POST-POZNANJSKA POLJSKA
Pregledam isečke iz novina koje sam napravio do polovine 1957. Sređujem ih
po datumima. Dva mi privlače pažnju.
Prvi je od 5. Januara 1957. i odnosi se na stanje u Poljskoj pre izbora za
Sejm[1].
Apatija partijskog aktiva. Ona je,
nesumnjivo, posledica psihološkog pritiska naroda. U personalnim promenama
Poljaci ne vide nikakvu garatiju za ostvarivanje onih ciljeva u ime kojih je
došlo do nemira u vreme VIII Plenuma i krvavih nereda u Poznanju. Politički dinamizam je apsurdno
očekivati od birokratije. Ona živi od status
quoa. Pritisak odozdo je nesumnjivo nov momenat u posleratnoj istoriji
partije.
No, kakvi su njegovi izgledi? Verbalan ih jasno definiše: dinamizam
članstva ne sme ići dalje od tumačenja i sprovođenja odluka VIII Plenuma.
Odgovornosti. Parlament se može ograditi od pogrešaka diskreditovane vlade, jer
u svakom danom momentu bar jedan njegov deo stoji prema vladi u opoziciji. U
poljskom sistemu takva je ograda nemoguća. Paradoksalno je međutim, da poljska
partija koja odbacuje ulogu heroja u istoriji, njihovom samovoljom mora
objašnjavati svoje neuspehe.
Lokalizam, koji se ispoljio u predizbornoj kampanji, prirodan je. U
nemogućnosti da se u Sejm prodre sa idejama, pokušava se prodredi sa ljudima … Drugi,
takođe od 5. Januara 1957, odnosi se na Zajednički kominike “Skraćene
Kominterne”. (SSSR, Čehoslovačka, Rumunija, Poljska). On definiše Mađarski
oktobar kao kontrarevoluciju. Jednom se, za promenu, i ja slažem. To i jeste
bila kontrarevolucija …
No comments:
Post a Comment