BERNARD BUFFET I MOJ TEMPORALNI MONIZAM

 

BERNARD BUFFET I MOJ

TEMPORALNI MONIZAM

Nekih desetak godina pošto sam formirao svoj priručni sistem shvatanja vremena i, primenivši ga na literaturu, oprobao ga u par tekstova, pronalazim snimke dve slike B. Buffeta, koje ovu primenu frapantno precizno, premda, s obzirom na prirodu slikarstva, mehanički ilustruju. Prva je »Razapinjanje na krst«, rađena 1951, druga je »Skidanje s krsta«, od 1948. (Buffet, naime, ima viziju, ali slika o toj viziji govori samo ono što može saopštiti o njenoj formi, o njenim vidljivim pojedinostima, nimalo ili sasvim malo o njenom revolucionarnom značenju)...

Na slici »Razapinjanje«, (sećam se I. Vasiljeva i njegovog »Raspeća« iz 1952 i 1953, sećam se, takođe, i svih drugih raspinjanja koja sam video), poslednji Mesijini prijatelji, rođaci i učenici — muškarci u kratkim pantalonama i majicama, žena u haljini s rukavima tek nešto ispod lakata — očekuju Njegovu smrt, pri čemu su u scenu uključena i dva razapeta razbojnika u kupaćim gaćicama, a jedina žena, po svoj prilici jedna od Marija, sedi na zemlji, do nogu Hrista, takođe u gaćicama za kupanje. Na slici »Skidanje« interpolacija, međusobno prožimanje vremena, ekstremnija je i uočljivija. Vidimo grobare u crnim uniformama kako odnose Hristovo telo.

(On je sad u belim gaćicama, kao i preostali razbojnik na krstu); visoke dvokrake merdevine zaboravljene kraj drugog; u podnožju, nesrazmerno velike čavle, koji bi mogli biti i drveni klinovi, kao oni što su se zabijali ispod sastava butina da održavaju srozano telo, i gvozdena klješta, sve to levo; a desno, lavor i bokal, između nepoznatog čoveka u dugačkom kaputu s kavezom u ruci i deteta što se za taj kaput uhvatilo, i Josifa iz Arimatije ili apostola Jovana u odelu sa kravatom i tešenju jedne od Marija ...

Gumeni labudovi u basenu banje siloamske i gramofon na ledini koji svira »You are my destiny«, imaju isto značenje kao Buffetovi uniformisani grobari i savremeno odeveni Josif iz Arimatije u događaju koji se zbio dvadesetak vekova ranije ...

Priča više nije transverzala koja preseca uzastopne faze vremena, već se sve vreme smotalo u istu ravan priče . ..

Naravno da je ovaj Buffetov temporalni monizam, mehanički na njegovoj slici, još uvek mehanički i u mojoj povesti. Pojedinosti našeg života vraćene — zatečene, zapravo, jer u kruženju vremena ne postoji ni »pre« u koje bi se vratile, ni »posle« gde bi otišle — zatečene, dakle, u nečemu što se zbilo 30 godine prvog veka (ne kažem pre dvadeset vekova), još ne znače da se privid proticanja vremena uništio. Kako sad ove pojedinosti u mojim pričama stoje, mogu se tumačiti kao ćud pisca iza koje ne stoji ništa do potrebe da začudi. . .

Nisam zadovoljan pričom »Čudo u Kani«. Ona je plitka. Priča o oduzetima — anegdodska. Takođe doraditi »Čudo u Magdali« (identifikacija sa Noemi?)

Izvesnim epizodama nužna je realistička pozadina. Mit će se osušiti bez živog života u kome se događao. Porodični život i svadbeni običaji Jevreja (Kana i Nazaret), zakoni i život gubavaca, (Jabnel), o bogaljima i prošnji (Jerusalim, Siloam), javne kuće (Jerihon, Jerusalim), šta se zbivalo po tamnicama, u čemu se stvarno sastojao dan jednog sadukeja, Ane ili Kajafe, recimo . . .

Ova se povest ne bavi umiranjem nego rađanjem mita, jednog Novog zaveta, ali ona ne može izbeći umiranje drugog — starozavetnog . . .