ISTORIJA I DRAMA

 

 

 

 

ISTORIJA I DRAMA

Predstava Francuske revolucije kao krvnika u crvenom trikou nije, naravno, baš odgovarajuća, ali je dramatska. Puritansko crno odelo pariskih trgovaca, zanatlija i advokata, koga ispod trikoa otkrivamo, razočarava. Ali ako ispod naborane građanske košulje pronađemo dronjavi vršak sankilotske, opet smo na svome i očarani: jer, u istoriji je sve osim osrednjosti dopušteno ...

Od revolucije koja pognute glave stoji pred svojim kraljem, u Loptačnici gde se ovaj zabavlja, od revolucije koja pre liči na poklonstvenu deputaciju nego na osvajački juriš, ko je mogao očekivati da će za tri meseca srušiti Bastilju, a u narednih pet podići umesto nje giIjotinu? To je drama, ali ona, uzgred, dokazuje da je uvek lakše pronaći novu spravu za ubijanje nego zakone koji bi je opravdali.

Revolucija pobeđuje. Revolucija prelazi granice. Revolucija se širi. Evropa je u duhovnom haosu. To je drama. Njen Konvent, njeni »bratski međuobračuni«, njene iluzije, masakri, porazi i velike reči, jednako velike s tribine i sa ešafota. (Sta je upropastilo retoriku boljševičke revolucije? Dogma, bićc ...)

Saint-Just je hteo da bude dobar Rimljanin, ali je ostao osrednji glumac. Petrovgradski radnici su pevali Marseljezu, koja se, pre nego što je otpevana, pretvorila u Internacionalu. Oni koji su dvadesetak godina kasnije, produžujući istoriju, započeli je sa Internacionalom, završili su je sa »Hej, Sloveni«. Transfer sadržaja iz veka u vek ponavlja se kao naravoučenija skaski koje nismo shvatili. Istorija je drarna koja se ponavlja ...

Ali, istorija je i drama, koja od premijere do poslednjeg izvođenja trpi sve nova sažimanja i skraćenja, dok od nje na kraju ne ostane samo — kraj. Najčešće krvav.

Ako pisac želi istoriju da doživi kao dramu, treba da se okane istoriografskih istina, mora otkriti istinu (dramu) vremena. U njoj i Aleksandrova dizinterija može biti veličanstvena. U istoriji, ona je samo otežavajuća okolnost jednog besmislenog osvajanja .. .