, niikakav neograđen prostor, nego se, izlazeći iz jednog odmah u drugi ulazi, prva je definicija istinitija. Bio je to prilično šizofren život u dva mimo i pramapostavljena sveta, dva neprijateljska sveta, od kojih sam u starom bio sad već priiično nevoljni domaćin, a u novom još nevoljniji gost. Nisam bio stvarno nigde. Odbijala su me oba. Ne govorim o ljudima, kojih ima u oba, govorim o načinu življenja i mišljenja, onom što nas, kao sveukupnost opstanka, čini srećnim ili nesrećnim, punim, praznim ili delimično ispunjenim ...

Bila je to, i još uvek jeste, naročita vrsta moralnomentalne šizofrenije, koja se od klimičke razlikovala po tome što sam ja, za razliku od jedne udvojene ličnosti, nesposobne da obe svoje verzije istovremeno realizuje, da ih meša i jednu pamti kad je u drugoj, hronično bio u obe istovremeno, iz kaveza u kavez prenosio sve svoje iskustvo, osećanja, ideje i, razume se, nevolje. Još je rano reći kuda me to vodi. Možda nekoj trećoj, nekoj fuziji starih, simbiozi prilagođenoj dvostrukom životu, ili sasvim novoj tvorevini, koja će obe tekuće ličnosti bez žaljenja odbaciti. Ali nešto je pouzdano. Deo gorčine u mome stomaku od te dvostrukosti potiče.

Iznutra, ja sam, nadam se, isti. (Svestan sam, međutim, da ne mogu biti, da promene samo još nisam uočio, i da će brzo doći dan u kome ću ih prepoznati, a to će verovatno biti izvor novih gorčina, bez obzira na to što ću, takođe, znati da su sve te promene, ma kako bile revolucionarne i sa mnom danas nespojive, odavno već u meni larvirane i da kroz njih ovako ili onako moram proći; da bih prošao ma kako živeo, ma čime se štitio.)

Spolja se sve izmenilo. Oženio sam se, dete dobio, ujak mi je stan ustupio, zaposlio sam se, napustio studije privremeno (takva su napuštanja uvek privremena, samo, vrlo, vrlo dugo traju), iz zamračenog, tihog, sporog sveta svoje sobe ušao u blistav, (ukoliko kod nas išta može blistati, a ne tek čkiljiti) bučan (o, larmu umemo praviti), munjevit (i ovo je, naravno, preterivanje, jer su na Balkanu i brzine balkanske) svet filma, počeo sam zarađivati prilično veliki novac (što je više unapredilo moje partije pokera nego moj standard), stekao mnogo novih prijatelja, među kojima su se krili i neki neprijatelji, i, najzad, premda lično nemobilan, počeo putovati i na druga mesta, ne samo u zatvor i na letovanje.

U međuvremenu, sedeo sam i dalje svake večeri (priznajem, sad više i ne baš svake, jer je i novi kavez tražio moja sedenja), u izlogu starog kaveza, za uvek istim stolovima kafana „Trandafilović“ i „Manjež“, pod lipama i zvezdama ili duvanskim dimom umotanim sijalicama, sa starim prijateljima, sudeonicima i saučesnicima mog iskustva i mojih ideja, koje sam u šali zvao Titirima, za razliku od Triblionaca za drugitm stolovima i uopšte, svake sam nedelje odlazio u Klub (ne Književnika, nego Klub Sedam Dobošara) da se podmladim sa starim školskim drugovima iz III Muške gimnazije, u jednom od najekskluziivnijih serklova Beograda, u kome su se prezirale žene (ali u njihovom prisustvu), govorilo kodiranim jezikom i crtežima, nezaboravnim lingvističkolikovnim čedom I. K., uživalo u grubom, strancu apsolutno neshvatljivom, bazično debilnom, humoru (debilnost i jeste prava čar tog humora, jer je, usput krajnje uspešno, i otkrivao bazičnu debilnost okolnog sveta, i našu nostalgiju za dečijim stanjima, u kojima smo bili, bez obzira na svaku istoriju, ili baš njoj zahvaljujući, jedino srećni) i uopšte nesmetano se i neumereno ponašalo — pubertetski.

Sve je, dakle, bilo i drukčije i isto. Sve, slatko i gorko. Ali ja, dok, malko pripit — proslava dočeka Nove neizvesnosti počela je ove godine još pre tri dana — dok iz alkoholne magle pokušavam da izvučem prave reči za svoje strepnje, znam da će ukus meda iz pojedene anđeoske knjige jednom zauvek nestati, a da će gorčina pelena ostati — za uvek. Ne što bih bio naročito vidovit, u ovom času jedva i hartiju vidim, već stoga što znam da je to Pravilo igre ovog čarobno jebenog sveta ...

Sveta u kome baš kad mi je najlepše nađu da

unesu nekog mrtvog Zoilusa ...