7. MART 1963.

 

7. MART 1963.

Nije važno da imam unisonu i jasnu predstavu o tome ko sam, nego da se definitivno i neopozivo otresem onoga što više nisam, da bih slobodno (ili »slobodno«), između sasvim novih opstanaka mogao da izaberem šta ću biti (ili da se sa tim pomirim kad spoznam šta moram da budem).

Dolazio ( ). Film koji radim je stupidan. Ceo problem se sastoji u tome da bude manje stupidan nego što bi po svojoj prirodi zasluživao. Film je, uz to, i savremen, (hvala Bogu, ne na ezopovski način, kroz parodiju društvenog života Kamenog doba), glup ali savremen, što je ipak bolje nego da je samo glup. Ili nije? Ili je ipak bilo bolje da je nesavremeno glup, jer bi onda naša kritika još jednom mogla da se pokaže: da hvaleći njegovu glupost, kudi njegovu nesavremenost.

Ta se kritika, dok sedi po Umetničkim savetima, svojski trudi da iz naših filmova izbaci sve što pokazuje iole zdrave ljudske pameti i kritičnosti, a potom, kad za pisaći sto sedne, takođe nas svojski grdi što nam filmovi nemaju ni pameti, ni kritičnosti. Ova šizofrenija već dugo cveta, filmovi, u međuvremenu, venu na ružičastim marginama realnosti. ..

Slušao snimke koje sam napravio s radio koncerta. IV Betovenova ...

Konačna paginacija Vremena čuda. Udaranje poslednjih zaboravljenih zapeta. Rukopis je gotov. Šta, dođavola sada?...

Pakujem »Komentare Zaveštanja«. Preko 1000 strana gusto kucanog teksta. Četiri puta više od aktuelnog rukopisa Povesti. Zašto sam je uopšte pisao, kad sam u »Komentarima« sve već rekao, u mnogobrojnim varijantama, uz teze i kontrateze, daleko zanimljivije generalizacije i digresije, od kojih me je svaka više provlačila od izabranog toka knjige? Olakšanje postoji. Ono je, razume se, privremeno. »Zaveštanje«, ni iz daleka, nije gotovo. Može se reći da sam u potpunosti završio II, a delimično III deo. Da li otuda ukus gorčine? Med u ustima koji je postao pelen kad je do stomaka stigao?

Sa Lj. odlazim u kafanu, praveći se da imam šta da proslavim. Osećam da će ovo biti jedna od »onih« večeri.